Brisel, novi duh grada

Nekada, boraveći u Briselu, imao sam osećaj da sam u nekoj francuskoj provinciji. Belgijanci koji su želeli da postignu ugled, položaj, slavu, poput Žaka Brela, na primer, hrlili su u Francusku. Listajući iz tog vremena popularan američki turistički vodič „Evropa sa pet dolara na dan“ čitam: „U Briselu može da bude vrlo dosadno... Dosadni Brisel.... Samo ako volite srednji vek, ako ga imate u srcu ili proučavate taj period, volećete Brisel“.

Možda je duh grada tih godina bio kao i reka Sena, na kojoj leži Brisel, a koju nikad nisam video, sem na jednoj staroj slici na kojoj je bilo čak i brodova na reci. Reka i kanali koji su nekad zadirali u gradsko jezgro davno su zatrpani, a sama reka je danas kanalisana izvan centra grada. Ima simbolike i u imenu briselske reke, koja ako je suditi kako se izgovara, ima isto ime kao reka koja preseca Pariz, samo se pariska Sena piše „Seine“, a briselska „Senne“.

Danas je Brisel, uz Strazbur, „glavni grad“ Evropske unije. U Briselu je sedište Evropske komisije, i jedno od dva sedišta - drugo je u Strazburu - Evropskog parlamenta. U Briselu je od 1967. i sedište stalnog Saveta NATO. Zato danas u Briselu živi mnogo stranaca. Na njegovim ulicama, restoranima, čućete sve evropske jezike, i ne samo evropske. Pre neki dan, kada su hrišćani koji se drže julijanskog kalendara slavili Uskrs, Grci su izlazeći iz crkve pevali po ulicama, pridružili su im se i Bugari, Belorusi, Rusi, Srbi... Nedelju dana pre njih slavili su oni koji se drže gregorijanskog kalendara. Mnogo je kulturnih događaja, okupljanja, svojstvenih za pojedinu zemlju ili regiju poput Festivala mediteranskog filma ili nedavno održanog Balkan Trafikinga, festivala na kome su nastupale muzičke grupe iz Srbije, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, Grčke, Rumunije, Bugarske. Prikazivani su i filmovi iz ovih zemalja, probani kulinarski specijaliteti.

Imam utisak da u Briselu stranci zaposleni u evropskim institucijama, za razliku od ekonomskih imigranata, mnogo više donose deo svoje kulture, običaje, način života i da se tom mešavinom još više učvršćuju veze i međusobno razumevanje. Integracija (ekonomskih) imigranata uvek sadrži delimično i asimilaciju u novu sredinu.

Ma kako čudno zvučalo, čini mi se da se novi duh Brisela najbolje oseća na trgu Žurden, okruženom tipičnim briselskim zgradama podignutim na prelazu iz XIX u XX vek, a ne pored modernih palata gde su smeštene institucije Evropske unije, niti uz srednjovekovne turističke atrakcije preplavljene turistima. Na pravouglom trgu smešten je kiosk „Kod Antoana“ sa jelima, salatama kao u svakom restoranu. Samo što se jela pakuju u plastične posude koje nosite u kafanu po vašem izboru na trgu gde, uz donet obrok, samo naručujete piće ili/i kafu. Sve kafane na trgu imaju partnerstvo sa kioskom. U pauzi za ručak obroke kupljene u kiosku u obližnjim kafanama jedu svi, od srednjoškolaca, zaposlenih u Evropskoj komisiji, Parlamentu, do građevinskih radnika - mahom imigranata. Posebno treba videti, u danima kada je na trgu Žurden pijaca, šarenu gomilu sastavljenu od Belgijanaca starosedelaca, Evropljana zaposlenih u EU i imigranata iz celog sveta.