Helsinki: sever po meri čoveka

Nije ova priča počela tako davno, jasno vam je iz predgovora. Počela je negde tamo, u dubinama XVI veka, kada su Finci bili smatrani narodom lovaca, seljaka i "švedskih konjušara". Biti Šveđanin - e, to je već bilo nešto. Biti Finac - paa... ne baš nešto prestižno. Njihov nerazumljivi jezik nije imao pismenost, i Šveđane, u čijoj su se državi Finci nalazili, uz mnoge druge narode Baltika (Estonce, Letonce, Litvance, Ruse, Poljake), nije mnogo "tangiralo" da se bakću finskom problematikom. Imali su oni velikih, mnogo većih briga. Bili su regionalna sila Severa broj 1. Učestvovali su u Stogodišnjem ratu. Opsedali su čak i Minhen. Duboko su ulazili u evropski kontinent.

A onda je, 1550. godine, švedski kralj Gustav Vasa naredio da se na jugu Finske napravi grad. Želeo je Gustav da napravi rivala Talinu, hanzeatskom gradu Baltika koji je tada u okolini bio najjači. Čudi, ili, kako ih danas nazivamo, Estonci, bili su prevejani trgovci i dobre zanatlije, i ova kraljeva odluka nikako ne može da nas začudi. Naravno, tada su kraljevi bili vrrrlo moćni: jednim kraljevskim dekretom, trgovci iz Ekenesa (Ekenäs), i par drugih gradova bili su prisiljeni da se presele u ono što je Gustav nazvao Helsingfors.

I više od 200 godina je Helsingfors, iako šesti grad u Fisnkoj po tradiciji i starosti, (uzgred, svih šest gradova osnovali su Šveđani! Finci su živeli isključivo po selima!) bio zabačeni gradić usnulih trgovaca na vetrovitom, kamenitom poluostrvu. A onda, 1809. godine, porazom Šveđena, Finskom su zavladali Rusi. Rusiji je trebao grad koji će biti njihova rezervna luka na Baltiku. Dapače, koji će biti njihova rezervna "severna prestonica". Nakon što je "prorubio prozor u Evropu", sagradivši Sankt-Peterburg u delti Neve, Petar Veliki je ostavio zaveštanje ruskim carevima da se šire na Baltičkom moru. Helsingfors je izabran da bude taj - ne samo zbog blizine "Uže Rusije", već i zbog masivne švedske tvrđave na moru, poznate danas kao Suomenlina (Suomenlinna), koja se nalazi na ostvrcetu odmah izvan luke. I tako, 1812. godine, prestižni Turku (švedski Obo (Åbo), nakon što je potpuno izgoreo, izgubio je svoj dugo čuvani status ponosne finske prestonice. Rođen je ruski Heljsingfors.

Razorni požar iz 1808. godine omogućio je da se Helsinki ponovo izgradi, u ruskom imperijalnom stilu. Nemački arhitekta karl Ludvig Engel, kao i lokalni arhitekta Johan Albreht Erenstrem, latili su se projekta. U kasnom XIX veku, i početkom XX veka, Rusi grade železnicu, a grad postaje veliki industrijski centar, izgledom "imitirajući" Sankt-Peterburg. Velike art-nuvo zgrade odražavaju bogatstvo grada, a Helsinki doživljava pravi umetnički procvat na prelazu vekova. Renesansu finske muzike i kulture označavaju takvi umetnici, kao što je čuveni kompozitor Jan Sibelijus, ili pesnik Aleksis Kivi. A onda dolazi bura: Oktobarska Revolucija u Rusiji imala je svoju epizodu i u ovom delu Ruskog Carstva. Finska proglašava nezavisnost, 1917. godine, po prvi put u svojoj istoriji, i od tada je stalno nezavisna zemlja. No, sukobi nacionalista i komunista prelivaju se i u ovu zemlju, iako nezavisnu, i nastaje krvav građanski rat, iz koga nacionalisti, uz podršku intervencionista, pobeđuju. Finci pozivaju rođaka nemačkog cara da preuzme presto finskog kraljevstva, ali Kajzer gubi tlo pod nogama i u samoj Nemačkoj, te Finska postaje silom prilika - republika! Helsinki postaje dinamičan grad nezavisne Finske... Staljin 1945. godine, iz čudne "samilosti", ostavlja Finskoj i nezavisnost, i višepartijski sistem, uz uslov da postane izrazito socijalna država, i da "za sve pita SSSR". Finska se brzo razvija, i zahvaljujući svojoj neutralnoj, vanblokovskoj poziciji, 1952. godine organizuje Letnje Olimpijske igre u Helsinkiju. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nastaju mnoga predgrađa finske prestonice, a građani slave tzv. "Duh Helsinikija", pod ovim izrazom smatrajući svoju neutralnu poziciju; grad postaje centar mnogih međunarodnih događaja, od velikih svetskih političkih samita, do svetskih izložbi pasa... Danas je ovaj prijatan grad prestonica zemlje koja je prva na listi zemalja bez korupcije (kako to samo nestvarno zvuči kada se sluša sa ovih prostora!), i ima veoma brz tehnološki razvoj. Sada je Finska jedna od high-tech zemalja severne Evrope, sa najviše Internet konekcija (8. na svetu) i (posebno!) mobilnih telefona po glavi stanovnika. (Ko još nije čuo za Nokiu?) Uzgred budi rečeno, iako ovaj grad ima svega 555.000 žitelja, ovo je grad sa najbržim rastom u Evropi, posle irske prestonice, Dablina... Dovoljno za početak? A sada, krenimo dalje, krenimo u detalje. Krenimo u obilazak!

Obilazak pešice

Recimo, pre svega, jednu stvar. Finska je veoma skupa zemlja. Karte za gradski autobus su skupe, metro još i više. Pa šta nam onda preostaje, ako želimo pametnije utrošiti novac, na neku kafu u luci, finsko pivo, ili koji specijalitet u prestižnijem restoranu? Hodanje! Predlažemo vam da grad obiđete sa nama pešice! Kada Finci prelaze more (zamrznuto, naravno) skijama ili peške, možemo i mi, bogme! To smo i učinili, i tu avanturu preporučujemo svima, jer je osećaj zaista neponovljiv... Samo, pazite se da ne hodate ispod mostova, jer tu je led tanak! Inače, ovaj vid "transporta" omogućiće vam da vidite najlepša ostrva u okolini, sa drvenim mostićima i vikendicama, još iz vremena dok je Lenjin kovao planove kako da svrgne dinastiju Romanovih... Krenimo u avanturu!

Početak svih početaka u Helsinkiju nalazi se na Senatskom trgu (Senaatintori). Nećemo vas pitati gde ste odseli, u kom kraju grada vam je hotel... Da li ste prepešačili more od Espoa, ili se dovezli taksijem do centra, od daleke Vante (Vantaa), gde je smešten i helsinški aerodrom, za koji kažu da je jedan od najlepših i najuređenijih u svetu... Jednostavno, započnimo avanturu zvanu Helsinki baš ovde, gde je i najlepše! Senatski trg je i "zvanično" i "nezvanično" sedište Helsinkija; pešačka zona kojom dominira moćna Crkva Svetog Nikole, sva u svečanom belom, i sva klasična da klasičnija ne može biti. Čak je i njena unutrašnjost, iako ukrašavana u luteranskoj jednostavnosti, monumentalna i svečana. Postoje mnogi načini da se uverite da Bog postoji, ili da bar takvo što pomislite. Jedan od njih je raskoš katoličkih crkava, i posvećenost reprezentaciji boga na zemlji putem raskoši... Tim putem uglavnom su se kretale romanske zemlje, njihove kolonije, kao i Austrijanci i Bavarci u svojoj Kontrareformaciji. Drugi put je da se odmaknete daleko u mistiku prvih obreda, i mistiku nedostatka svetla, koju upražnjavaju pravoslavci... Ima i trećeg puta, takođe "mračnog": to je germanska i francuska gotika, gde se Bog oseti mistično... Ali, Sveti Nikola nam progovara drugojačije: jezikom svetlosti i svečanosti. Ovde se, u ovoj crkvi, osećate kao mali dečak u belo, svečano jutro; i čini vam se da vas neko tapše po ramenu i govori kako će sve biti dobro... Zaista sjajan osećaj, posebno nepoznat nama sa ovih prostora, naviknutih na religioznu mistiku. Mnogo mladih uvek sedi na stepenicama ispred Nikoline crkve, a što se vreme više bliži letnjem, gužve na stepenicama su sve veće... ali, ne dozvolite da vam to omete fotografisanje ovog prelepog zdanja! Inače, Senatski trg je podignut kada je prestonica pokrajine Finske premeštena iz Turkua, starog i ponosnog drvenog grada koji je za tili čas izgoreo, u Helsinki, da bi bio bliže "sigurnoj" i čvrstoj ruci "Majke Rusije". Građen je u prepoznatljivom ruskom neoklasicističkom stilu, toliko voljenom posle otkrića arheoloških nalazišta, da se tih godina (a reč je o 1812. godini), i nije moglo nikako drugačije graditi. I ako vas neki kadrovi filma "Onjegin" podsete na ovaj trg, i Petrograd, nemojte se čuditi: i sam Puškin živeo je u to doba... Takođe, dominanta ovog mesta je i statua ruskog cara Aleksandra II (postavljena 1894.), čije je ime ispisano latinicom: Alexander II. Zašto je to tako, ne znamo, ali su nas domaćini uveravali da je Aleksandar toliko poštovao Fince, da im je dao da njihova (protestantska) crkva bude veća i "centralnija" od pravoslavne, i da je zbog poštovanja prema Fincima svoje ime na spomenicima pisao na latinici i latinskom jeziku. Finci mu to nisu zaboravili, kao ni autonomiju koju im je dao: spomenik nikada, ni posle dobijanja nezavisnosti, nisu sklonili. Ipak su ga voleli... Ili su, jednostavno, bili razumni ljudi...

Kauppatori

Nešto dalje, nalazi se i čuvena pijaca, koja je dala i ime trgu koji se, zapravo, nalazi u samoj luci. Definitivno, ovo bi mogla biti i sledeća "stanka" za vas koji obilazite Helsinki pešice. Sezonsko voće, sveža riba, i makkara (kobasice) koje se uveliko peku, obeležavaju Kauppatori (Pijačni trg). Lutke Laponaca (Samija, kako oni sami sebe zovu), mali losovi i irvasi, lokalne rukotvorine i laponski šeširi, raznorazne rezbarije... Sve je to moguće kupiti na ovom trgu, trgu koji je posebno živ u vreme letnjih "belih noći", kada sunce zalazi oko ponoći, i "ustaje" na svoj radni zadatak već oko 2 ujutro... Tada postoje i "noćne smene" prodavaca, a videćete da, osim organizacije i cenjkanja, velike razlike između skandinavskih, balkanskih i orijentalnih tržnica i ne postoji.

Inače, Kauppatori je okružena nekim od najlepših zgrada Helsinkija iz XIX veka, iz doba ruskog građevinarstva, koje je, posle ukidanja kmetstva, dobilo novi zamajac u vidu preseljenja bivših kmetova u gradove. Odjednom se stvorio, praktično u nekoliko decenija, ogroman gradski potencijal radnika, koji su carevi vešto iskorišćavali u svrhu izgradnje lepog. No, ta silesija radnika, nezadovoljnih platama, već je početkom 20. veka počela sa kovanjem planova o revoluciji... A dalje znamo šta je bilo. No, manimo se revolucija - posebnu pažnju treba obratiti na ljupku sirenu po imenu Havis Amanda, okruženu fontanom, koja doduše, zimi i ne radi, iz objektivnih razloga. Fontana sa sirenom nalazi se tek koji metar zapadno od pijace, a postavljena je u luku 1908. godine, kada ju je napravila jedna od najvoljenijih finskih umetnica, Vile Valgren (inače, Šveđanka po poreklu, što je u Helsinkiju sasvim uobičajeno; jer je švedski jezik toliko prisutan na ulici, da se ponekad zabunite oko mesta na kome ste..). Statua Havis Amande, takođe u narodu poznata i kao Manta, (prosto, Finci teško izgovaraju "d" i "g"!) postala je, vremenom, i simbol samog grada Helsinkija, njegov zaštitni znak, ispred koga se stvaraju redovi za slikanje... Može se čak reći da je Manta postala deo duše samih Finaca, kao i simbol cele celcate Finske... Najbolji restoran Helsinkija, koji služi riblje specijalitete iz Baltika, zove se isto kao i voljena statua, Havis Amanda, i ne propustite ga; meni dana košta od 15 do 17 eura po osobi. Nadalje, obalom Baltika preporučujemo da se spustite do istočne strane Južne luke (Eteläsatama, Södra hamnen), i prođete pored elegantne Predsedničke palate (prepoznatljive po državnoj zastavi Finske, koja, osim plavog krsta na beloj podlozi, ima i zlatnog lava na crvenoj podlozi, u sredini), kao i Parlamenta Helsinkija; obe veoma "carske" i neoklasične. Tu je i nezaobilazni stub sa ruskim dvoglavim orlom, ponovo posvećen voljenom caru Aleksandru II, takođe neuklonjen posle nezavisnosti... i "parkirani" jedrenjak u luci, koji zimi "uvuče u sebe" svoja jedra, i ostane zarobljen masom ledenih santi... Uostalom, i cela Južna luka je, iako centralno mesto za isplovljavanje putničkih brodova ka raznim destinacijama na Baltiku, cele zime okovana ledom. Ali, saobraćaj se odvija redovno, bez kašnjenja. Kako? Ispred putničkih brodova uvek ide po jedan ledolomac, a kada se putnički (ogromni, beli) brodovi udalje, led ponovo osvaja zaliv, i "rane" u ledenoj kori brzo zarastaju...

Uspenska Saborna crkva

A onda, posle šetnje lukom, dolazimo na njen rub, na ostrvo Katanajoka (Katanajokka), spojeno sa kopnom, na kome se nalazi ruska pravoslavna crkva posvećena Uspenju presvete Bogorodice. Uspenski sabor, kako kažu Rusi, ili Uspenskin Katedraali, kako je Finci nazivaju, ne bi se postidela da bude ni negde nasred Crvenog trga; sa svojim crvenim ciglama i vizantijsko-ruskim stilom. Projekat petrogradskog arhitkte A. M. Gornostajeva, ova velelepna i veoma fotogenična crkva je natkriljena zlatnim "ukovicama", i prekrasno ukrašena ikonama. Završena je 1868., a u njenoj unutrašnjosti možete sresti veoma ljubazne vodiče, koji će vam na ruskom objašanjavati istorijat ikona... Čudotvorna ikona Bogorodice Kazanjske, koja se nalazi(la) u hramu, biser je ikonopisanja ruske škole; ne zaboravite da pripalite sveću, ako ste vernik, i ako ste pristalica (ove) vere...

Nešto dalje, nalaze se tržnice, restorani u luci, poznati po ribi i morskim plodovima, svi od bordocrvenih cigala, u skandinavskom stilu.

Crkva u steni (Temppeliaukiokirkko)

Crkva u steni, ili kako bi to Finci "prosto" rekli, Temppeliaukiokirkko, projektovana je 1969. godine, u jeku raznoraznih revolucija, od onih seksualnih, preko političkih, šezdesetosmaških, pa do arhitektonskih. U tom smelom i nemirnom dobu, kada je sve i svašta bilo dozvoljeno probati, braća Timo i Tuomo Suomalainen su se odlučili da projektuju crkvu koja će biti sferičnog oblika... Hajde da je to bilo u Braziliji, ili Čandrigaru, ili negde na pustom mestu, zgodnom za takvo što... nego su braća Suomalainen zamislili da se crkva smesti unutar veoma tvrde stene na jednom trgu, usred urbanog jezgra Helsinkija, koji se zove Taka-Töölö, i koji se može jednostavno prepoznati po tome što su sve zgrade upečatljivo bordocrvene boje i bez maltera na fasadama. Da "uprostimo", Crkva u steni nalazi se zapadno od ulice Mannerheimintie, i upečatljivog Manerhajmovog spomenika, a samo krov se može videti "od spolja". Naravno, nepotrebno je napominjati da je pravo zadovoljstvo i nepatvorena uživancija (ne u bogohulnom smislu!) prošetati se njenim krovom, koji je kombinacija trave, stenja i delića crkvene konstrukcije... No, vratimo se Crkvi. "Urezana" u čvrstu stenu, crkva ima kružni krov (ustvari poluloptasti) poluprečnika 24 m, pokriven bakrom. Braća Suomalainen su, kako smo rekli, izabrali jedan veoma čudan trg, na čijem središtu se izdizala stena visine 12 metara, i... nastala je ova neobična tvorevina, kojoj su i unutarnji zidovi od stena... Crkva je postala prava atrakcija Helsinkija, iako je, kao i u slučaju Sidnejske Opere, na primer, bilo mnogo, mnogo više onih sumnjičavih, nego onih optimističnih u vreme njene gradnje. Zbog velike akustičnosti, služi i kao koncertna hala, nešto slično novosadskoj Sinagogi. Danas postoje mise na mnogim jezicima, tokom nedelje (misli se na sveti, neradni dan, a ne sedmicu...). Otvorena je za posete besplatno, i to od 10 ujutru do 8 uveče, osim sredom, kad radi sat vremena kraće, i subotom, kada radi 2 sata kraće.

Ostale atrakcije

...E, ovde je vreme da se ponovo "zaokrene" ka zapadu, i dođe do poslovnog centra Helsinkija, u kome se nalaze modernije zgrade, za koje se ne može reći da nisu lepe, ali nemaju nekog posebnog značaja. No, samo brujanje živog polumilionskog grada, savršeno organizovanog, u kome ljudi zuje puni optimizma i tolerancije ka svetlijoj budućnosti, veoma je uzbudljivo. Iako Finska, rekosmo, nije baš sjajno mesto za šoping (osim, možda, Norvežanima ili Japancima - to su možda jedine dve nacije čije su zemlje skuplje od Finske), vredi obići i moderne robne kuće, u kojima se, doduše, nikada ne može kupiti alkohol zajedno sa ostalom "mešovitom robom". Naime, Vlada je zaključila da su joj stanovnici toliko skloni alkoholu, da bi slobodna prodaja ugrozila zdravlje i integritet nacije. U samouslugama možete kupiti samo pivo, i to podeljeno u 4 klase! Klasa I je, naravno, bezalkoholna, a ide se do klase IV, koja ima 7-8% alkohola. Dakle, normalno pivo je klase III, i njega ponajviše kupuju građani Finske. No, i tu ima začkoljica: susedni Šveđani nemaju veću klasu od 3% alkohola, tako da često putuju u Finsku da se "napiju k'o ljudi"... Finci imaju bolje rešenje, koje su u poslednje vreme "patentirali" i Danci i Šveđani, a ono se zove - Estonija! Talin, glavni grad "bratske" Estonije nalazi se tačno prekoputa Finskog zaliva, pa se za svega 25 eura može "preskočiti" zaliv i otići na bezgranične pijanke za male pare. Iako je Talin jedan od najlepših gradova Evrope, i veoma drevan, većina žitelja Helsinkija dolazi u Talin samo u luku, gde su Estonci mudro postavili lanac kafana, da im pijani Finci i ostali ne bi pravili pometnju po centru; Finci popiju, plate i odu na feribot, nikada ne upoznavši grad; kao što Srbi rade sa Segedinom, uostalom. Mislim, ne upoznaju ga.

Šta sledeće? ...Obići igrališta na kojima deca igaju hokej, kao mi fudbal "na male goliće", obići muzeje grada, ostrvo i tvrđavu Suomenlina, obići art-deko železničku stanicu... Videti Mannerheimov spomenik, i Prirodnjački muzej sa ogromnom skulpturom losa ispred... Otići na Sandstrand, najživlju plažu grada, zimi zaleđenu, a leti krcatu kupačima... Videti južni deo grada i Johanneskirkko, neogotičku Crkvu Svetog Jovana, prošetati se glavnom ulicom, Pohjoisesplanadi, otići do Sibelijusovog spomenika na severu, i videti Olimpijski stadion sa kontoverznom statuom golog Pava Nurmija kako trči... Ili pogledati najseverniji zoološki vrt u Evropi; kako vam je volja. Sve zavisti od vremena kojim raspolažete. A verujte, nikada vam Helsinkija neće biti dosta; poželećete da ostanete. Jer, ovde, na severu, sve je po meri čoveka, "sašiveno" tako da "ne žulja", a sve je, opet, zagledano podjednako i u prošlost i Kalevalu, i u budućnost i high-tech, u science fiction, koji sve više postaje stvarnost, a sve manje fikcija ovog društva... Finska je svetionik koji pokazuje kako može, i kako treba biti... Helsinki, njen najlepši grad, ponajviše.

Izvor: "Travel magazin"