Dubrovnik: pozornica pod vedrim nebom

Krenula sam na more u Crnu Goru sa pasošem. U Herceg Novom mi je neprestano ponavljanje radnji, kao što su kupanje, sunčanje, čitanje i šetanje postalo monotono, te sam odlučila da se pomerim iz tog koordinatnog sistema. Rešila sam da iskoristim prisutnost pasoša i da vidim šta ima "s druge (treće) strane grane". Samo četrdesetak kilometara severnije nalazi se jedan od najlepših gradova sveta, jedna od must see destinacija, biser Jadranskog mora - kako ga često opisuju u turističkim brošurama. To je Dubrovnik!

Rano izjutra krenuli smo u posetu Gradu (samo je naš grad Grad – ponosno će vam reći Dubrovčani). Ako se to može nazvati "srećna okolnost", neka vatrica je lagano tinjala i najavljivala da može da preraste u požar, te su nas preusmerili na granični prelaz preko rta Prevlaka. Tako sam imala priliku da se neočekivano upoznam i sa tom lepotom prirode. Inače, celi taj deo južnog Jadrana je prekrasan krajolik. Kao u bisernoj perli nanizani su gradići: Cavtat, Mlini, Kupari, Srebreno... prelepi Konavli i Župa Dubrovačka.

Kako smo pristizali u grad podno Srđa, poput izoštravanja oka objektiva, prizor je bio sve jasniji - iz dubine velikog plavetnila izronio je kameni spomenik i njegova verna pratnja, zelen i bujan Lokrum – slika za ram!

Nakon ratnih razaranja i posleratnih krpljenja, stari gospar Dubrovnik me je dočekao širom raširenih ruku, spreman da mi ispriča svoju priču i da me vrati u svoje zlatno doba, u 15. i 16. vek.

U Stari grad, grad-spomenik kojeg je UNESCO uvrstio u Svetsku kulturnu baštinu, ušli smo kroz vrata od Pila, preko drvenog mosta i jarka. Mladi Dubrovčani, obučeni u autentičnu nošnju iz doba baroka, stoje na vratima i osmehuju se turistima. Sa strahopoštovanjem smo pozdravili od kamena isklesanog svetog Vlaha, zaštitnika Grada, kojeg smo još imali prilike sretati jer on večno bdije nad njim.

Photo: Maciej Perek

Odmah smo se okrepili vodom koja ističe iz 16 usta isklesanih maskerona na Velikoj Onofrijevoj česmi. A tu, pored vidljivih oštećenja fontane (kao uspomena na "raspad SFRJ"), jedan momak u kostimu trubadura sa gitarom u ruci pevao je Azrinu pesmu "Baaalkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj!". Zaslužio je moj osmeh i koju kovanicu. Šteta ili sreća što oni američki turisti, sa kruzera koji pristaju u Gružu, ne razumeju ni reči jer im ništa ne bi bilo jasno.

Dok još sunce nije upeklo, požurili smo da se popnemo na gradske zidine, kojima je opasan Stari grad. To je najbitniji doživljaj Dubrovnika! Od ulaznica koje se naplaćuju (50 kuna) Društvo prijatelja dubrovačke starine finansira njihovo održavanje, tako da je svaki posetilac i donator. Uz uske stepenice i veliku gužvu, prva je bila kula Minčeta. Sa ove, najviše tačke, grad je kao sa dlana svetoga Vlaha.

Svi žele sve videti, pa je i fotografisanje bilo malo teže izvedivo jer mi je stalno neko ulazio u kadar. Ali, doživljaj je fantastičan; jer zidine, duge skoro 2 kilometra, kao da su obgrlile staro jezgro, koje je inače jako skladno uređeno. Uvek se poštovao urbanistički plan, čak i nakon požara, zemljotresa i ratnih oštećenja. Kuće su uglavnom na dva sprata, imaju neobične dimnjake, vrata na koleno i gotovo sve imaju nove crepove, zamenjene nakon granatiranja. Duž zida nalaze se kule, bastioni i tvrđave. A šetnja je idealna i za psihoanalizu grada jer iako je spomenik, u Gradu se odvija život. Može se videti veš koji se suši u dvorištu, osetiti šta se kuva za ručak, čuti po neka lokalna ćakula (priča).

Lovrijenac i Revelin su tvrđave koje su van bedema. Nekada su bile odbrana, a danas su pozornice za scenske nastupe. Ceo Stari grad je idealna scenografija, a Lovrijenac je pozornica za Hamleta jer je odlična zamena za danski dvorac Elsinor, pa se zato godinama tamo izvodi to Šekspirovo delo.

Lepša strana zidina je ona koju zapljuskuju morski talasi, između tvrđava svetog Ivana i Bokara. Sam pogled niz zidine, koje su visoke i do 22 metra, na morsku penu uz šumove mora delovao je osvežavajuće, s obzirom da su sunčevi zraci bili sve intenzivniji.

Tako smo se, nakon skoro dva sata šetnje, ponovo zatekli na Stradunu, žili kucavici. Za popiti kafu u glavnoj ulici potrebno je imati i sreću, te pronaći slobodan stol. Nekada je to sigurno bio pravi doživljaj, ali kako su ga turisti "okupirali", to je bio odličan razlog da počnemo da cunjamo po uskim uličicama.Tu je barem hladovina iako ni tu ne izostaje penjanje uz i silaženje niz skale (kako bi rekli meštani). Jedan od znakova raspoznavanja gospara (Dubrovčana) jeste i taj kako silaze niz skale i kako doskoče na Placu (Stradun). Jedna ljubazna Dubrovkinja mi je to objasnila, kako oni srastu sa tim kamenom... a, zna biti klizav!

Photo: Boris Kordic

Još je lepši doživljaj popiti kofeinsku dozu u nekom od malenih kafića poprečnih ulica, koji imaju svega par stolića; atmosfera je mirnija i intimnija. Ja sam to učinila u kafiću "Afrika", koji ima zanimljive stolove, u obliku tog kontinenta. Tu sam prelistavala brošure (koje se mogu besplatno dobiti u info uredu Turističke zajednice grada Dubrovnika, na Pilama, pre samog ulaska u staro jezgro) i planirala šta dalje posetiti.

Franjevačka crkva i samostan sa predivnim klaustrom u svom sklopu sadrže i ljekarnu, naslednicu jedne od najstarijih apoteka u Evropi, osnovanu još 1317. godine. Nešto od tog prvog inventara izloženo je u Muzeju samostana. Tu je i grob Ivana Gundulića, dubrovačkog pesnika, tvorca stihova himne o slobodi – himne Dubrovnika.

Placa završava Malom Onofrijevom česmom. Ne daj Bože da ožednite jer će vas flašica vode koštati i do 20 kuna, a iz fontana je besplatna. Tako sam ja ovde flaširala i falširala "Knjaza Miloša"!

Na ovih par kvadrata kamenog trga, uokvirenog palačom Sponzom, Gradskim zvonikom i crkvom sv. Vlaha, kroz istoriju, a i sada, odvijaju se najvažniji događaji. Čujte i počujte, stavlja se na znanje i ravnanje... tu su se najavljivale svečanosti, naredbe, ali i izvršavale javne kazne. Pozorište moje mašte već je stvorilo sliku Dubrovačke Republike i Dunda Maroja, iz najpoznatijeg dela Marina Držića Vidre, velikog dubrovačkog komediografa, koji bi, da je živ, ove godine napunio svoj 500. rođendan. Zato je 2008. godine u Gradu sve na njegovu slavu i u njegovu čast.

Ta invazija turista, iako umanjuje višečulni doživljaj, ima i svojih prednosti. Kako gotovo svi imaju turističkog vodiča, dovoljno je samo se prišunjati nekoj od grupica i poslušati priču, kao što sam ja ovu kraj Orlandovog stupa. Orlando ili Rolando je, po legendi, spasio Raguzu (kako se nekada zvao Dubrovnik) od Saracena i potukao ih kod Lokruma. Kako je na stubu lik uklesanog srednjevekovnog ratnika, ratnikova desnica do lakta (uklesana i u podnožju stuba) bila je službena mera za dužinu (lakat) u Dubrovačkoj Republici.

Na Orlandovom stubu, sve do pada Republike 1808. godine, vijorila se bela državna zastava sa likom sv. Vlaha i slovima S.B. (Sanctus Blasius).

Photo: Toomas Järvet

Već 59. put, nakon što se na svečanom otvaranju Dubrovačkih ljetnih igara ključevi Grada predaju glumcima i otpeva Gundulićeva himna slobodi, na stubu zaleprša zastava sa natpisom "Libertas". Sloboda i nezavisnost – simboli su Grada.

" O, lijepa, o, draga, o, slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam Bog je do,
uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi
ne mogu biti plata tvoj čistoj ljepoti. "

Ivan Gundulić

Crkva sv. Vlaha, u stilu kićenog venecijanskog baroka, nije prvobitna (koja je uništena u požaru 1706.), ali je iz nje ostao sačuvan samo pozlaćeni kip ovoga sveca, koji se drži iznad oltara. A, prema dubrovačkim letopiscima, sv. Vlaho se u liku starca javio župniku Stojku da ga upozori na opasnost koja im preti sa mletačkih brodova koji su se bili usidrili u Gružu. Tako je otkrivena namera Mlečana i Dubrovnik spasen. Od 972. godine on je svetac – zaštitnik grada i svake godine 3. februara grad ima svoju feštu. A u letnjim večerima, na skalinama ispred crkve, često zna zapevati Ibrica Jusić uz vernu pratnju svoga psa Arčija.

Palača Sponza je nekada bila carinarnica, kovnica novca, banka, trezor, kao i sastajalište učenih ljudi, a danas je to Državni arhiv.

Do nje se nalazi gradski zvonik i Luža zvonara sa čuvenim zelencima, u bronzi izlivenim vojnicima po imenu Maro i Baro, koji otkucavaju ure. Pored zgrade glavne straže i palače velikog vijeća stiže se do gotsko uređenog Kneževog dvora. Tu se nekada nalazilo sedište vlasti i knez se menjao svakih mesec dana. Danas se u akustičnom atrijumu, kojeg krase barokne stepenice, održavaju koncerti, a na prvom spratu je muzej (35 kn).

Baroknu katedralu krasi Ticijanov poliptih "Uznesenje Marijino", iznad velikog oltara. A poseduje i vrednu pinakoteku i riznicu.

Photo: Toomas Järvet

Na sredini Gundulićeve poljane nalazi se spomenik tom gosparu, na čijem postolju su reljefi sa prikazima iz njegovog dela "Osman".

U jutarnjim časovima ova poljana je placa (pijaca) čije stolove krasi sveže voće i povrće koje raste u dubrovačkoj okolini. Kažu da se mogu videti i Konavoke u narodnoj nošnji kako prodaju.

Opet stepenice! Sa Gundulićeve, popeli smo se na poljanu koja nosi ime još jednog uglednog Dubrovčana, fizičara i astronoma Ruđera Boškovića. Na vrhu se nalazi barokna crkva sv. Ignacija (jezuite).

Nedaleko odavde je žitnica Rupe, koja je danas etnografski muzej. To je kuriozitet grada jer je Raguza bio jedini evropski grad koji je imao podzemne silose za čuvanje žita.

Došlo je vreme ručka i odlučili smo se za restorančić Zvonik. Naručili smo ribu jer smo na moru. Međutim, stari dubrovački specijalitet je zelena menestra, a to je "suho meso, svinjetina i kaštradina, zeleni, glavati kupus, verza i patate u cijelo"... tako nam je objasnio konobar. Kao desert obavezna je rozata, a uz to smo pili domaće belo vino iz Brgata. Inače, rozata je jako ukusan, ali i vrlo jednostavan desert, uglavnom od jaja, koji je nekad važio za sirotinjski kolač.

Mala šetnja dovela nas je do Dominikanskog samostana i muzeja, koji je zaštićen bedemima Revelina, baš kao što je i franjevački samostan Male braće zaštićen Minčetom. Samostanski klaustar spada među najraskošnija ostvarenja cvetne gotike, a muzej je bogat slikarskim delima.

Gradska luka, od tvrđave sv. Luke do kule od Mula (tvrđave sv. Ivana) nekada se čuvala tako što bi se po noći razapinjao veliki lučki lanac. Danas odavde voze brodice do Lokruma, Cavtata ili do nekih od Elafitskih ostrva. Tu se mogu videti i neke od replika starih dubrovačkih galija i karaka.

U tvrđavi sv. Ivana smešten je akvarijum (25 kuna) i pomorski muzej, a iza nje se nalazi Porporela sa crvenim svetionikom i plažom. Jedinstven je taj osećaj, kupati se uz zidine, istorijski trag prošlih vekova. Tu se odigrava "Divlja liga" - prvenstvo dubrovačkih kupališta u vaterpolu – koja je takođe dubrovačka znamenitost.

Photo: Toomas Järvet

Pored katoličkih crkava nalazi se još i srpska pravoslavna crkva sa muzejom ikona, kao i sinagoga i džamija.

Tipični dubrovački suveniri su sveti Vlaho, Orlando ili maskeron; suvenir je najbolje kupiti u "Dubrovačkoj kući", gde je sve ručni rad.

Ali, Dubrovnik nije samo Stari grad. Pustili smo korake sve do Gruža, bacili pogled na Lapad i Babin kuk. U ovoj šetnji, brojne uvale, plaže, hoteli i letnjikovci mamili su uzdahe.

Kada je sunce zašlo, vratili smo se do središta svih zbivanja. Još smo malo cunjali po uličicama i u Zamanjinoj naišli na kafić "Casablanca", gde smo umorni, ali puna srca, uz piće nazdravili gradu koji pruža osećaj slobode (uz veću svotu para!)... I zamalo zaboravili na prevoz koji nas je čekao na Pilama, da nas vrati u Herceg Novi.

Adio! – pozdrav kojim se Dubrovčani međusobno pozdravljaju, uputila sam i ja Dubrovniku.