Tamo ni psi ne laju

U Ao Nang sam stigao posle dvočasovne vožnje brzim brodom u jedno kasno januarsko popodne. Ovo je bila moja poslednja destinacija na devetnaestodnevnom putu po Singapuru, Maleziji i južnom Tajlandu, i tu sam planirao da ostanem puna četiri dana. Namera mi je bila da se odmorim i posetim mnoštvo toga što se u ovom delu Tajlanda može videti – pre svega da što više uživam u rajskim plažama.

Krabi, glavni grad istoimene oblasti, nije posebno atraktivan, pogotovo ne kao dvadesetak kilometara udaljeni Ao Nang. Mesto se sastoji od jednog šetališta duž Andamanskog mora, azavršava gradskom plažom i putem koji ide ka brdima i unutrašnjosti, odnosno gradu Krabiju. Na tom su šetalištu načičkani restorani i prodavnice, a mnogobrojna odmarališta su uglavnom malo zavučena na pomenutom putu.

Među njima je i „Rajsko odmaralište” (Paradise Resort)u kojem sam odseo i dobio sjajan bungalov okružen bogatim tropskim rastinjem.Kompleks počinje lepim restoranom gde sam svako jutro obilno doručkovao,a završava divnim malim bazenom sa tamnoplavim pločicama i udobnim ležaljkama ispod raskošnih krošnji palmi i banana.

Dva ostrva

Tokom boravka u Ao Nangu otišao sam na dva izleta do obližnjih ostrva. Prvi je bio popodnevno-noćni izlet koji je organizovao Emil, Južnoafrikanac sa dredovima,već godinama nastanjen na Tajlandu. U grupi je bilo nekoliko Italijana koji su se sa ekonomskom krizom takođe ovamo preselili, kao i par vremešnih Australijanaca, te mlađi ruski par sa dve male devojčice. Tura je počela ronjenjem i posmatranjem najrazličitijih šarenih ribica kojima more obiluje, kupanjem, te odlaskom do ostrvakoje je oblikom stena podsećalo na kokošku.

Na „ostrvu kokoške” smo čekali zalazak sunca, a Emil je krenuo da u ogromnom loncu kuva na plaži svoj specijalitet od morskih plodova, ribe i povrća, sve u kokosovom mleku koje se ovde jako mnogo koristi u ishrani. Sunce je polako zalazilo i tonulo u more, slika je bila nestvarna, baš kao i boje neba koje su od zlatne prelazile u crvenu i onda purpurnu. Uporedo sa tim rasla je i naša glad koju je miris jela samo pojačavao. Pred početak večere na pesku, jedan od momaka iz posade našeg čamca priredio nam je pravi spektakl. Nekada je učestvovao na takmičenjima bacača vatre i sada je pred nama pokazivao svoju veštinu: okretao vatrenu užad i vrteo zapaljene čunjeve. Večera na pesku, pod svećama,bila je za pamćenje... A pred povratak u Ao Nang imali smo još jedno – ovog puta noćno kupanje – interesantno zbog posebnog efekta svetlucanja koje su naši pokreti ruku i nogu u moru izazivali.

Sutradan smo posetili veličanstveno ostrvo Poda sa predivnom tirkiznom plažom ispred koje se pružala visoka i uspravna stena, kao izrasla iz mora. Bilo je dosta turista unaokolo – ponajviše Rusa koji su inače brojni (i) u ovom delu sveta – koji su poput mene uživaliu toplom moru i prijatnom pesku. Ova je tura uključivala i posetu jednoj od najlepših plaža koja se zove Phra Nang, a pored koje se nalazi i poznata pećina.

Zalazak sunca u zalivu Ao Nanga

Kuvanje, pa masaža...

Jedan dan sam posvetio – kuvanju. U obilju sadržaja koji se inače nude – jahanje slonova, safari, poseta vodopadima i slično – ja sam izabrao da odem na jednodnevni kurs pripremanja i kuvanja tajlandske hrane. Kurs traje oko šest sati, a u mojoj grupi su bili sredovečna Brazilka Kristina iz Sao Paula, pa mlada Lora, detektivka iz Londona i njen momak Sajmona, te dvoje isto tako mladih Švajcaraca iz Ciriha. Celi program započeo je posetom pijaci u Krabiju (pošto u Ao Nangu nema prave pijace, već samo klasičnih radnji ili samousluga sa namirnicama) gde jeponuda ogromna, a ono što može da se vidi je veoma različito od onoga što se nudi u našim krajevima. Počeli smo sa najrazličitijim povrćem, nastavili s egzotičnim voćem, mesom, svakolikom ribom, začinima, kokosom...

Na imanju u Ao Nangusu nas već čekali spremni stolovi, posuđe, namirnice i plinski šporeti, na velikom lepo uređenom prostoru,pokrivenom zbog zaštite od jakog sunca. Tu smo se opremili keceljama, izabrali šta ćemo da spremamo (svako je birao po jedno od tri predjela, supa, glavnih jela, salata, karija ikolača). Naša je „učiteljica” malena i simpatična Nut pod čijim budnim okom počinjemo da seckamo, uvijamo, pržimo, kuvamo – i to jako uspešno. Sve što smo tog dana pripremili (i onda u slast pojeli) bilo je zaista ukusno, čak ukusnije od bilo čega što sam pojeo u restoranima tih dana. Iskustvo je bilo neprocenjivo, a na kraju smo dobili i svako po jedan mali kuvar da možemo da se uvek podsetimo na to šta smo sve spremali. Rekoh, hrana je bila sjajna, kao sto je to uopšte hrana na Tajlandu – ukusna, lagana, lako svarljiva – no problem koji tek treba da rešim ako i kada poželim da kod kuće spremim to što sam naučio jeste gde i kako naći potrebne, tako specifične tajlandske namirnice.

U Ao Nangu sam otišao i na tajlandsku masažu koja se ovde posvuda nudi u desetinama otvorenih salona koji rade punom parom. Od obilja ponuđenih varijanti izabrao sam jednočasovnu tradicionalnu,po ceni od petevra. Masaža je dosta snažna, na momente i gruba, ali je krajnji efekat izuzetno pozitivan:posle nje osećao sam se kompletno relaksirano i sveže. A maserka je – na moje čuđenje – znala ponešto o Srbiji, jer je dvadesetak godina ranije boravila u našem „komšiluku”, u Italiji i Grčkoj.

Putujući po Tajlandu video sam dosta pasa i mačaka. U jednom sam trenutku shvatio da nijednu od ovih životinja nisam čuo da se oglasi – psi nisu lajali, mačke nisu mjaukale, valjda su se ponašali u skladu sa onim kako se ponašaju i ljudi ovde – Tajlanđani su tihi, mirni i krajnje neagresivni, pa su valjda i životinje poprimile te osobine. No poslednjeg dana, dok sam jeo u jednom jednostavnom tipično tajlandskom restoranu s plastičnim stolicama i stolovima na pesku, pokrivenim kariranim stolnjacima, odjednom je jedan pas zalajaoreagujućina iznenadni i bučni dolazak nekeTajlanđanke. Ipak laju,pomislio sam,smejući se samom sebi što sam u to uopšte posumnjao...

Foto: trib, TheBigTuoffe/Flickr