Singapur: korupcija tamo ne prolazi

Ovaj grad-državu neki nazivaju i Švajcarskom jugoistočne Azije, sa kako tvrde upućeni najnižom korupcijom na svetu

Izvor: Politika
Autor: Dimitrije Stanković

Photo:  Allie_Caulfield / Flickr
Photo: Allie_Caulfield / Flickr

O gradu-državi Singapuru sam znao dosta toga i pre no što sam krenuo u taj deo sveta: pre svegada je reč o bogatom i veoma razvijenom gradu, ali i velikom ekonomskom i finansijskom centru. Ono što su mi sajtovi koje sam posetio dodatno otkrili jeste da Singapur ima oko pet miliona stanovnika, mešavinu Kineza, Malajaca, Indijaca, ali i drugih Azijata, te da je – posle Monaka – najgušće naseljena država na svetu. Uz to, interesantno,Singapur je postao nezavisan na vrlo specifičan način, praktično protiv svoje volje, tako što je 1963. godine posle žučnih unutrašnjih debata izbačen iz Malezijske Federacije. Najzad, tokom puta sam saznao da je i pored visokog stepena razvijenosti (najbolji kvalitet života u Aziji i jedanaesti na svetu!), Singapur 2010. ostvario najvišu stopu ekonomskog rasta na svetu – od preko 14 procenata. Zaista zadivljujuće, kao i informacija da Singapur spada među zemlje sa najnižom korupcijom na svetu.

Let od Frankfurta do Singapura traje oko 12 sati. Obično se iz Evrope poleće kasno uveče i s obzirom na vremensku razliku od sedam sati sleće onda kasno popodne, praktično pred smiraj dana (sunce u Singapuru zalazi negde posle sedami kako to već biva u tropima, mrak potom pada jako brzo). Sam let je i pored relativne neudobnosti ekonomske klase ovog puta bio dosta prijatan, kofer je stigao na vreme i uopšte sve je odlično funkcionisalo potvrđujući visoku reputaciju koju Čangi ima (više puta proglašavan za najbolji aerodrom na svetu). I pasoška kontrola je bila brza i efikasna: vizu za jednomesečni boravak sam dobio na licu mesta – i eto me dakle u Singapuru.

Moj se hotel, do kojeg sam stigao metroom, inače nalazio u delu grada koji se zove Mala Indija i u njemu, naravno, uglavnom žive ljudi sa potkontinenta. Kraj je pun tipično indijske atmosfere: radnje natrpane najrazličitijom robom, uključujući i nekoliko neizbežnih zlatara (Indijci su opsednuti zlatom), gomile ljudi koji se guraju na uskim trotoarima, posvuda jaki indijski mirisi koji se šire sa cvetnih ogrlica koje se na svakom koraku pletu, restorani koji nude tradicionalnu indijsku hranu. Ali je sve ipak prilagođeno Singapuru i usklađeno sa redom koji posvuda vlada – te otuda ni izdaleka nalik onom dobro poznatom indijskom haosu koga sam imao prilike da vidim i osetim.

Glad je činila svoje, pa sam odmah krenuo u obližnji restoran na večeru. Hrana je bila izvrsna. Tika masala piletina u bogatom i gustom sosu, pirinač sa šafranom, naan (hrskavi topli indijski hleb sa buterom), sve je bilo baš onako kako treba i prijalo je posle napora koji su prethodili. Cene u Singapuru su dosta visoke u odnosu na standardne cene u ovom delu sveta, pa je i moje uživanje imalo za posledicu pristojno visok račun – no s obzirom na doživljeno zadovoljstvo nimalo nisam zažalio. Činjenica da sam i u povratku dva puta jeo u tom istom restoranu to je jasno potvrđivala...

Obilazak Singapura pružio mi je – baš kako sam i očekivao – sliku jednog bogatog i veoma uređenog grada. Zgrade su uglavnom novijeg datuma, moderne i mahom u staklu, čiste i – bez ikakvih grafita. To je, naravno, posledica i veoma stroge primene vrlo krutih i rigoroznih pravila kada je čistoća u pitanju: žvake su ovde potpuno zabranjene, bacanje papira se kažnjava sa više stotina dolara (singapurskih doduše – nešto manje vrednih od američkih), a i kazne za druge prekršaje su astronomske (vožnja bicikla, recimo, u delu u kome je to zabranjeno može koštati i 1.000 dolara!). Saobraćaj je intenzivan, voze se različita i mahom luksuzna kola (naravno levom stranom), ulice su široke i – što daje posebnu draž – prepune bogatog tropskog zelenila.

Restorana ima posvuda i to sa najrazličitijom hranom, a posećeni su veoma mnogo, jer je jako puno mladih koji to sebi očigledno mogu da priušte. Svi ti mladi su opet masovno naoružani najnovijim modelima mobilnih telefona koje neštedimice i neprestano koriste. Pritom se ne oseća nikakva tenzija niti agresivnost koju čovek može često da doživi kada naiđe na grupu mladih u velikim svetskim gradovima. Ukupno ima se utisak kompletne opuštenosti, totalne bezbednosti i reda koji posvuda vlada.

Moja šetnja pala je neposredno pred Novu godinu pa je i ukrasa po ulicama bilo na sve strane. Posebno je bilo lepo šetalište pored reke. Nisam baš shvatao kako Singapur kao relativno malo ostrvo može da ima tako solidno veliku reku. Na najširem delu gde se reka pretvarala u malo jezero šetalište je bilo posebno impresivno – ponajviše zbog brojnih restorana iz kojih su pozivali šetače da uđu i probaju uglavnom morske specijalitete. U pozadini jezera nalazile su se ogromne, visoke i noću divno osvetljene poslovne zgrade koje su silueti grada davale jednu nestvarnu dimenziju. Uz dva mosta u ljubičastoj i crvenoj boji, i bleštavo osvetljen luksuzni hotel „Fulerton” – sve se to zajedno doimalo poput beskrajne igre svetlosti i boja.

Posetio sam ikinesku četvrt koja je, baš kao i svugde gde postoji ovakva zajednica, živa poput mravinjaka. U nekoliko isprepletanih ulica funkcionisala je noćna pijaca na kojoj može da se nađe sve što bi čoveku uopšte moglo da padne na pamet. Od hrane, odeće, nakita, pa do kompjutera, fotoaparata i video opreme sve se tu nudilo ljudima koji su u tom mravinjaku šetali, kupovali, jeli i uopšte doprinosili haotičnosti ljudske reke svuda unaokolo. U blizini sam posetio i najstariji kineski hram u Singapuru. Interesantna kombinacija tradicionalnih zgrada u njegovoj blizini pomešana sa ultramodernim zdanjima u pozadini podsetilo me na to da je Singapur koliko god se samo videla ona njegova sada dominantno moderna strana grad i luka sa dugom tradicijom.

Boravak u „Švajcarskoj jugoistočne Azije“, kako često zovu Singapur,okončao sam posetom najpoznatijoj trgovačkoj ulici ovog grada, poznatom i popularnom Orčard roudu. U njoj sva velika svetska modna imena imaju svoje ekspoziture, velike i luksuzne prodavnice, te poznate hramove globalizacije. Ulica je krcata ljudima i automobilima, ali u tropskom zelenilu posvuda to ne deluje onako užurbano, nehumano i stresno kako to izgleda na, recimo, Jelisejskim poljima ili u londonskom Ridžent stritu. U povratku sam naišao na devojku s nekoliko drugarica koja je nosila veliki ružičasti papir objavljujući da se upravo udaje. Po tradiciji trebalo joj je bar 15 potpisa – rado sam se i sam potpisao želeći joj srećan i dug brak.

Opet mi je predstojala vožnja metroom do Čangi aerodroma. No sada sam već sve znao jako dobro i pitao sam se šta mi je uopšte bilo komplikovano u dolasku. Gledao sam kroz prozor kako promiču bezbrojne zgrade, okružene sređenim parkovima i bogatim tropskim rastinjem. I mada je nebo bilo sivo, temperatura je bila visoka, u čemu sam uživao znajući da me čeka povratak u hladnu januarsku Evropu sa snegom i mrazom. Nisam se mnogo radovao tome.