Šoping u Jerusalimu

Jerusalim je veličanstven grad za one koji veruju u „Nešto“. Bez obzira kako se to „Nešto“ zvalo. Ali je istovremeno i veoma komplikovan grad. Izdeljen na četvrti; grčku, jermensku, arapsku i jevrejsku. Sem toga je sedište vlade Izraela, dok ga i Palestinci smatraju svojim glavnim gradom. A sve vere, osim budista ga doživljavaju kao svoje sveto mesto...

U tako zamršenom gradu, najluđa stvar koja može nekom da padne na pamet je da ne kupi ono što hoće u prvoj radnji na koju naiđe. Umesto brze kupovine, ludost je pomisliti na radnju koja je jeftinija, i ima odličan izbor. Uz to, je i hrišćanska, mada nije versko opredeljenje vlasnika na prvom mestu. Mala mana je što ta radnja baš nije iza ćoška, već treba malo ići. Ko je spreman na avanturu, mogao je da krene. I ko nije spreman, takođe polazi, jer ne može da se razdvaja od grupe. U Jerusalimu sve može da postane avantura.

Radnja se nalazi u Vitlejemu, koji je blizu, geografski. Ali ne i vremenski. Vremenski u značenju hronološki i istorijski. Kako smo došli do poslednjih četvrti Jerusalima, koji nije veliki grad – ima 650. 000 stanovnika, tako smo stigli do zida.

Neverovatan zid, iz nekih prošlih vremena – visok oko tri – četiri metra, siv, betonski, s kulama na stotinak metara. Kilometrima dugačak, dokle oko seže. Zid deli Vitlejem, teritoriju pod palestinskom upravom i Jerusalim. Na kotrolni punkt stiže naš beli minibus. Vojnici na punktu su mladi, ne baš pod konac utegnute uniforme. Polovina su devojke. Nose maslinaste uniforme i bele majice koje se vide ispod raskopčane bluze. U rukama su im ogromne, nesrazmerne puške. Nema prolaza. Pokazuju prstom – nazad. Bez objašnjenja.

Vozač predlaže da ne odustanemo od kupovine u Vitlejemu. Naravno da sad nećemo. Taman je postalo interesantno. Odlazimo na drugi kontrolni punkt. Usput nam vozač pokazuje ogromno naselje, kao naše Labudovo brdo – koje je kompletno izgrađeno, ali nije useljeno. Niko u njemu ne živi. Izgrađeno je da bi se zauzelo brdo. Godinama stoji prazno. Sablasno. Nikoga nema oko belih solitera.

Stižemo na drugi kontrolni punkt. Za razliku od prethodnog ovaj je sporedan, ispred nas nikog . Mladić i devojka s puškama, ne mrdaju se dok im prilazimo. Kad je kombi stao ispred rampe, samo lenjo pokažu – nazad. Nema rasprave. Kuda sad? Vozač ima rešenje, ali traži da se složimo – hoćemo li i dalje da rizikujemo. Naravno.

Krećemo sasvim na drugu stranu od glomaznog zida. Idemo prema Jerihonu. Svuda okolo pustinja. Nigde drveća. Sunce i kamena pustinja. Na jednom semaforu, minibus pravi polukrug, i ulazi u suprotnu traku. Vraćamo se. Ali čim smo se uključili na auto-put za Jerusalim, skrećemo na zemljanu stazu. Pojavljuje se zid, ali mi smo sa njegove unutrašnje strane. Nema kontrole. Posle nekih petnaest minuta ušli smo u Vitlejem.

U radnji u kojoj je, kao, jeftino, dočekuju nas ogromni popusti. Prvi je 30 posto, a zatim gazda radnje daje specijalni od još 20 odsto. Grupa kupuje zlatne krstiće, narukvice, ikone, srebrne krstove, Bogorodice ornans. Ogrlice od poludragog kamena.

Dobro natankovani robom i zadovoljni, jer su cene daleko niže od beogradskih, dočekuje nas ispred minibusa grupa uličnih prodavaca. Ogrlice od poludragog kamena koje smo u radnji kupovali za 20 evra komad, ulični prodavac nudi za 15. Posle zabavnog cenjkanja, koje ima i elemente ljutine, okretanja leđa, pa vraćanja sa nečim nalik suzi u očima – pristaje da dve proda za 20 evra. Trgovina je sklopljena, ali smo nezadovoljni jer nas je prevario osećaj da smo dobro prošli s cenama u radnji.

Stižemo do kontrolnog punkta izraelske vojske. Čekamo na red. I tu se pojavljuje ulični prodavac ogrlica od poludragog kamena. Čudi nas da sme da se muva na deset metara od kontrolnog punkta. Prodavac protura ruku kroz prozor – nudi tri ogrlice za 15 evra. Svi su već kupili, pa im je dosta kupovine, ali se osećaj izneverenosti ponovo javlja. Prodavac spušta cenu – tri za 10 evra. Počinje cenkanje. Kako se minibus približava vojnicima, cena se spušta. Na kraju prodaje 5 za 10 dolara. Nekoliko ljudi kupuje. Približavamo se na metar od vojne kontrole. Prodavac se žali, traži da mu se doplati, suviše je jeftino dao. Protestuje.Traži da mu se da još 10 evra, jer je na gubitku. Pogled vojnika u zelenoj uniformui sa velikom crnom puškom, vraća ga iza zamišljene linije koju ne sme da pređe.

Kupovina je završena. Vraćamo se u sigurnost hotela sa 5 zvezdica.

Tekst i foto Nenad Novak Stefanović