Istorija hotela Moskva

Na beogradskom hotelu „Moskva“, pod nadzorom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, završena je restauracija fasade, krovnog pokrivača i kafeterije u prizemlju. Oštećene žućkaste fasadne pločice i zeleni keramički ornamenti zamenjeni su, a sva fasadna keramika premazana je slojem specijalne hemijske mase koja ga, u narednih deset godina, štiti od atmosferskih uticaja. Veljko B. Kadijević, predsednik hotelskog Upravnog odbora, tvrdi nam da su novopostavljeni segmenti keramike identični prvobitnima:

– Fabrika „Žolnaj“ u Pečuju, u kojoj su pre sto pet godina livene pločice i keramički ukrasi za naš hotel, postoji i danas, a u njoj su sačuvani originalni kalupi, čiji brojevi odgovaraju brojkama na poleđini starih pločica. Nove pločice iz starih kalupa sušene su na prirodan način. Na krovu je zamenjen kompletan crep kao i bakarni pokrivači na kalotama i šiljatim kubetima. Očišćena je i fugirana granitna obloga, spoljna, koja ide do nivoa prvog sprata, i ona u kafeu kojem je, restauracijom ornamenata na plafonu i zidovima, vraćen izgled sa početka prošlog veka, a sve prema starim fotografijama. „Moskva“ je, prvi put, dekorativno osvetljena spolja, a osnovna iluminacija, koja inače ima dvesta šezdeset četiri nijanse, je žuto-zelena, u skladu sa tonovima fasade. Ostalo nam je da na čeonoj strani, koja gleda na Prizrensku ulicu, probijemo novi glavni hotelski ulaz, gde je bio nekad, priča Kadijević.

Kralj Petar Prvi Karađorđević, nevešt u baratanju makazicama i vrpcama, na molbu da svečano otvori taman sagrađeni, blistavi beogradski hotel „Moskvu“, rekao je: „Nisam najbolji s vremenom, rešićemo to dogodine“! Od te, 1907. pa do ovih dana, fasada ovog secesijskog zdanja umivena je samo jednom, 1972. godine, i to na pogrešan način, peskiranjem, čime je oštećena glazura na platnu od keramike (majolike), a što najbolje govori o kvalitetu keramičkog materijala i veštini majstorskih ruku koje su ga instalirale.

Umetničku restauraciju „Moskve“ izveli su damski prsti. Po skelama i krovu verale su se slikarke i restauratorke iz firme „Antik art“ koje su se već oprobale na Igumanovoj palati i zgradi starog Generalštaba.

Na vekovnom kaleidoskopu hotelske kafane promiču Lav Trocki dok igra preferans sa srpskim socijalistima, Crnjanski i Vinaver koji se izruguju jedan drugom, Vasko Popa dok ispija omiljeno mu vino „kavadar“ od pola četiri do šest sati po podne, Rebeka Vest svoj jutarnji čaj ili pukovnik Gadafi koji se sladi prokuvanim pa ohlađenim kamiljim mlekom... Album je pretrpan slavnim glavama: Ajnštajn i Mileva, Brežnjev, Nikson, Radživ Gandi, kralj Husein, pisci Gorki, Tagore, Moravija, Brodski, režiseri Hičkok, Bertoluči, Forman, Vajda, glumci Kirk Daglas, De Niro, Justinov, Liv Ulman... Ali, taj stoletni fenseraj nije ključni ugao priče. Hotel „Moskva“ je, samim svojim nastankom, simbolički označila novo stanje imperijalnih projekcija, ali i domaćeg, preskupog velikodržavlja.

Prevratom 1903. Srbija je, sa novom dinastijom, ušla u žestoki klinč sa Bečom tražeći strateški oslonac u Rusiji. „Moskva“ je to preslikala: zgrada je bila investicija ruskog osiguravajućeg društva „Rusija“, a na gornjem delu glavne hotelske fasade instalirana je reljefna kompozicija „Glorifikacija Rusije“ i to sa likom boga Neptuna koji je isticao rusku žudnju za pomorskom prevlašću. „Politika“ je tada pisala da je to „najskuplja i najlepša ruska kuća na Balkanu“. Završilo se tako da je, ubrzo, Moskva stigla u „Moskvu“ gde je prestolonaslednik Aleksandar primio izbeglu, veliku kneginju Olgu, carevu sestru. U to se uklopio i austrijski-srpski duel oko aneksije Bosne: hotel je okrenut prema Savi i vojvođanskoj ravnici i mogao se videti sa zemunske strane. A nešto kasnije, u ciljanom bombardovanju 1915. , austrougarska artiljerija je gađala „Moskvu“ oštetivši joj zid na začelju.

Od zluradih percepcija ističu se ona agramerska, notirana u Krležinim „Zastavama“, gde glavni junak zaviruje u „Moskvinu“ kafanu u kojoj se „puše mokri gunjevi“ i gde se „kuju bizantinske spletke“, ali i sveža, montenegrinska, za koju je ovaj kafanski milje „guvno terazijskih Crnogoraca“.

Hotel je devedesetih godina prošlog veka bio stecište stranih novinara i obaveštajaca kao i likova iz paljanskog i kninskog ratovodstvenog aparata. Danas, devedeset osam odsto gostiju su poslovni ljudi iz inostranstva. U hotelskoj kafeteriji vole da sede ličnosti sa javne scene, politički analitičari sa stranačkim funkcionerima i domaći „biznismeni“ kojima je preko puta Agencija za privatizaciju, i koji se tu dogovaraju pre, a slave posle aukcija.