London za početnike

Oduvek je, moja generacija, bila fascinirana Londonom, engleskom muzikom, britanskim načinom života, engleskim jezikom. Ipak, zbog poznatih razloga kao što su vize, mogući terorizam i skupi aranžmani, suprug i ja smo, tek pre dva meseca, odlučili da rezervišemo povratnu avio-kartu i hotel u Londonu

Nakon što smo, veoma civilizovano i relativno jednostavno (ovo napominjem zbog negativnih iskustava vezanih za dobijanje nekih šengen viza) dobili britanske vize, kupili smo jeftinu povratnu avio - kartu (niskobudžetne aviokompanije, pretpostavljate već, ne lete iz Beograda već iz Pešte ) a čitavo putovanje nas je izašlo bar 2,5 puta jeftinije od aranžmana bilo koje agencije u Srbiji.

Avantura je počela 30.12.2005, u četvrtak, noću. Krenuli smo, iz Novog Sada, krcatim kombijem jedne beogradske agencije i nakon 7 sati (zbog snega i magle) stigli do Pešte. Pošto je aerodromska pista bila zavejana, polako su počeli da otkazuju letove, što je značilo da se pakujemo ili da spavamo na aerodromu i da molimo Boga da nas sutra prime na neki let. To su rizici na koje pristaješ zbog karte koja je jeftinija 160 evra od JAT-ove.

Pošto su otkazali Easy jatov let za Ženevu i kada sam već pomislila da mi London nije suđen, objavili su da ćemo, ipak, poleteti . Avion je bio cool, narandžast i šašav, stjuardese mlade i brižne, a let fantastičan, umesto karte dovoljan je broj leta skinut sa interneta i odletiš za London.

Pošto je aerodrom Luton nekih sat vremena udaljen od Londona, preko interneta smo uplatili i jeftiniji kombi transfer do centra Londona, ali smo kasnili par sati i ta jeftina karta nam više nije važila. Ipak, čim smo im, na aerodromu, objasnili šta se desilo-bez problema su nam upisali novo vreme polaska. To je bio prvi susret sa engleskom ljubaznošću i tolerancijom. I sve vreme smo se osećali kao da nismo stranci, svi su bili sjajni i predusetljivi, neopterećeni procenama i posmatranjem. Tako u pabu, knjižari, muzeju možete sedeti satima, ali vas niko neće ljubopitljivo promatrati. A možete ići bosi, sedeti na podu i ponašati se, za srpska merila, neprimereno- samo ne možete ometati i uznemiravati druge ljude. Čovek se tamo oseća zaštićeno i civilizovano.

Kad smo stigli u London dočekala nas je londonska kiša koja je sipila i koju , ubrzo, prestanete da primećujete. Dok sam posmatrala saobraćaj bilo mi je čudno što vozač sedi na desnoj strani i često bih pomislila:"Ovi nisu normalni-daju detetu da vozi!"

Na svu sreću kad prelaziš put na asfaltu ugledaš velikim slovima ispisana uputstva : Pogledaj levo ili pogledaj desno ! Kad smo stigli pred hotel - i videli moćno osvetljeno viktorijansko zdanje , pomislili smo: "VAU!!! "ali, kad smo ušli, shvatili smo da je hotel gori od bilo kog studentskog doma u Srbiji a cena je bila 30 eura po osobi za noćenje sa doručkom u dvokrevetnoj sobi, što je za engleska merila veoma jeftino.

Dočekali su nas metalni kreveti na sprat, prljavština, tipična engleska slavina sa dve cevi - iz jedne curi hladna, a iz druge topla voda. Zamislite sad kako izgleda umivanje: jednu ruku šuriš, drugu hladiš i u vazduhu mešaš vodu! A tu je i grejalica koju noću ne smeš da ostaviš upaljenu da ne bi izgoreo i zapalio hotel. WC je etažni sa vratašcima kao u salunu - vidiš glavu osobe koja se tušira i 3 tuša su jedan pored drugog. Strani turisti se bez problema šetaju polugoli sa peškirom oko pasa. Naravno - u kupatilu grejanja nema, a voda je hladna. Tada sam shvatila zašto na internetu nije bila slika enterijera. Ali, to je bio jedini hotel koji je imao niske cene za vreme vikenda.Gomila Japanaca, Nemaca i Francuza je skroz hepi u tom hotelu i čini se da im ništa ne smeta . Doručak je bio, začuđujuće OK - đus, tost, čedar sir, cerealije, kafa i čaj i nedostajala su još samo jaja, slanina, pasulj i puding pa da bude tipičan engleski. Naravno, nisu nam u 5 sati služili toliko čuveni engleski čaj, ali su im čajevi super, posebno Twinings sa crnom ribizlom, ginsengom i vanilom.

Nakon dve noći smo se preselili u hotel koji smo takođe prethodno rezervisali i koji smo izbegli u dane vikenda. (I uopšte, cene mnogih ulaznica su više tokom vikenda). Hotel je bio super, soba sa kupatilom, aparatom za čaj i kafu i sl. I - bila je jedna normalna slavina i parno grejanje i voda je stalno bila topla . A cena sobe je bila identična prethodnom smeštaju! U hotelu vam je, i pored toga što plaćate kešom, neophodna i viza kartica, ali nikako ona koju vam u Srbiji izdaju za podizanje novca sa automata i za koju vas službenici "čuvene" inostrane banke ubeđuju da je svuda u inostranstvu prihvataju.

Sam London, možda, nije monumentalan poput Pariza ili Moskve jer bulevari nisu grandiozni niti široki. Ali, ponuda različitih sadržaja je ogromna i zavodljiva. Gužve su ogromne, ali za Novu godinu, nemaš utisak nekog obavezujućeg novogodišnjeg slavlja, a ono na TV-u, pompezno prikazano, čekanje Nove godine na Trafalgar skveru uz vatromet - samo je zabava za turiste, Arape, Indijce, Pakistance i dr. kojima je London preplavljen.

Naravno da postoji i doček u klubovima, pabovima i sl. ali mi se čini da se, generalno, niko tamo posebno ne uzbuđuje zato što je Nova godina. Prvog januara nema postnovogodišnje dosade i izležavanja jer rade svi muzeji i poznati lokaliteti. Tate Modern muzej je sjajan , a u njegovom susedstvu je rekonstruisano Šekspirovo pozorište pod nazivom Globe!

Uopšte, muzeji na zapadu nisu neke dosadne institucije, već vrve od turista, svi imaju restorane i šopove a postavke su izuzetno kvalitetne. U Londonu, pored klasične umetnosti, možete videti i dela svih savremenih, vodećih umetnika kao što su Tracey Emin, Damien Hirst, Paul McCarthy, Gilbert and George... Ja sam se odlučila i da posetim rekonstruisano Šekspirovo zdanje. Sat i po sam ,sa grupom Engleza, provela u obilasku Globa. Prvo su nas poslužili kuvanim vinom, potom smo sedeli na svakom nivou Globa ( na poslednjem spratu sam se sledila od visine!) i slušali čitavu priču o Elizabetanskom pozorištu i bila sam ponosna što Englezi pitaju ono što ja već odavno znam. To zadovoljstvo sam platila 9 funti.

Svi ostali muzeji , sem Muzeja voštanih figura i još ponekog, su besplatni. Tako možete posetiti Tate Modern, Tate Britain, British Museum ( i videti, pored ostalog, sve ono što je doneto sa Akropolja ) Nacionalnu galeriju, Nacionalnu galeriju portreta , obići sve znamenitosti tipa Buckingham, Kensington palace ( u kojoj je Dajana živela posle razvoda ), Westminster Abbey, London eye, Tower Bridge...bili na cuvenoj Camden pijaci, u original DR Martens radnji (gde nas je posluživao tip sa roza krestom), pazariti u "vintage" radnjama sa starom odećom koja je apsolutni trend.

Nije neuobičajeno da, u sred zime, ugledate Engleskinju bez čarapa i u sandalama, sa suprugom u majici sa kratkim rukavima, dok bebu guraju bosu u kolicima. Trend su starke, spenserice, farmerice i crni kaputi u fazonu vojničkih uniformi, sa epoletama . Odeća je preskupa, second-hand je IN, sve je retro. Čak smo bili i u jednoj radnji koja je bivša bolnica za ranjene konje i u kojoj je D. Bowie snimao video spot - nismo znali da se u njoj zakazuje, ali nas je vlasnik bez problema pustio da razgledamo robu kad smo mu rekli da nismo iz Londona, naravno, kada smo videli cene, brzo smo se zahvalili i izašli!!!

Ovo je najskuplji grad koji smo posetili, samo je gradska, autobuska karta 1 funtu, a metro je još skuplji. Najbolje (čitaj najjeftinije) smo se najeli u Kineskoj četvrti gde poslužuju buffet i za 5 funti jedeš koliko hoćeš, a na meniju je bilo 30-tak jela. Posle nam je super prijalo Guinness pivo i bez obzira što je ono irsko bilo je bez konkurencije (kao i cena 3 funte pinta).

U Londonu svako može otkriti priču za sebe. Možete cunjati po pijacama (Camden, Portobelo, Spitalfilds), visiti po pabovima, možete po nekim malim prodavnicama videti one sredovečne prodavce, zaljubljenike u muziku, kakve ste viđali u nekim britanskim filmovima i u njima pretraživati gomilu ploča i CD- ova.

Možete biti tipičan turista ili uroniti u užurbanost Sohoa i Kineske četvrti, a možete posetiti i City i videti skockane poslovne ljude. Možete špartati i 20 km dnevno ili sate provoditi u fenomenalnim knjižarama koje su na svakom koraku. Možete otići i u pozorište, ali je preskupo (cena karte je 20-50 funti). Uglavnom se reklamiraju hitovi sa poznatim holivudskim glumcima. Na repertoaru su brojna Šekspirova dela, Billy Eliot, Mery Popins... i, recimo, nešto alternativnije kao što je Blue Man Group koji su hit i u Njujorku. Uz klasičnu i svima prepoznatljivu tradicionalnu arhitekturu oduševljava i savremena arhitektura. Posebno radovi Normana Fostera i to Milenijumski most koji spaja Tate Modern i suprotnu obalu na kojoj se nalazi crkva St.Paul, zatim Swiss Re zgradu i stakleni krov nad ogromnom čitaonicom u Britanskom muzeju. Grafita uglavnom nema, a postoji cak i jedna firma koja se bavi pranjem postojećih.

London, kao kosmopolitski urbani grad, veliku pažnju poklanja hendikepiranim osobama, a dosta pažnje se poklanja i gay&lesbian populaciji. Ali je ipak najbolja stvar da se i neko iz Srbije u Londonu može osećati kao da tamo i pripada. Ovo je, naravno, jedno turističko iskustvo, a pretpostavljam da je iskustvo onoga koji tamo živi dosta drugačije. Uostalom, o tom drugačijem, za emigrante teškom Londonu, pisao je i znameniti Miloš Crnjanski.

Na dan povratka, kombi koji nas je vozio do aerodroma, a koji sam pre mesec dana putem interneta rezervisala iz Novog sada, došao je u minut, vozač je bio u crnom odelu i kulturan. Let je bio fantastičan, za 2 sata i 10 minuta smo stigli u Peštu. A tada je već počela srpska priča! Tamo nas je dočekao predstavnik "naše" agencije, zadužene za prevoz koji je rekao da neće da vozi samo nas petoro i da 3 i po sata moramo čekati putnike iz Amsterdama. Naravno, avion iz Amsterdama je kasnio. Onda nas je taj vozač vozio po nepoznatom mađarskom selu, stao je ispred jedne kuće, zatrubio i novi šofer!?! je izašao, ušao u kombi, počeo ludački da vozi i za 4 sata smo bili u Novom Sadu. Naravno, šofer je pušio, nije na granici imao potrebnu dokumentaciju i psovao je političare određene političke partije tako da smo vrlo brzo bili svesni gde smo se vratili! Sa nostalgijom sam se setila onih Engleza koji se stalno izvinjavaju, stoje u redovima i smrzavaju, ispred ofisa, sa cigaretom u ruci, jer je pušenje u vozilima i radnim prostorima zabranjeno.

I tako je, u krokiju, protekla naša londonska avantura. A po povratku vam ostaje da još malo glumite londonsko ludilo, da se budite sat kasnije da slušate, recimo, Coldplay ili da iznajmite neki britanski film pa makar to bila i očajna sapunica Notting Hill. A ako su vam V.Vulf , Vordsvord, Tenison , Bajron, Dikens i Orvel daleki i ako ste već pročitali Portret Dorijana Greja ili takođe Vajldovu priču Slavuj i ruža, pročitajte Kurejšija i Budu iz predgrađa. Ili pogledajte Hamleta u JDP- u !Kažu da je Šekspir ponovo IN čak i u Srbiji!