Firenca: embrion moderne Evrope

Ako postoji zvanični hrišćanski kalendar koji deli vreme na pre i posle Hrista, zašto onda i mi, "obični smrtnici", ne bi imali neki svoj, intimni, lični kalendar, koji bi razdvajao događaje u odnosu na neke važne datume iz ličnog života? Na primer, ja beležim važne datume "pre i posle sidnejske Olimpijade", koristeći ovaj planetarni sportski događaj kao merilo... I tako, kod mene su neki događaji počeli da se dešavaju nešto pre pomenute Olimpijade... U tom smislu sam, nekih pet godina pre nje (po mom ličnom kalendaru, 5. godine pre "nove ere"), otputovala iz Sidneja za Firencu, po prvi put.

Sidnej je izrazito gostoljubiv grad, baš kao i Firenca, pa je tako i bilo logično da se matični grad pobratimi sa gradom u kome živi veliki broj Italijana. Te, 2000. godine, kada je Sidnej preplavila masa sportskih fanatika, spakovala sam kofere i pobegla iz njega u nešto mirniju Firencu.

Očigledna sličnost dva grada, na dva suprotna kraja zemaljske kugle, ogleda se u mnogo čemu, ali jednom rečju opisano, poznata groznica za italijanskim kulinarstvom, modom, arhitekturom i stilom života, nije ni Sidnej mimoišla... Čak se ni prepoznatljivi italijanski akcenat u engleskom, ne može izbeći... U Sidneju su čitavi kvartovi nastanjeni Italijanima. Poznata italijanska užurbanost i vreva, dozivanja i sitna dobacivanja, dok u žurbi zastajete da popijete jedan espreso ili makijato, potpuno vas zbune - da niste možda u Italiji?

Ali, ima li danas nekog većeg grada na svetu koji nema svoj kvart "Piccola Italia", "Nino’s pasticceria"-e, "Mama’s pizzeria"-e ili "Giuseppe’s cafeteria"-e? Spaghetti, rigatoni, spiragli i bottoni, pane di casa, parmiggiano, prosciutto, vino bianco e rosso di casa? Ko nije čuo za Vespu ili Fiat "Topolino" (italijanski "mišić", u bivšoj SFRJ bio je poznat kao "Fića", nacionalne klase)? Jednom rečju, Italija je svuda oko nas. Ali, posle priče o ovoj "globalnoj italijanizaciji", vreme je da krenemo na izvorište svega - u sámu Italiju.

Umesto bunara - želje ispunjava "Porčelino"!

Međutim, malo turista zna za "Porčelina" ("Porcellino"), bronzanu statuu "svinjice" koja se nalazi na Pjaci dela Palja (Piazza della Paglia), u centru Firence, nedaleko od Katedrale Santa Marija del Fjore... Ovo je, doduše, samo kopija, dok se originalna statua, izrađena u mermeru, nalazi u obližnjoj Galeriji Ufici (Galleria Uffizzi). No, to ne umanjuje atraktivnost samog prasenceta, koje je poznato po tome što ljudima "ispunjava sve želje". Tu je još jedna veza, koju svaki Australijanac mora primetiti, veza sa prethodno pomenutim Sidnejom - naime, jedna kopija simpatičnog divljeg praseta (koje oslonjeno na prednje noge udobno sedi na zadnjim, dok su mu njuška i sve četiri kljove, a delimično i vrhovi ušiju, uglačani od učestalog dodirivanja turista i prolaznika, koji veruju da će, ako dodirnu ovu simboličnu životinju, imati priliku da se ponovo nađu u ovom gradu ili da će, pak, posetiti neki od desetak gradova-pobratima Firence), nalazi se ispred samog Okružnog parlamenta Novog Južnog Velsa (The New South Wales Parliament House), u najvećem i najpopularnijem australijskom gradu, Sidneju.

U mom pre-olimpijskom periodu ("eri"), često sam prolazila pored simpatične "svinjice" i bar dva ili tri puta joj dodirnula njušku, eto, reda radi, i možda baš uz pomoć toga, ponovo se našla u gradu u kome se engleski govori sa onim simpatičnim akcentom, i gde još uvek zaljubljeni idu držeći se za ruke, i gde se kremasti sladoled sa ukusom mediteranskih i egzotičnih ukusa jede od prvih proletnjih dana.

Umesto klasičnog itinerera od Uficija, renesansnog remek-dela arhitekte Vazarija, Palate vlasti (Palazzo della Signoria), vekovnog centra društvenog života Firence, pa sve do veličanstvenog religioznog centra grada, koga sačinjavaju Katedrala sveta Marija od cveća (Santa Maria del Fiore, poznata i kao Duomo), Đotov toranj (Campanile di Giotto) i Krstionica (Battistero ili "bel San Giovanni", "lepi sveti Jovan", kako ga je zvao Dante), za čije je razgledanje, u idealnim uslovima, potrebno čak nekoliko dana, zavirimo u prošlost i u manje poznate činjenice vezane za ovaj grad...

Vekovni uzor ostatku Evrope

Firenca je, pre svega, grad plemstva ("città dei nobili"). Kada je kult viteštva obuzeo čitavu Evropu u 14. veku, i kada je ono bilo priznati izvor nadahnuća, romantike i učenosti, Firenca je zauzela vodeće mesto u ovoj, ponovo otkrivenoj, ljudskoj vrlini.

Samo vek kasnije, Firenca postaje pokretač nove evropske misli i učenosti - učenosti teorije evropske diplomatije. Iako osnov ceremonijalne diplomatske prakse potiče iz Vizantije, govornički dar firentinskih predstavnika 14. veka, utro je put modernoj diplomatiji. U to doba Firenca je prednjačila u ceremonijalu ambasadorskog službenog postupka, a govornički dar njenih predstavnika bio je od naročitog značaja. Tako je interesovanje za firentinsku školu diplomatije, za Ciceronov latinski, kao i za položaj javnog govornika, postajao sve popularniji. Zato nije ni čudo sto se Firentinci ponose svojom prošlošću. Nije čudo što smatraju da je biti "Fiorentino vero" (pravi Firentinac), ili "da Firenze" (iz Firence), pitanje statusa, i dan-danas...

Striktni zakoni

Da je i moralnost od velikog značaja za katolički orijentisane Italijane, govori i činjenica da je, još u 14. veku, u Firenci donet zakon o oblačenju i nošenju nakita. Na primer, udate žene su smele da nose samo dva prstena i jedan srebrni privezak. U suprotnom, bile bi kažnjavane. Ali, kao i kod primene savremenih zakona, tako je i ovaj ubrzo izgubio svoju snagu, pa je danas sklonost Italijanki ka bogatoj dekoraciji širom poznata.

U isto vreme kada je ovaj zakon bio donet, bilo je propisano i koliko ste gostiju smeli da imate u poseti, kao i koliko je jela smelo da se služi. Na sličan način su bile regulisane i proslave i sahrane... Ali, danas nije poznato koliko i u kojoj meri su ovi propisi bili poštovani.

Sve ovo govori u prilog tome da je etikecija od davnina imala značaja u društvenom životu Firentinaca. Oni su veoma ponosni na svoje običaje i veoma ih poštuju.

Iako su lideri u modi, umetnosti, filigranstvu, tekstilnoj industriji i još mnogo čemu, Firentinci su imali veoma tradicionalna shvatanja. Prema davno propisanim načelima, porodični život Firentinaca bio je zakonom regulisan. Sklapanje braka tretirano je kao poslovni akt. Brakovi su bili "udešeni". Žena je morala da bude verna svome mužu, nije smela da podigne glas, morala je da bude stroga prema posluzi i slugama, nije smela da nosi šminku, morala je da zna da kuva, mada je najčešće nadgledala poslove u kuhinji, i nije se uplitala u porodične odluke svoga muža.

Firentinke su danas moderne žene, ali je i dalje uloga mame značajna. "Mamina" kuhinja je najbolja, i tokom dvočasovne pauze za ručak ulice Firence bi, da nije turista, bile potpuno prazne. Po završetku prepodneva, kao po strogom švajcarskom časovniku, kancelarije, prodavnice i galerije se zatvaraju, i uz buku automobila i skutera (kao i svuda u Italiji), Firentinci odlaze kućama na porodični ručak, a samo retki turisti ostaju pred zatvorenim vratima da nestrpljivo čekaju kada će se, oko četiri, ponovo otvoriti radnje sa cipelama, torbama i garderobom. Usput, spas traže u ponekoj rashlađenoj galeriji, ili u senci drveta jednog od desetina parkova u gradu...

Ponte Vekijo (Ponte Vecchio) - udžbenik istorije

Dok je ostatak Evrope u mračnom 13. veku uglavnom bio orijentisan na selo, Firenca je, naglim razvojem tekstilne industrije, doživela prosperitet do stepena koji je prevazišao ostatak zapadne Evrope. Međutim, i danas veoma napredna tekstilna industrija, koja dominira u Firenci, ima i svog velikog rivala u bankarstvu i sitnom zanatstvu, u kome prednjači izrada nakita i ukrasa od kovanog zlata i plemenitih materijala.

Tako će mnogi na putu do jednog od gore pomenutih parkova, potražiti spas na poznatom Starom mostu (Ponte Vecchio), mostu koji je najverovatnije postojao i u vreme Rimljana. Ovo je jedan od najstarijih i najkarakterističnijih mostova u Firenci. Ovo jedinstveno građevinsko delo, šoping zona sa desetinama malih kućica - prodavnica nakita i ukrasa od murano-stakla, bilo je uništeno u poplavi u 14. veku, a obnovljeno je nekih desetak godina kasnije.

Kada se nađete na polovni Ponte Vekija, gde se pod česmom mnogobrojni turisti osvežavaju ili peru ruke umrljane od sladoleda, koji se brzo topi pri visokoj letnjoj temperaturi, protegnite vrat na levu stranu, ka galeriji Ufici, i obratite pažnju na zelenu površinu na kojoj se, u elegantnim ligeštulima, izležavaju članovi ekskluzivnog veslačkog kluba... i nemojte se iznenaditi ako baš u tom trenutku niz Arno, ispod mosta na kome stojite, uz snažne zamahe vesla, proklizi veslač golih, snažnih ramena u čamcu jednosedu, jer su Firentinci poznati kao ljubitelji ovog sporta.

Boboli - spoj istorije i preostale aristokratije

Pošto dolazim iz zemlje koja obiluje parkovima i bujnom vegetacijom, nekako se prirodno nametne da, u vreme praznog hoda, potražim neki obližnji park za odmor. Ako ste već obavili kupovinu na Ponte Vekiju, uputite se ka vrtovima Boboli. Ovo je tipičan italijanski vrt, u kome je očigledan spoj elegantne arhitekture i dara prirode. Sa ovog mesta pruža se panoramski pogled na grad i okolinu i, iako u srcu grada, moći ćete da na kratko doživite pravu Toskanu, sa pogledom na valovita brda, makijasto rastinje i špalire čempresa, odmah ispred vas. Ako zauzmete centralnu poziciju na rubu terase, zamislite da držite sekstant u ruci, i pod uglom od oko 30 stepeni na levo, opazićete jednu oker-žutu vilu, naizgled običnu, za koju kažu da pripada princu Čarlsu, a za isto toliko stepeni - na desno, jedna veoma slična vila toj, pripada njegovoj prijateljici Kamili Parker Bouls.

Kažu da baš na toj lokaciji ima i drugih "nobl" vlasnika ovih prelepih vila, do čijih privatnih prostora možete dopreti samo pogledom sa vrha ovog parka, i tako zadovoljiti svoju želju da na kratko budete u društvu evropske aristokratije, makar i ovako, izdaleka.

U društvu sa najslavnijim stvaraocima

Ako zbog žurbe nemate dovoljno vremena da posetite sve poznate objekte, svakako izaberite osnovnu liniju od Starog mosta do Katedrale, jer tako ćete, kud god krenuli, skoro zasigurno opet doći do "centra centra", što je u ostalom i bila glavna zamisao srednjovekovnog graditelja Firence - ostvarivanje veze crkva (Katedrala) - država (Piazza della Signoria).

Firenca je grad koji ne opterećuje svojim vizuelnim bogatstvom. To je živ grad, u kome jednako žive umetnici iz prošlosti i oni koji tek očekuju prve dane slave. U jednom blaženom trenutku, družite se sa tehničkim i umetničkim genijima, Filipom Bruneleskijem, Gilbertijem, Paolom Učelom, Donatelom, Đotom, Pizanom, Mikelanđelom, Filipom Lipijem, kao i najvećim majstorima evropskog slikarstva Rafaelom, Rubensom i mnogim drugima, dok ste u isto vreme nesvesno okruženi preostalom aristokratijom ovog vremena...

Tekst objavljen ljubaznošću "Travel" magazina.