Monako: hazarderska monegaška bajka

Kada sam bila mala volela sam bajke. Volela sam i princeze, a naročito onu na zrnu graška. Kada sam malo porasla, saznala sam da princeze i stvarno postoje. I da je jedna od njih princeza od Monaka. Mama mi je ispričala i njenu bajku...

Grejs Keli je bila jedna od najlepših glumica u Holivudu, vlasnica jednog Oskara i muza Alfreda Hičkoka. Onda je došla na filmski festival u Kanu da promoviše svoj film. Upoznala je Renijera III, princa od Monaka. On je bio u dugoj vezi sa jednom francuskom glumicom, koja mu nije mogla podariti dete, (a u slučaju da se ne rodi potomak njihove loze, Monako bi prešao pod vlast Francuske), i ozbiljno je tražio princezu i majku svoje dece. Ljubav se rodila! Grejs Keli i Renijer III su se venčali (1956); bilo je to venčanje veka i venčanje iz snova, sa zvanicama iz Holivuda i ostalih kraljevina... Potom su se rodila deca: Karolina, Albert i Stefani... I onda, bajka se naglo prekida. Vozeći se prema Monte Carlu, princeza od Monaka je sletela s puta i izgubila svoj život (1982).

Sada sam odrasla i interesuju me prinčevi. Ali, kako je 2002. godine doneta odluka da kneževina Monako ostaje nezavisna država i monarhija Grimaldijevih, bez obzira što princ Albert II još nije našao majku svoje dece; interesovanje za ovu dinastiju kod mene je prestalo. Sve dok nisam krenula na jedno putovanje...

Iako ovamo gravitiraju pripadnici svetskog dže(p)t seta, ni naše turističke agencije (u svojim aranžmanima za Španiju) ne izostavljaju posetu ovoj meki hedonizma.

Oko 8 sati ujutro, kroz prozor autobusa, probudili su me zraci Sunca. Pred nama se ukazalo veliko plavetnilo azurne boje i grad – država, kneževina Monako. Država kojoj tepaju "bogati patuljak" ušuškala se između Francuske i Italije na obali Sredozemlja. Stižemooo! Autobus je počeo da se spušta niz serpentine, čak i niz čuvenu dvostruku krivinu kojom tutnje formule za vreme trke "Velika Nagrada Monaka". Spuštao se skroz do podzemne garaže, ispod Starog Grada. Odatle smo se liftom popeli gore, u samo srce Monaka.

Predivan vrt Saint - Martin Jardins, u kojem sve vrvi od flore: leanderi, palme, azaleje, ruže, agave, aloje... fontane, bronzane statue i spomenik Alberta I.

Najlepša zgrada u Monaku za mene je zgrada Okeanografskog muzeja. To nije samo muzej i akvarijum, već i jedno remek delo arhitekture. S strane kopna građevina je predivna, a sa strane mora se prkosno izdiže iz kamene stene - iako jedna slika vredi hiljadu reči, ova samo zaustavlja dah! Visoka je 85 metara, 11 godina je građena i oko 100 000 tona kamena je ugrađeno u nju. Princ Albert I je bio zaljubljenik u more i ovaj muzej je njegova fondacija.

Photo: Stefe

Unutra se nalaze akvarijumi. U njima, mnogobrojne vrste morske flore i faune. Naišla sam i na "izgubljenog Nemu", fluorescentnu šarenu ribicu, za koju sam mislila da je samo lik iz crtanog filma. Taj tihi svet je verovatno zato i tih, jer se sva njihova lepota krije u fascinantnim formama i bojama.

Tu su i modeli raznih brodova, ali i skeleti. Najduži je skelet kita od 20 m.

Nakon dva sata provedena u "morskom carstvu" krenuli smo u obilazak Starog Grada (Monaco-Ville). Zanimljivo je to špartanje kroz male srednjevekovne uličice u kojima se nalaze mnogobrojne suvenirnice. Zaista, piktoreskni deo grada.

Katedrala, sva od mermera, pleni svojom elegancijom. U njoj se redovno održavaju svete mise nedeljom, ali je i grobnica. Tu se nalaze grobovi Grimaldijevih. Na grobu Grejs Keli najviše je cveća. Ona je bila pasionirana ljubiteljica biljaka, pa ni ne čudi što se u Monaku nalaze predivni i neobični vrtovi. Egzotičan vrt sa više stotina kaktusa i ostalog sukulentnog bilja koje raste iz stena na brdu In Moneghetti, japanski vrt u Monte Carlu...

Zvuci fanfara i bubnjeva su nam privukli pažnju i krenuli smo u pravcu Prinčeve palate – rezidencije Grimaldijevih. Na sat – kuli kazaljke su pokazivale da je skoro podne. Svečana smena straže je tradicija duga više od jednog veka i svaki dan u 11:55 ispred glavnog ulaza u palatu, odigrava se taj mali "performans". Sve je ovde mondensko, čak i uniforme počasne straže.

Imali smo sreću da je Prinčeva palata bila otvorena za oči posetilaca (naravno, ulaz se naplaćuje!), te smo malo "procunjali" po unutrašnjosti. Jedno malo putovanje kroz istoriju ove državice uz divljenje u galeriji, salonu Luja XV, kapelici, sobi sa tronom. Ali, ono što je na mene ostavilo najlepši utisak je Plavi Salon, sav u kombinaciji plave i zlatne, baš kao i cela Côte d'Azur.

U dvorištu se nalaze predivne, polukružne stepenice i one su vrlo često pozornica na kojoj se izvode koncerti klasične muzike. Tu je i Napoleonov muzej.

Photo: Ben

Sa platoa, ispred palate, pruža se predivan pogled na Monte Carlo, na plaže Le Larvotto, na luku La Condamine, na brdo Moneghetti i na noviji deo grada Fontvieille. Cela država na dlanu! Zapravo, i nije tako velika država, samo je Vatikan (poprilično) manji od nje. Ali je država sa najvećom gustinom naseljenosti. Na jedva 2 km² tu živi oko 30 000 stranih stanovnika, 30 000 privremenih stranih radnika i 7600 domaćeg stanovništva. Razlog je jednostavan – država ne ubire porez, te je ovo fiskalni raj! Mnoge svetski poznate face imaju ovde svoje stanove. Iako su stanovi jako skupi, potražnja je i dalje velika, što se vidi po broju dizalica i gradilišta. Sve je zgrada do zgrade, hotel do hotela, nema ni mm² slobodnog prostora. Klaustrofobično. Čak sam imala utisak da se prvo buše stene, da bi se u njima napravilo mesto za novu zgradu. A na vrhovima zgrada, često se viđaju bazeni, dečija igrališta i vrtovi.

Fontvieille nudi razne sadržaje. Tu se nalazi mini zoo – vrt, mali muzeji – izložbe (muzej štampe i novčića, muzej maketa brodova, muzej automobila...), stadion Luis II i vrtovi. Chemin des Sculptures je izložba skulptura pod vedrim nebom. Sto dela moderne umetnosti i bela mramorna crkvica sa kupolom u pastelnim bojama, zaista su nešto jako zanimljivo.

Tu je i jedna oaza – Roseraie Princesse Grace – gde se labudovi i patke kupaju u jezercu, a preko 4 000 sadnica ruža mami ne samo svojim izgledom, već i mirisom. Sunce je bilo upeklo i ovo je bilo idealno mesto za jednu malu pauzu. Kako su zalihe bonžita, čipsa, smokija i ostalih grickalica "made in Serbia" i dalje bili sadržina moga ranca, ovde smo navalili na njih.

Nakon što smo "natočili gorivo u naše energetske rezervoare" krenuli smo u avanturu formule 1. Svakog maja, ulice Monaka se pretvaraju u stazu na kojoj Šumaher, Alonso, Hakinen, Raikonen i drugi vozači voze 78 krugova i bore se za Grand Prix. Iako se ne vide crni tragovi od guma, na putevima se vide oznake staze.

Preko puta box-a, na bulevaru Alberta I, nalazi se jedan market, a na njegovom ulazu jedan kafomat. Kako smo unapred bili upozoreni da nas šoljica kafe u nekim od kafića može koštati i preko 10 evra, ovo je bila prava prilika za okrepljenje. Espreso 1 evro. Kapućino 2 evra.

Photo: Mete Donmez

I tako sam ja, sa plastičnom čašom i kapućinom, šetala kraj marine La Condamine. Da li je to najlepša "izložba" jahti, ne znam, ali da je najskuplja, u to sam sigurna. Nije mi bilo prijatno kada me je čuvar jedne od tih "kuća na vodi" opomenuo i oterao, jer sam je fotografisala. Ni ja ne bih volela da fotografišu moj dom, ali nemoguće je odoleti tome da se automobili i jahte ne ovekoveče. I danas me kopka, čija je to jahta bila?!

Polako uz obalu, pa kroz tunel, stigli smo u Monte Carlo. Iako on važi za glavni grad, ova država ga zapravo i nema. "Glavni" je po tome jer je izvor prihoda, a najjača "privredna grana" je kockanje. Dobio je naziv po jednom članu Grimaldijevih, Karlu III, koji je uveo ovu "politiku" turizma na ovu "stenu".

Ali je princ Renijer III ipak taj, za vreme čijeg tronovanja, je ova kneževina dobila svoju svetsku slavu, delom i zbog bajkovite filmske priče. A, imena članova ove dinastije najbolje se upoznaju po nazivima ulica i bulevara: Renijer III, Luis II, Albert I, Karlo III.

Na samoj obali je jedna oaza izlazećeg Sunca – Japanski vrt – gde je sve harmonično i idealno za popodnevnu siestu. Jezerce, ostrvca, mostići, vodopadi, bambusi i ostalo različito bilje.

Kako je sva ta voda poticajno delovala na moju bešiku, spas sam našla u hotelu "Grand". Čuvari su me lepo pozdravili, poželeli dobrodošlicu i pustili u hotel. A toalet u predvorju je, kao i ceo hotel, grandiozan. Znatiželjna, morala sam se na recepciji raspitati o cenama. Noćenje u jednokrevetnoj sobi sa pogledom na grad i vrt je 330 evra, a sa pogledom na more 425 evra. Malo smo cunjali po šoping molu i razgledavali izloge, kad smo se našli pred ulazom u "salu za igre". Nismo bili svečano obučeni, ali to pravilo ovde ne važi. Važi samo za "Casino", a to je već druga priča. Tamo se i ulaz naplaćuje 10 - 20 evra.

Iako ne igram ni loto, ni bingo, niti gajim neko pozitivno mišljenje o tim igrama na sreću, a isto tako znam da ako ne probam, ne mogu ni da dobijem; ovo je bila idealna prilika da se okušam. Kako nas je bilo više u društvu, svi smo dali dobrovoljan prilog od par evrića, zamenili lovu u žetone i krenuli u igru. Slot mašine, rulet... prvo smo počeli da dobijamo, pa smo gubili. Kada smo bili na nuli, tu smo stali. Istina, vreme predviđeno za "pauzu" u Monaku je polako isticalo, pa nas je i to zaustavilo.

Photo: Ben

Ali, ono što je mene najviše zabavljalo u toj kockarnici, bili su ljudi. Pretvorila sam se u veliko oko Velikog Brata i posmatrajući ih pokušavala da prodrem u njihove psihološke profile. Neki su imali osmeh na licu – slast dobitka, a neki namršten izraz – gorčina gubitka. Star(ij)ih teta, sa eksponatima jedne zlatare na sebi, bronzanim tenom, napumpanim usnama i sa par kubika botoksa u svim "linijama" na licu, bilo je najviše. Zanimljiv mi je podatak da se u sobama hotela u Monte Carlu desi najveći broj samoubistava. Kada sve prokockaju, ne preostaje im ništa drugo.

U "Casino" nismo ulazili, samo smo se spolja divili toj lepoj građevini koja je izgrađena još 1878. godine i koja je delo arhitekte Čarlsa Garnijera. Tu se, osim kockanja, odigravaju pozorišne, operske i baletske predstave. Divili smo se i predivnom vrtu ispred, ali i svim onim autima i limuzinama koji su bili parkirani. Najlošiji auto je neki prošlogodišnji model Mercedesa, BMW-a, Ferarija ili RR.

Iako se noć još nije spuštala, ljudi su dolazili i odlazili (s)kockani u večernjim toaletama. Sve je gala, sve je šik, sve miriše na novac.

Kako je finansijski momenat podjednako bitan, kada je u pitanju poseta Monaku i Monte Carlu, ja sam sve zbrojila i oduzela.

Provela sam skoro celi dan u najskupljoj državi na svetu, a potrošila sam: 11 € za Okeanografski muzej, 6 € za Prinčevu Palatu, 2,5 € za sladoled na štapiću, 1 € za kafu, 2 € za litru vode, 2 € za kapućino, 2 € kao ulog za "igru". Suma sumarum: 26, 5 €. Prošla sam još dosta dobro, zar ne?!

Utisci su jaki. Iako se doživljaj nikada ne može meriti konjskim snagama i deviznim računima, Monako je iznimka. To nije grad za stanovanje. Čak nisam sigurna da li je dobra destinacija za letovanje, ali za proputovanje je odlična.