Avantura tragom Lorensa od Arabije

Da će 9.000 kilometara dugo putovanje do jordanske pustinje Vadi Rum i nazad predstavljati najveću avanturu njihovog života Beograđanin Boban Ilić (36) i Somborac Saša Lalić (21) znali su još pre mesec dana, kada su ispred zgrade „Politike” krenuli na tronedeljnu „turneju” u sedlima svojih dvotočkaša. A da je „najveća avantura života” preblag izraz za ono što im se dogodilo, shvatili su kada su umorne „jamahu” i „hondu” parkirali u jedan od najlepših „kadrova” koji se na svetu mogu videti – pred crvene dine Mesečeve doline u kojoj su Lorens od Arabije i Zalabija beduini provodili noći, ispraćali sutone i dočekivali svanuća. Sva iskušenja i napori koji su ih pratili putem „naplaćeni” su kada su zakoračili na peskoviti „kraj sveta”, kako nazivaju graničnu oblast jordanske pustinje.

– Znali smo za opasnosti koje nas vrebaju, za teškoće, vrućinu, stotine kilometara drumova kojima niko ne prolazi. Putovanje motociklima i spavanje u lokalnim kampovima pravi je način da se oseti smisao Bliskog istoka koji na svakom koraku isijava kulturne razlike, nemoguće za opisivanje – sumira utiske Boban Ilić Bobs, ne skrivajući činjenicu da mu niz kičmu sklizne jeza kada se priseti građevina u jordanskoj Petri koje su drevni kamenoresci uklesali u neboparajuće stene. Trnci mu, dodaje, prođu telom i kada se seti pogleda na ruševine grada sa Kapadokijske visoravni, čije kamene građevine podsećaju na našu Đavolju varoš.

Na proputovanju kroz Bugarsku, Tursku, Grčku, Siriju i Jordan, tokom više od dve nedelje vožnje beogradsko-somborski dvojac probijao se kroz gužve istanbulskih raskrsnica, savladavao krivudave serpentine klanaca u Turskoj, „sekao” kovitlace prašine na sirijskom autoputu kroz pustinju i oblake peska jordanskog Vadi Ruma.

– Tri i po kilometra do hotela u Istanbulu prelazili smo isto toliko sati jer na ulicama u popodnevnom špicu doslovce nema ni milimetra kroz koji se može provući. Tu nema pravila kako pešaci prelaze ulicu niti je jasno kako vozači uspevaju da nađu prolaz, a da ne polupaju automobile. Motore smo hladili na svakih pola sata, a bili su toliko vreli da je Saša istopio kožnu rukavicu kojom je dotakao „glavu” agregata. Majica i jakna su mi bile natopljene znojem, kao da su bile potopljene u korito puno vode – priseća se Ilić.

Na usponu do antičke tvrđave u sirijskoj Palmiri, priznaje, nije se usuđivao ni da za delić sekunde baci pogled niz serpentine, a u sirijskom Alepu, koji je prema nekim izvorima najstariji stalno nastanjeni grad, zatekli su ljude koji žive kao da su ostali zarobljeni u nekom davno prošlom vremenu.

– Tamo su motocikli veći od „vespe” zabranjeni, pa su se deca tiskala oko nas, želeći da se slikaju pored nas. Morali smo da pazimo da se ne opeku na pregrejane delove motora. Kamiondžije koje prevoze voće usput su dodavale trešnje i dinje, a taksisti su nudili da nam budu vodiči kroz spletove gradskih ulica. Beduin, na koga smo naišli usred pustinje, dao nam je vizitkartu sa svojom internet prezentacijom, ako nam bude potrebna pomoć tokom puta – prepričava Bobs, dodajući da ih je gostoprimstvo pratilo na svakom koraku. Izuzetak je iskustvo sa ulaza u džamiju u Damasku, gde je knjižar odbio da im proda filigranski uvezan Kuran kada su mu rekli da im treba „za uspomenu”.

U jordanskoj Petri, drugom od novih sedam svetskih čuda, Iliću se učinilo da je na drugoj planeti. Napušteni grad uklesan u stene i protkan kilometrima tunela, kaže, u njemu je pobudio osećaj dubokog strahopoštovanja.

– To mesto kao da nisu gradili ljudi, već neke moćne sile! U nekoliko metara širokom tunelu, iznad kog se pružaju više stotina metara visoke litice, imali smo osećaj da smo zabasali u nekakvu drugu vremensku i prostornu dimenziju – ne skriva duboko oduševljenje vozač „jamahe” sa beogradskim tablicama, priznajući da je bilo trenutaka kada ga je preplavljivao strah da će se ova avantura fatalno okončati.

– Nevreme na putu za Denizli nas je zateklo zaglavljene u planinskom klancu iz kog se nije imalo kud, osim dublje u oluju. Počeo je da pada grad, komadi leda, poput kamenja, tukli su nas po kacigama, a uz sve to se prolamala zastrašujuća grmljavina. Posle nekoliko sati uspeli smo da se domognemo benzinske pumpe. Iz čizama smo, kao iz bokala, istočili vodu – priseća se Ilić.

Uprkos svemu, neustrašivi motociklista dogodine planira novo putovanje – u Afriku ili Sibir, u zavisnosti od toga ko će mu praviti društvo.