U vozu Beograd-Beč

Rešila sam da otputujem sama. Trebalo bi da ovo bude lep beg iz svakodnevice. U moru uspavanih ljudi nakon dva sata vožnje već mi postaje dosadno. Posmatram oko sebe: drugačija su mi lica od onih koji putuju vozovima za Bugarsku, Istanbul, ovi su nekako „lepše obučeni“, smejem se u sebi, bečki kulturni i prosvećeni. Proseda žena preko puta mene, uočivši smeh na mom licu, pita: „A, devojko, gde Ti ideš da radiš?“ Uvređena počinjem da joj objašnjavam kako sam student političkih nauka i da idem na simpozijum i verujem da se svet može promeniti na bolje, a da nisam neko ko bi radio u inostranstvu. Podrugljivo će ona meni: „Ne znaš ti još ništa.“

Junaci ove priče nisu Ban Ki Mun, Marti Ahtisari ili Erhard Busek već baba Ljubica i njen „deda“ iz Velike Plane. „Ja i moj deda smo 40 godina ostavili u toj Austriji, pretresali su nas i radili smo ko crnci a krenuli smo sa 20 godina tamo i godinu po godinu, ostali smo, još samo da zaradimo za kola, pa kuću i eto“. Ja vadim neke papire spremne za čuveni simpozijum i počinjem da ispisujem pokoju... „I mene je moja drugarica Regina pitala da li Srbi jedu malu decu, zamisli oni nikada ništa nisu znali o Srbima“, nastavlja baba Ljubica. „Naš Srbin ne može da se probije u Beču, to nije nijedan uradio još od Nikole Tesle, a mi smo sve vreme bili u Švarcu tamo i radili i sada smo smogli snage da idemo po penziju. Ipak u Srbiji treba proživeti još malo, a tamo smo imali sve, mogao si u bolnicu da uđeš kad god hoćeš, u posetu, a ne samo par sati, to menjaj ako budeš u prilici, devojko, kad budeš političar!“, podviknula mi je ova proseda žena.

U ovaj kvazidijalog, u kojem sam ja klimala glavom i zapitkivala se, uključila se još jedna mladolika žena koja je strašno želela da mi saopšti da je plata jedne bečke sobarice hiljadu i sedam stotina evra i da džaba meni moj fakultet ako nemam novca. Od velike važnosti mi je bio podatak da, ako radite kod neke gospođe Elene u Bregencu, njenu podivljalu mačku možete uspavati ako joj stavite malo rakije pod nos. Raspolažem sa još milion informacija o Kardeljevoj sahrani, jer ipak baba Ljubica je nosila tanjir od kobalta njegovoj udovici. Sve je to bilo dok se nije raspala Jugoslavija. A onda je došao trenutak da se mi rastanemo.

Svako svojim putem... a ja u Tirol. Planinsko etno selo Albah nedaleko od Insbruka izgledalo je kao da ste došli baš tamo gde se prave razglednice. Maglu možete da držite na dlanovima, a kako Milana kaže „trava je nestvarno zelena“. Nakon dva dana u mestu iz bajke gde ste tokom šetnje mogli da sretnete nekog od trideset ambasadora pri UN na ulici zaboravila sam na doživljaje iz voza. Predavanja, diskusije, lobiranje i upoznavanje su prednosti ovog malog mesta. Članovi inicijativne grupe Albah iz Beograda na internacionalnoj večeri zablistali su izvodeći himnu „Bože pravde“. Tema ovogodišnjeg Evropskog foruma Albah bila je „Poverenje“. Imala sam mnogo nedoumica i opaski na ovu lepu temu. Počela sam da verujem u poznanstva sa bitnim ljudima, u jak stisak ruke i to kako niko nema interese, svi samo hoće da nauče nešto novo. Počela sam baš kao i Ban Ki Mun da „razmišljam“ da ćemo svi međusobno graditi mostove na poverenju. Ipak, priliku za upoznavanje toliko interesantnih ljudi nema svako... I baš dok sam se spremala za jedan od važnijih prijema, zazvonio mi je telefon. Bila je to baba Ljubica iz Švarca, da pita kako se jedno srpsko dete snašlo među okupatorima.

Opet kao da ništa nisam naučila jer nikako da položim premet Mirovnih studija... A ja stvarno verujem u mir i poverenje. Zar to nije dovoljno?

Sanja Milosavljević