Dnevnik srpskog turiste u Hrvatskoj (2)

Dolazak u Dubrovnik suočio je srpsku turističku patrolu sa reminiscencijama prošlosti. U gradu, nekoć omiljenom odredištu turista iz Beograda, sada ih više nema. Odlazak na kratki izlet u Međugorje razotkrio je još jednu tajnu
Da idem okolo da vidim Mokošicu, Komolac, Sustjepan, Gruž, etc. Razlog je da most se zove Tuđmanov most ili Most Predsjednika Tuđmana ili tako nekako. “Ko je Tuđman?”, pita žena. “Ne pitaj ništa”, kažem. “To je jedan što se spasio sa Alijom i Miloševićem”. Ona me gleda i ne razume ništa.

Stigli smo u Dubrovnik; to jest, iza Starog grada, napokon. Žena ne može da veruje da tako nešto postoji. Imali smo rezervaciju u nekom hostelu, ali promenim mišljenje i odemo u hotel Lero. “Imate li sobu za nas?”. “Imamo”, ljubazno mi odvrati momak na recepciji. Dam mu američki pasoš i momak mi kaže da ako imam srbijansku registraciju, da parkiram na parkingu hotela, ne na ulici. Ja mu kažem da auto ima splitsku registraciju. Tražio sam u savetu podrugivanje ili tako nešto, ali ništa od toga. Recepcioner je bio savršeno ljubazan i normalan, bez trunka ljutnje ili tako nešto. Čisto pokušavao da me zaštiti. Rekao sam mu hvala. Kažem mu: “Hoćeš da vam ostavim kreditnu karticu ili da platim sada”? Pogledao me je malo uvređeno i rekao: “Ne, gospodine, platit ćete na check-outu”. Osetio sam se kao popišan radi mog bezobrazluka.

Odneli su nam dva kofera u sobu. Soba odlična. Iako nisam imao vremena da se divim sobi jer sam jedva čekao da izađemo; žena me je naterala da se istuširam. Kada sam se istuširao, moja žena je htela da se istušira i spremi. Istuširati i spremiti se na portorikansko-kubanskom znači 4 sata ako požuri. Zabole me.

Strčao sam u bar i raspričao se ko papagaj. “Budalu ne trebaš tražiti, sama se javlja.” Za pet minuta svi su znali da sam Srbin. Posle pet minuta svi su pričali sa mnom, pili, neki su poručivali runde; ja sam poručivao drugu rundu, itd. Ljudi super ljubazni.

Photo: Admir Buljubašiæ/Cropix

Nakon jedno dva sata izašao sam iz hotela. S puta gledam Sportsku halu prema dole. Osamdeset i treće, četvrte dole je razarao Bora Čorba sa “Volim volim volim volim žene”. Okrenem se na levo. Nekada srednja škola zvana Kembridž od studenata; sada neka zanatlijska škola; zapuštena, prljava, ostarela i otrcana. Izgleda da obrazovanje nije jaka strana ovde, ali možda dolazim do zaključaka prebrzo. Odem nanovo na cestu i polako prema Domu zdravlja. Iza Doma zdravlja neki kafić, Roxy. Stanem da popijem jednu i vidim da svi poručuju viski ili kafu; ja lozu na engleskom. “Grappa, please”. Bartender, savršeno normalan momak, posluži mi piće i raspriča se sa mnom na dosta dobrom engleskom sa balkanskim akcentom. I još me je predstavio drugim momcima koji su sa mnom nastavili da pričaju i da se zezaju. Čak su se neki od njih sećali osamdesetih i ovog bartendera koji izgleda da je još uvek isti.

Prošlo je jedno dva sata i krenem prema hotelu. Krenem preko brdašca i naselja umesto cestom. Spustim se pored Kembridža i pravo pored hotela. Žena je skoro gotova, ali nema žurbe. Polako završi, krenemo kolima prema Starom gradu. Prođemo Ilijinu Glavicu, iza Starog grada. Jebote, nigde parkinga; trebali smo autobusom ili taksijem. Jedva nađemo parking negde kod stare bolnice.

Udarimo prema Pilama i vidimo Nautica restoran. Uđemo i pitamo za dvoje. Moja žena je bila uređena, ali ja sam obukao 501, Nike patike i maja sa aždaja. Kelner ili šef me je gledao kao “šta ćeš ti tu”. Ja se mislim “pa jebote, ja plaćam”. Nađu nam stol negde u uglu koji ja neću. Volim bre da me vide u skupim restoranima. Nađu nam bolji stol, ali već imam gomilu neprijatelja među kelnerima. Neki kelner, zgodan, visok nam priđe i ja poručim flašu Dingača.

Žena mi kaže da sam zgodan u Portoriku, ali da sam ovde čisti racku. Da Hrvati imaju plave oči, a Srbi smeđe. Da je to kao u Portoriku. Momci iz grada Ponce u Portoriku imaju plave oči, a iz San Juana smeđe. Da su Srbi iz San Juana, a Hrvati iz Poncea. “Pa p..ka ti materina, moj tata ima plave oči.” “Jeste”, kaže ona, “ali tvoj tata se zvao Tomislav i to je hrvatsko ime”. Mislim se, “ja glup što joj govorim takve stvari”.

“Daću ti ja mog plavog u hotelu”, mislim se, ali joj kažem: “Vratit ćeš se ti u Puerto Rico, bit ću ja opet dobar”. “Ne vraćam se”, kaže žena na španskom. Poručili smo, nemam pojma. Sve i svašta. Stol pored našeg je imao jedan plavac - GRGIĆ. “Daj nam flašu ovog plavca”, kažem ja. Brže-bolje sam popio Dingač. Verujem da ga nije brinulo što pričam srpski. Brinulo ga je je li imam para da platim ili ne.

Svejedno, uživali smo u svakom zalogaju, svakom gutljaju i potrošili smo više od stola pored nas; he he. Račun je bio preko 200 $. Ostavio sam jedno 20 % bakšiša i izašli smo na poljanu na Pilama. Dok smo izlazili nisu nam ni doviđenja rekli. Žena kaže da je jako skupo čak i prema njenim standardima jer smo ostali gladni. I mogu da vam garantujem: njeni standardi su visoki. Na kraju kelner joj je išao na živce jer je na licu imao izraz kao “daj više završite i gubite se”. Napolju smo gledali Lovrijenac.

Objašnjavao sam ženi o Hamletu i Letnim igrama i važnosti svega toga. Ona je bila previše romantična da bi razumela sve to. Puerto Rico ima prelepih mesta, ali ovo je previše. Sišli smo na Stradun. Šetali smo malo, ali bili smo previše umorni. Otišli smo nazad u hotel. Žena na spavanje, a ja sam ostao u baru. Sat vremena posle i ja sam otišao na spavanje.

Sutradan smo morali da uradimo što smo obećali mojoj tasti i tastu. Da odemo u Međugorje. Zaboravio sam da vam kažem; moja žena je katolkinja. Ali niko nije savršen. Vozikali smo se magistralom, pa onda Čapljinom, pa nekim brdima, pa prema Mostaru i napokon Međugorje.

Putem smo stajali da jedemo i popijemo kafu i pokoje piće. Pričao sam samo engleski i plaćao kešom da mi niko ne vidi ime ni čuje naglasak. Ženi sam zabranio da progovara hrvatski ili srpski zato što ona kaže “mleko” ili “lepo” ili tako nešto. Bolje da ne govori ništa. U restoranima gde smo jeli ili pili svi su izgledali nekako čudni. Ljudi su pričali “soto voce”, ulazili i izlazili tiho; šaputali jedno drugom, etc.

Celo Međugorje je izgledalo kao ogroman dealer Mercedesa i BMW-a. Tek poneki siromašniji žitelj je imao Audi 8. Žena mi je priznala da nije videla Gospu.

Kada smo sišli, kupili smo nekoliko suvenira za tasta i tastu i otišli smo do jedne velike crkve da se slikamo. To je bilo dovoljno. Nazad za Dubrovnik.

Opet smo stali na nekoliko mesta. Moja žena je bila nekako nezadovoljna servisom. Svejedno. Stigli smo u Dubrovnik. Bili smo jako umorni tako da smo otišli u hotel i malo odspavali. Kada smo se probudili, otišli smo u Lapad u neki restoran. Ne sećam se imena. Klopa odlična. Uvala Lapad ima pravi štimung. Nazad u hotel.

“Gde možemo da izađemo?” pitam ja. Ljudi okolo počeli da nabrajaju “Babin kuk”, “Stari grad”, hotel this, hotel that. Ja sam tražio sve one poznate kafiće iz osamdesetih. Trubadur, Đuhov kafić u Vetranićevoj, Lacijev iz Dubrovačkih trubadura, itd. Čak smo otišli do vrha Vetranićeve da joj pokažem kuću Ibrice Jusića o kojem ona nije čula nikad ništa. Osamdesetih su ovi kafići bili puni Beograđana. Sada, ako ima Beograđana, ne vidim ih niti čujem njihov smešan naglasak. Kafići isto tako nisu puni.

Prošetali smo Širokom ulicom gde sam joj pokazao kuću Marina Držića i počeh da recitiram “Ko bi doli sad je gori” i da joj objašnjavam značenje tih stihova. Ušli smo u poslastičarnicu na Širokoj gde prave neverovatne krempite. Pokušali smo da se popenjemo na lavovu glavu koja viri iz zida kod Male braće i da ostanemo na njoj. Nemoguće. Objasnio sam ženi da je Apoteka Mala braća najstarija u Evropi.

Malo po malo smo se umorili i vratili u hotel. Sutradan smo otišli u Cavtat. Na magistrali kod Cavtata stali smo u jednoj konobi “Tomislav”; in memoriam to my father. Izgleda da je tu radila gazdina ćerka. Malo debeljuškasta, ljubazna i dobra prodavačica. Ja sam poručio ribu sa blitvom za predjelo, moja žena neku salatu, stolno vino, posle još nešto. Sve je bilo vrhunsko. Servis, klopa, vino. (Ovo je bio jedini restoran gde smo jeli dva puta). Gazdina ćerka (ja barem mislim da je gazdina ćerka) neverovatna. Iako debeljuškasta, lepršala je restoranom i služila sve i svakoga sa istim srdačnim smeškom i sa zadovoljstvom.

Vratili smo se u Dubrovnik, obišli zidine, videli tvrđave i “now what”. Nema šta da se radi ovde. Sutradan je mojoj ženi nešto upalo u oko. Kažu nam da idemo na Medarevo u bolnicu. Otišli smo tamo. Čekali smo jedno sat vremena da dođemo na red. Relativno brzo. Ispred nas bilo je svakakvih. Starih, mladih, trudnih. Bio je i jedan momak koji je celo vreme ponavljao da je on branitelj i da hoće da ga služe brže. Već kada je to ponovio jedno dvadeseti put, medicinska sestra mu je rekla da ućuti.

Photo: Admir Buljubašiæ/Cropix

Ušli smo u doktorovu kancelariju i objasnili mu da moja žena ima nešto u oku. Doktor, jako srdačan, odmah je počeo sa konverzacijom; odakle smo, šta radimo tu, čime se bavimo, gde putujemo, kako su Portorikanke dobre, itd. Živa zajebancija sa doktorom.

Približio se sa aparatom za oči na tri-četiri centimetra od lica moja žene. Odjednom je poljubi. Za trenutak nismo znali šta se događa, a onda da umremo od smeha. “Eh nisam mogao da se suzdržim”, reče doktor. Dao joj je neku kremu i kapi za oči što su pomogle odmah. Platili smo jedno 10 - 20 $ pregled. Super jeftino, poređujući cene sa ovim cenama u Americi.

Te noći smo otišli u Gradsku kafanu. Jako lepo uređena. Neka grupa je svirala. Plesali smo i uživali mislim do jedan ili dva ujutro. Kada smo se probudili, otišli smo u Stari grad opet. Mislim da smo prvo seli u Manona na Stradunu i posle u Gradskoj kafani. Baš sam se osećao neugodno. Ljudi su izlazili iz crkve Svetog Vlaha i iz Katedrale i možda iz Male braće i dolazili u Gradsku kafanu. Bili su obučeni kao za modnu reviju. Muškarci u odelima sa kravatama i žene po zadnjoj modi. Ja u farmericama pa kažem ženi da požuri malo pa da idemo negde drugo. Taj dan smo proveli u Kuparima. Ugodno, bez žurbe. Posle podne smo bili u nekom restoranu čijeg imena se ne sećam i baš smo uživali. Četvrti-peti dan Dubrovnik već malo dosadi. Previše je mal i uvek se vrtiš u krugu. Nema mnogo šta da se radi.

Sve je manje-više isto. Isti tip restorana, ista muzika, kafići, osim malo dekoracije “so eighties” koja je različita, svi su isti. Muzika koju bartenderi puštaju u kafićima je ista, itd.

Otišli smo na Ćilipe da vidimo je li ima avion za Beograd. Beograd rocks jer ima života i danju i noću i zimi i leti. Ima narodne, zabavne, ciganske, hrvatske, grčke, rumunske i svakojake muzike. Ima lukzusnih restorana, kafana, barova, čega ti se srce zaželi.

Ženi govorim “sledeći put kada dođemo u Hrvatsku idemo u Zagreb, tamo mora da je slično Beogradu”. Žena mi kaže da hoće na more. “Šta će ti more, živiš pored mora i imaš 12 meseci leta pa nikad ne ideš na plažu?”, kažem ja. Cura na informacijama me je čudno gledala. “Nema letova za Beograd”, kaže. Pa dobro. Ostavimo ključeve u nekom boksu od kompanije rent-a-car. Neki drugovi su nas odveli u Tivat. Tamo je druga priča.

Sve u svemu, moja žena hoće da ide opet u Hrvatsku. Ja nešto nisam siguran. Iako sam se proveo odlično, uvek sam strepio da se nešto ne dogodi radi moga imena ili govora koje je tipično srpsko. Možda za nekoliko godina većina će da misli: “Gubimo mnogo novca zato što se srpski turisti ne osećaju sigurno”.

Razumem isto da ima turista iz Srbije koji jedu paštete i ne troše mnogo, ali ima i onih koji su dobri potrošači u koje se uključujemo moja žena i ja. Uostalom, i paštete koje kupe turisti su paštete koje se drugačije ne bi prodale. Ne verujem da Podravku muči što neki srpski turisti kupuju paštete.

Nama je lakše da idemo u Hrvatsku nego u Grčku. U Hrvatskoj nas, iako ima ljudi koji se prave da ne razumeju srpski, razumeju svi. Kultura je manje-više ista. Znam da većina Hrvata misli da su mnogo kulturniji nego Srbi. Gledajući sa strane, žao mi je da vas spustim u realnost. Zagrepčani i Beograđani se ponašaju isto. Razlika je u govoru. Ljudi iz okolnih gradova oba dve zemlje se ponašaju isto i na isti način ne vole one iz glavnih gradova. Seljaci - seljaci ovamo i tamo.

Siromašni i u jednoj i u drugoj zemlji i Bogu teški. Mafija ovde, mafija tamo; političari u Hrvatskoj isti kao političari u Srbiji. Ima nacionalista, demokrata, liberalnih, ima svakakvih na oba dve strane. Mislim, šta hoću da kažem, dobro je što je svak na svome. Sada je vreme da se radi biznis.