Island: Led, lava, i Bjork

Meni su Vikinzi uvek bili srcu i oku mili, svojom visinom, snagom i bradom. Poput Koke iz crtanog filma, koja lunja uokolo s bejzbol palicom i košaricom, u potrazi za muškarcem, ja sam se pre nekoliko godina odlučila da obiđem Skandinaviju, u želji da pronađem svog Vikinga.

Najpre sam posetila Švedsku, ali je košarica ostala prazna. Onda sam saznala da se drevni vikinški jezik najviše očuvao na Islandu. Ako se jezik očuvao, mora da su i moji surovi Vikinzi tu negde. Ono što nisam očekivala je da ću se, tragajući za savršenim muškarcima, zaljubiti u zemlju! Ispostavilo se da je sam Island ta mistična, velika, surovo-nežna duša koja me je potpuno očarala.

Moja avantura počela je jedne noći kada sam na internetu slučajno nabasala na volontersku organizaciju na Islandu koja okuplja ljude iz celog sveta. Cilj ove organizacije je da gosti dobrovoljnim radom doprinesu čistoći i lepoti predela na Islandu. Iako je njihov rad besplatan, volonteri za uzvrat, pored smeštaja i hrane koji su im obezbeđeni, imaju priliku da upoznaju Island i njegove ljude, kako kroz svoj rad, tako i kroz razne ekološke programe.

Zvučalo je kao prava stvar već na prvi pogled. Odlučila sam da se prijavim. U kratkom roku sve su se kockice složile i ja sam se našla na aerodromu u Keflaviku, jednom od ”većih” mesta na Islandu, odmah pored Rejkjavika.

Smestili su nas u bivšu NATO bazu, koja je dve godine ranije zatvorena. S obzirom na to da Island nema vojsku, zgrade ove baze Islanđani su odlučili da koriste za škole i za smeštaj ljudi koji rade i studiraju u okolini.

Photo: lydurs / Flickr

Domaćini su smatrali da je smeštaj koji su nam ponudili skroman, ali za mene i još desetinu drugih volontera iz Evrope, Južne Amerike i Azije bio je više nego dobar. Društvanjce, u rasponu od osamnaest do trideset i dve godine, rasporedilo se u nekoliko soba bez televizora, interneta, pa čak i radija. Ispostavilo se da je ono što nam je u prvom trenutku izgledalo kao neverovatan nedostatak u ovom modernom svetu, zapravo najveća prednost koju smo mogli da dobijemo! Uskraćeni za modernu tehnologiju, bili smo potpuno upućeni na prirodu, lokalno stanovništvo i jedni na druge. Rezultat je bio dobar provod, posvećenost i predanost jednih drugima, iliti: pravim i zapostavljenim vrednostima.

Od poslova koji su nas tamo očekivali bila je, na primer, pomoć lokalnom umetniku oko pravljenja pećine za Trola. Trolovi su islandska mitska bića, džinovi veoma ružne spoljašnosti koje lokalni mitovi krive za sve loše što se u prirodi dešava. Ako se, na primer, desi zemljotres, deci se nakon toga priča da je Skesa (ženski Trol) čistila kuću ili da su Trolovi vodili ljubav, pa se zemlja tresla i kamenje pomeralo. Bio je to vrlo interesantan zadatak gde smo radili s lokalcima i imali priliku da popričamo s njima i upoznamo se malo s njihovim načinom života. Ostala zaduženja bila su skupljanje otpadaka po obali, čišćenje usamljene plaže na kojoj je snimljen film Zastave naših očeva (na šta je lokalno stanovništvo veoma ponosno, jer je većina njih statirala) i farbanje autobuskih stanica po gradu.

Posebno dobra strana ovog programa je to što traje dve i po nedelje, pa nam je domaćin organizovao i nekoliko ekskurzija. Bili smo smešteni na jugozapadu Islanda, njegovom najnaseljenijem delu, te smo taj deo ostrva obišli i upoznali.

Island ima svega 300.000 stanovnika na površini od nešto više od 100.000 kvadratnih kilometara. Najveći broj ljudi živi u glavnom gradu Rejkjaviku, a ostali su rasuti po obodu zemlje. Povezuje ih jedan autoput.

Centralni deo ostrva ispunjen je brojnim glečerima i tuda se može proći samo dobrim džipovima, i to tokom leta, budući da ga presecaju uglavnom improvizovani, zemljani putevi. Kažu da je to posebno iskustvo, ako ste u stanju da izdržite nekoliko sati neprestanog i ekstremnog truckanja. Ja se već spremam.

Nedaleko od Rejkjavika, u prečniku od stotinak kilometara, pruža se takozvani Zlatni krug (Golden circle), čuvena turistička ruta i nacionalni park,. Tu je Gejzir, slavni gejzir po kome je ova prirodna pojava i dobila ime. Nije više aktivan jer su ljudi u njega ubacivali sapun kako bi veštački izazvali njegove česte i jake erupcije. Zbog toga se vremenom ugasio, ali se odmah pored njega nalaze drugi, manji gejziri čije česte erupcije privlače brojne turiste koji sinhronizovano, glasno uzdišu pri svakoj erupciji u razmacima od po dvadesetak minuta.

Photo: Stephen_AU / Flickr

Nedaleko odatle je i veliki vodopad Gulfus, čija snaga i izgled dolaze do izražaja na tamnom kamenu i okolnom, gotovo fluorescentnom, zelenilu.

Ugašeni krater predivnog vulkana Keriđ, specifičan je po crvenom kamenu, za razliku od uobičajenog crnog. Dno mu je sada ispunjeno vodom, a pogled s ivice kratera oduzima dah.

Posetu nacionalnom parku završili smo na Pingveliru, mestu gde je nekada davno, jednom godišnje, zasedao parlament, tj. sabor plemenskih starešina. Na njemu se susreću, odnosno stalno razdvajaju, evroazijska i američka geotektonska ploča. Svesni pokreta pod našim nogama i istorijske važnosti tog mesta, doživeli smo Pingvelir kao najsmireniju i najmagičniju tačku na planeti.

Jedina mana ovog izuzetnog mesta je što ga običan smrtnik teško može dočarati rečima ili fotografijom. Na svim tim mestima bilo je nečeg posebnog u vazduhu, doživljaj za oči, uši, nos, doživljaj koji se spušta do srca i završava negde duboko u stomaku. Kažu da Island opčini ljude i vuče ih nazad, izaziva onu vrstu tihog oduševljenja koja se ne da tako lako preneti. Kao da je malo sebičan ili uplašen da će izgubiti to što ima ako se previše otvori

Sasvim poseban doživljaj je vožnja skoro pustim putevima van grada, koji se pružaju po ravnici između mora, s jedne strane, i strmih litica do kojih je nekada davno dolazilo more, s druge. Ti predeli su sada mahom prekriveni zelenom travom i s njih se slivaju manji vodopadi ili potoci koji izgledaju kao da su naslikani tankom četkicom, a čitavom predelu daju bajkovit izgled.

Naša vožnja je ipak imala cilj: posetu čuvenim glečerima, mom snu još iz detinjstva. Mislila sam da mi se nikada neće ostvariti želja da ih vidim, a kamoli da hodam po njima. Međutim, ispostavilo se da je i to na Islandu moguće, i to uz dobre i profesionalne lokalne vodiče.

Nakon stavljanja krampona na cipele i kraće obuke kretanja po glečeru, uz obavezno upozorenje na glečerske pećine i reke u samim glečerima u koje bi bilo opasno upasti, kročili smo na jedan. Bio je to Solheimajokul, jedan od brojnih krakova snežne kape Murdalsjlo.

Zakoračili smo na njega na mestu gde se on završava i kretali se u smeru ka njegovom izvorištu, velikoj snežnoj kapi gde sneg pada tokom čitave godine. Sneg se neprekidno taloži i zbog velike težine i pritiska pretvara u led koji lagano nalazi svoj put dalje, „teče“ iz svog izvorišta niz padine, poput reke, uz jednu razliku: zaleđen je i kreće se brzinom od stotinak metara godišnje.

Sam led nije bio savršeno beo, niti providan, kakvim sam ga zamišljala. Na površini ima dosta prašine i zemlje, a kako je oko njega zemlja vulkanskog porekla, svi nanosi na glečeru su crne boje, te ostavlja utisak da je prljav na nekim mestima. Sam osećaj hodanja po glečeru, masivnom, ledenom čudu prirode, blizu je nestvarnog.

Photo: WorldIslandInfo.com / Flickr

Glečer je ispresecan brojnim pukotinama koje nastaju kada led naiđe na neko uzvišenje ili neravninu, pa se prelomi. Brojne su i unutrašnje reke i pećine koje se tek ponegde vide i izazivaju radoznalost. Islanđani koriste glečersku vodu za svakodnevnu upotrebu, tako da je skoro isto piti vodu iz česme ili direktno iz glečera. Međutim, ako se sagnete i pijete iz malenog potoka koji se topi i sliva niz tu ogromnu ledenu masu, osećaj je za pamćenje, skoro erotski.

Pogled s glečera na okolinu je pravi pejzaž iz bajke. S jedne strane su zeleno-crne litice i brda ispresecana potocima, i tek ponegde poneka ovčica, a s druge tamni vulkanski kamen i uzvišenja koja vam sunce ne dozvoljava da jasno vidite, pa sve deluje kao da tamo negde počinje sasvim drugačija bajka za koju vam treba neka druga vrsta vodiča. Pogled uz glečer pada na snežnu kapu koja se tek nazire u oblacima, a niz glečer na padinu kojom teče reka nastala od istopljenog leda.

Koračali smo u tišini, otvorenih usta i blendi aparata. Jedina osoba koja je progovarala bila je naš vodič, Amerikanka koja na Islandu provodi po šest meseci godišnje, posvećena svojoj velikoj ljubavi – glečerima.

Islanđani ne samo da imaju hladne vode za domaćinstvo na pretek već ne moraju da se brinu ni za toplu vodu. Zemlja im leži na brojnim termalnim izvorima i tu vodu koriste za kućnu upotrebu. Topla voda nije preporučljiva za kuvanje jer je puna raznih minerala, ali se zato intenzivno koristi za grejanje i kupanje u brojnim otvorenim bazenima.

Kada geotermalna voda izbije na površinu, ima preko 100 stepeni Celzijusa, pa ju je nemoguće koristiti za kupanje. Zato su Islanđani od vode koja je već prošla kroz grejne cevi po domaćinstvima i malo se rashladila napravili pravi turistički i banjski bum. Tu rashlađenu vodu, čija je temperatura pala na 30-40 C, oni su iskoristili da usred lavinog polja, nedaleko od Rejkjavika, naprave veliki spa centar na otvorenom. U pitanju je nezaobilazna turistička atrakcija - Plava laguna (Blue Lagoon).

Bazen u središtu ovog banjskog centra ima oblik prirodnog, plitkog jezera, a dno je ispunjeno finim blatom. Na obodima bazena nalaze se posude s maskama za lice, vodopadi i, naravno, razne saune. Voda je gusta, bela i teško je kretati se kroz nju. Ono što je u svemu ipak najimpresivnije je da, dok vam je telo u vodi od 40 stepeni, oko vas duva vetar, promiču kapi kiše i temperatura ne prelazi deset stepeni. Relaksacija i brčkanje odlični su, kako za cirkulaciju, tako i za kožu.

Islanđani su poznati po tome da uopšte nisu stidljivi. To sam znala i pre dolaska, ali ipak su me šokirala sva ta gola tela koja su se nekako previše slobodno šetkala po svlačionicama. Pre ulaska u bazen obavezno je tuširanje, i to bez kupaćeg kostima. To pravilo, naravno, svi poštuju. Imali smo utisak da na neki način uživaju u tome da se šećkaju goli. Možda to i nije bilo uživanje, ali recimo da im je bilo svejedno da li će nešto raditi nagi ili obučeni, na primer sušiti kosu ili pakovati stvari. Islanđani su ostrvski narod.

S druge strane, u svakodnevnoj komunikaciji Islanđani su zatvoreni, povučeni, nekomunikativni, distancirani. Generalno su lepi, mada je lepota relativna stvar. Imaju lepu, jaku i čistu kožu, što se da povezati s količinom ribe koju jedu i hobijem koji praktikuju barem 300 dana u godini: kupanjem u otvorenim bazenima, naročito kada je napolju veoma hladno.

Ono što je meni i ostalima iz grupe zasmetalo jeste nemogućnost da povedemo neki duži razgovor s njima. Islanđani su ljudi koji će na postavljeno pitanje odgovoriti vrlo kratko, i neće uzvratiti pitanjem, osim ako nije baš preko potrebno. Kako bi rekla Amerikanka, moj vodič: "Kod njih nema nepotrebne komunikacije".

U avionu sam upoznala divnu Islanđanku koja je studirala u Španiji, tako da je bila znatno “pristupačnija” i pričljivija od ostalih koje sam upoznala na Islandu. Objasnila sam joj da se osećam kao da između mene i Islanđana postoji zid, i da svaki put kad ja pokušam da ga preskočim, oni skoče i blokiraju me s druge strane. Ona mi je na to odgovorila: „Možda bi trebalo da skočiš više!“

Mislim da je bila u pravu. Kažu da je veoma teško približiti se Islanđanima i sklopiti prijateljstvo s njima, ali ako vas puste blizu srca, onda ste stekli nezamenljive prijatelje za ceo život. Verujem im jer, na kraju krajeva, koliko dugo uopšte traju površna i lako sklopljena prijateljstva?

Rejkjavik je sve ono što ne očekujete od jednog evropskog glavnog grada. Mali, romantičan, topao, originalan, šaren i nasmejan! Bilo da se u njemu zadesite usred dana ili noći, iznenadiće vas svojom dušom, niskim zgradama i kućama ofarbanim u plavo, žuto, oker. Ulice su uglavnom jednosmerne, ne previše prometne i mahom svi hodaju.

Ako vas zanima najnovija moda, Rejkjavik je mesto koje treba da izbegavate. To je nacija koja neguje neki svoj trend, zaglavljen u prošlosti, u dvadesetim godinama prošlog veka, možda, ali ubačen u kalupe novog doba. Kao da su se generacijama tako oblačili, samo je svaka sledeća ubacivala poneki detalj na istu temu.

Devojke sa šeširima i ružama u kosi, s balskim haljinama prekrojenim da se uklope u uske prostore kafića, muškarci s cilindrima i prslucima iz kojih viri lanac za sat. A s druge strane tip u džemperu od ovčije vune i devojka u neo-hipi stilu. Sve može i sve prolazi, ali samo ako je maštovito, drugačije i originalno. I kako onda da ih ne volite!?

Tako se i Bjork, njihova najveća ambasadorka, uklapa u celu tu priču. Ona je samo malo drugačija i malo više ekstremnija od ostalih. Sreli smo je na ulici, u stvari videli iz kafedžinice dok je baš njena muzika bila u pozadini.

Tek što sam bila prokomentarisala da mi tek tada, u tom izvornom okruženju, njena muzika ima pravi smisao, ona je, s još nekoliko ljudi, prošla ispred nas. Izleteli smo kao katapultirani i krenuli za njom. Završila je u jednom od najautentičnijih kafića. Malo smo se raspitivali o njoj kod šankera i ispostavilo se da joj je vlasnik kafića dobar prijatelj i da često, kada je u gradu, tu dolazi na piće.

Pitali smo za nju i u lokalnoj muzičkoj prodavnici i svuda su nam odgovarali istim tonom. Niko se nije preterano dičio njome. Svi su odgovarali u stilu: pa da, to je Bjork. Objavila je prvi album kad je imala 12 godina, talentovana je i oduvek je bila malo ekscentrična i naravno da je postigla to što jeste. Njen sin sada svira u nekom lokalnom garage bendu, ali nije toliko dobar.

Kao da im je bilo čudno što se mi toliko oduševljavamo, a nama je bilo još čudnije što oni o njoj pričaju kao o komšinici za koju već svi znaju da pravi odlične kolače, pa nikoga više ne iznenađuje. Za njom se niko ne okreće na ulici, ali joj se svi javljaju, jer svi je znaju odnekud ili preko nekoga. U stvari, da li možete da zamislite zemlju u kojoj se svi manje-više poznaju? S tako malom populacijom, kažu da, ako su išli na fakultet ili, naravno, u srednju školu, onda se svi odnekud znaju – ili s faksa, sa žurki, izlazaka… ili su jednostavno rođaci.

Heima: Island ima fantastičnu muzičku scenu koja je još nekako underground. Sigur Ros je bend koji je možda najreprezentativniji predstavnik čitave zemlje i njihove kulturne, naročito muzičke scene. U svetu su definisani kao „najstidljiviji i najmanje shvaćeni svetski bend”. Prosto je neverovatno koliko su članovi benda popularni, a u isto vreme beskrajno skromni. Sviraju na najneverovatnijim instrumentima nađenim u prirodi i njihovu muziku zapravo i predstavljaju zvukovi iz prirode. Kada su poslednji put imali turneju po domovini, koncerte su najavljivali dan ranije, a svirali su na otvorenom. Tada je i snimljen dokumentarni film Heima (Kod kuće), u kome je, po mom mišljenju, najbolje i najverodostojnije predstavljen Island, njegovi ljudi, muzika, kultura i sve ono što se pomalo stidljivo krije od ostatka sveta.

Moj tekst i fotografije nisu predstavili svu lepotu Islanda, ali muzika i slika u filmu Heima sigurno jesu. Island se lako i nenametljivo ušunja u svačije srce. Trenutno prolazi kroz tešku finansijsku krizu, i po toj svojoj izolovanosti i velikoj inflaciji podseća me na Srbiju. Nadam se da će se iz nje izvući brže i bezbolnije od nas. Snaći će se već moji neustrašivi Vikinzi!

Vikinzi

Doselili su se iz Skandinavije oni u tu surovu, prelepu zemlju u devetom veku. Na putu do nenastanjenog Islanda, gde im niko ne bi smetao, ti krupni, brutalni ratnici pristajali bi uz obale Velike Britanije i Irske i otimali žene. Pretvarali bi ih prvo u robinje, a zatim u supruge i majke svoje dece. U tako izolovanom predelu, s nestabilnim vremenskim prilikama i surovom klimom, Islanđani su uspeli da očuvaju svoj izvorni jezik i sećanja na svoju kratku istoriju kojom se ponose.

Za nas Evropljane, islandska istorija više liči na istoriju jedne porodice, u kojoj se pričaju sage kako ih oni zovu, o naseljavanju, o sinovima i kćerima koji su se rađali i stvarali neke nove farme, postajali prvi gradonačelnici i slično. U njihovom istorijskom muzeju izgledalo nam je kao da se neko šali, ali ne, oni su zaista vrlo ponosni na svoju istoriju. Nekada davno je bio običaj da otac uči sina kako se ubija. Ako je dete u jednom od okršaja sa svojim vršnjacima ubije neko drugo dete, to je postajalo deo istorije, kulture i tradicije, i oni će s ponosom ispričati tu priču bez obzira na to kako mi na to danas gledamo.

Biti jak je deo njihove tradicije. Fizička snaga je bila neophodna da bi se preživelo. Već su tradicionalno svetski prvaci u takmičenju za najjačeg čoveka na svetu, a popularni su i sportovi poput dizanja kamena i vučenja kamiona. To su krupni i jaki ljudi visokog rasta, koji žive stopljeni s prirodom, ljudi koji se ne pretvaraju da su nešto što nisu, toliko prirodni da čak ni na bilbordima za reklame ne koriste retuširanja.

Islandski kuvar

Na njihovom meniju naći ćete dosta ribe, ali i neslavne kitovine. Iako smatram da nije u redu ubijati kitove, morala sam da probam taj ražnjić od kitovog mesa. I moram priznati da je to nešto najgroznije što sam ikada u životu probala! Ne znam samo kako sam mogla da smetnem s uma da kit, samim tim što je sisar, ima crveno meso i da je moguće da ni najmanje neće podsećati na ribu, iako živi u vodi. Ne znam da li bi tako nešto još nekome moglo da se omakne, ali moj šok je bio izuzetno veliki kad su ispred mene izneli taj krvavi, žilavi komad mesa koji je tako neprijatno mirisao da stvarno ne znam kako sam uspela i taj jedan zalogaj da progutam.

S druge strane, islandska ovčetina je nadaleko poznata i veoma ukusna. Kao i izvanredni proizvodi od mleka nalik na laganu vrstu kremsira. U Rejkjaviku na samoj obali postoji restorančić u kome prave najpoznatiju čorbu od jastoga. Ovo malo i skromno, ribarsko mesto steklo je svetsku slavu kada se pojavilo na naslovnoj strani Njujork tajmsa kao mesto s najboljom čorbom od jastoga. Od tada se cena čorbe promenila, ali kažu da je ukus ostao isti, kao i izgled restorančića.

PLAYBOY U MAJU:

SKOK U VULKAN
Predrag Vučković sa Kamčatke izveštava kako je Valeri Rozov iz helikoptera skočio u aktivni vulkan

LOV NA PODMORNICU:
Sa specijalcima koji tragaju za podmornicama sa 10.000 kilograma kokaina.

MIODRAG STOJKOVIĆ:
Klonirao je ljudski embrion i uneo revolucionarne promene koje će pomoći da se leči neizlečivo

TONI ČEJMBERS
Glavni urednik Wallpapera, najekskluzivnijeg magazina današnjice, ikone dizajna za poslovnu i urbanu elitu.

DOMINACIJA
Obnavljanje uzbudjenja u seksualnom životu u krizi je jedna od naših svetih dužnosti. A kriza rađa ekstreme...

LARA BAJČETIĆ
Bivša modelsica i beogradska mis šarma