Moje putovanje: Manila

Marko Karadžić, borac za ljudska prava i dobitnik priznanja Ponos Srbije 2010, tokom posete prestonici Filipina sa oduševljenjem se vozio džipnijem, autobusom je prešao pedeset kilometara do najmanjeg vulkana na svetu, odoleo je želji da proba lokalni afrodizijak i zamalo nije stradao kad je dečaku koji prosi dao oveću novčanicu

Od Beograda preko Rima i Singapura, posle šesnaest sati stigao sam u Manilu, glavni grad Filipina, zemlje sa više od sedam hiljada ostrva i devedeset dva miliona stanovnika. Najmanja razlika između Srbije i Filipina jeste vremenska, plus sedam sati, sve ostalo teško je uporediti.

Dva pogleda

Pogled iz aviona ostavlja utisak koji retko ko može da zaboravi: to je beskrajno plavetnilo u kome su kao biseri razbacana ostrva. Neposredno pred sletanje slika je u potpunosti drugačija. Siromaštvo vam postane opipljivo, samo na korak od vas, a tik uz njega i bogatstvo nesagledivih razmera.

Vožnja

Od aerodroma do hotela trebalo je skoro dva sata, iako razdaljina nije velika. Saobraćaj je haotičan, potpuna anarhija, iskaču pred vas pešaci, bicikli, tricikli, džipniji, automobili, autobusi, konji, ukratko - sve što možete da zamislite toga ima na ulicama Manile. Međutim, džipniji su ostavili poseban utisak na mene. Koriste ih kao prevozno sredstvo u gradskom saobraćaju, a u svaki može da stane oko 18 ljudi. Cena karte je izuzetno pristupačna, a plaćate je vozaču. Kad god sam želeo da izađem, samo viknem: ‘Para’ - i mali šareni džipni se zaustavi. Ako pada kiša, može se desiti da vam pozli od vlage i toplote u džipniju. Zato u tim prilikama predlažem da koristite taksi koji je izuzetno jeftin. Filipinci su vešt i talentovan narod, dovoljno je da jednom vide neku stvar i znaće da naprave kopiju, ako ne i bolju verziju iste. Tako je nastao i džipni. Amerikanci su nakon Drugog svetskog rata ostavili svoje džipove koje su Filipinci koristili dok su bili u voznom stanju. Nakon toga počeli su da prave svoje verzije, džipnije, po kojima su i danas poznati. Trude se da ih ukrase tako da je svaki drugačiji, sa milion šara i crteža.

Jezik

Kako sam se snalazio u Manili? Da nije bilo poslovno putovanje, i da od filipinskih vlasti nisam dobio pratioca koji se starao o mojoj bezbednosti, mislim da ne bih video ništa drugo osim hotela i kongresnog centra. Jer Metro Manila je oblast koja se satoji od 16 gradova i jedne opštine, rasprostire se na više od 600 kvadratnih kilometara i u njoj živi više od 10 miliona ljudi. Pomalo zastrašujuće. Nema centra, niti je lako snaći se u saobraćaju. Dobro je što je zvanični jezik, pored filipino, i engleski, tako da sam se lako sporazumevao, sa ionako predivnim ljudima, uvek nasmejanim i spremnim da pomognu. Grad ima mnogo toga da ponudi, od prelepog Manila Ocean Parka - jednog od najvećih akva parkova u Aziji, spomenika, prelepih katedrala, šoping-centara, parkova i svakojakih zanimljivosti koje možete videti gde god da krenete.

Autor

Osmeh

Moj hotel je bio u Manilskom zalivu. To je prijatan deo grada, okolo je raznolikost kakvu možete videti samo u Aziji. S jedne strane raskoš kakva se retko sreće, a dva bloka dalje siromaštvo sa osmehom na licu. Tako blizu očiju bogatih, a tako daleko od njihovih života. Ta klasna podela i hladna udaljenost od nesreće prvih komšija ne može da vas ostavi hladnokrvnim. Kao da je svakome dodeljena uloga koja se generacijama neće menjati. Svako je postavljen na svoje mesto i nema mu pomaka. Užasno me je to nerviralo. Kada sam otišao u Makati, biznis-centar Manile, nisam mogao da poverujem. Tamo nema siromašnih, skoro da se ne priča filipino već samo engleski. Njujork može da pozavidi tom delu Manile. Neboderi, fontane, sve čisto kao da ste u operacionoj sali, obezbeđenje na svakom koraku, svetski brendovi, najskuplji hoteli i nadmeni bogati deo stanovništva. Cene u tom delu grada su astronomske, svega ima, samo ne onih sa osmehom na licu koji su spremni da vam pomognu u svakom trenutku.

Četiri dolara

Ne preporučujem da na ulici dajete veće količine novca osobama koje prose. Iz taksija sam jednom klincu dao novčanicu lokalne valute, nije to bilo više od četiri dolara, ali su mi kasnije rekli da to dete za nedelju dana ne skupi toliko novca. Valjda je to bio razlog da dovede još četrdesetak klinaca koji su opkolili taksi i počeli da ga ljuljaju toliko snažno da sam mislio da će ga prevrnuti. Jedva smo se izvukli iz toga.

Cene

Interesantna je kineska četvrt i različiti ulični marketi. Na tim mestim možete naći začine, morske plodove, grnčariju i garderobu po bagatelnim cenama. Sve bih kupio, čini mi se. Na kraju shvatim da sam sav novac dao na čudesa koja ću teško spakovati i koja ću iskoristiti za poklone. Uvek mi je bilo žao da platim koliko traže, jer stvarno nije pošteno, iste stvari kod nas koštaju pedeset puta više. Gadili su mi se zapadnjaci koji, povrh sve te jeftinoće, pokušavaju da se cenkaju i snize cenu koja ne može biti niža.

Autobusom do vulkana

U subotu sa mojim, sada već prijateljem sa Filipina, odlučih da odem do Tagajtaja, najmanjeg vulkana na svetu, udaljenog svega pedeset kilometara od Manile. To je bilo putovanje koje se pamti. Nekoliko prevoza smo promenili do neke autobuske stanice, na kojoj ima više pilića i kokošaka nego autobusa. Sam se nikada ne bih snašao, a i da sam pokušao, ko zna gde bih završio. Kupi prijatelj nama dve karte, autobus nije loš, ima klimu, čak puštaju i filmove. Jer za tih pedeset kilometara na Filipinima treba više od četiri sata. Puste oni nama film o ratu u Bosni, ja ne mogu da verujem, prijatelj se smeška i pita kako je sada, a ja udri u priču. Stignemo mi tako, činilo mi se preko Bosne, do Tagajtaja, najmanjeg vulkana na svetu. Na moju nesreću, dan je bio oblačan, tako da nije bilo najbolje vreme za razgledanje, ali sam, na preporuku mog prijatelja Filipinca, imao fantastičan ručak u obližnjem restoranu.

Afrodizijak

Hrana im je savršena mešavina azijske i zapadnjačke kuhinje, tako da za svakoga ima ponešto. Svaki dan sam uživao u nekoj čorbi od škampa, đumbira i dosta karija. Neobično mi je bilo što su u hotelu za doručak služili sve ono što bi u Evropi služili za ručak ili večeru, a najčudnije i ujedno najgadnije bilo je takozvano balut jaje. Možete ga kupiti na ulici. Nisam znao šta je to, jer vidite neka jaja, okolo ljuske i neku flašicu sa ljutim papričicama. Platim ja ženi da mi pokaže šta to prodaje, očekivala je da to zaista i pojedem, ali sam ipak odlučio da nju častim. To je pileće ili pačije jaje iz koga se još nije izleglo pile, a oni ga razbiju, popiju tečnost i pojedu embrion, za koji kažu da je afrodizijak i pun zdravih sastojaka koji su Filipincima pomogli da pežive neke od teških perioda kroz istoriju. Hvala vam, Filipinci, ali ima meni dražih afrodizijaka od balut jajeta.