Zavodljivi Filipini

Iz nekog meni još nedokučivog razloga, stalno bih se vraćala na Filipine. I zavodljivu Manilu. Možda me privlači dinamičan duh sličan mediteranskom, možda čisto plavetno more, očaravajuća priroda, odlična hrana na bazi svinjetine i piletine sa mnogo povrća, a ne manjka ni morskih plodova, vina, lokalnog piva i džina. Ne znam šta je tajna veza, ali Filipini ti se lako podvuku pod kožu. Šteta što nisu bliže kući.

Kad se udubite u filipinsku vertikalnu i horizontalnu istoriju (nekadašnja španska kolonija - otuda koreni katoličanstva, pa američka kolonija), izgleda kao da gledate nadrealistički film ili iščašenu TV seriju u kojoj svi svima rade o glavi, gde su svi krvno pomešani... Takvi su Filipini, nikad mirni, kao da im česti tajfuni i vulkani na kojima su nastali diktiraju i ritam tla i otkucaj srca.

Glavni grad Manila je konglomerat od 16 gradova koji čine Metro Manilu i po nekima ima 12, a po drugima 16 miliona stanovnika.

Najprestižniji je Makati, poslovni centar prestonice koji su zaposeli „siromašni i bogati milioneri“. Koja je razlika? „Siroti milioneri“ se mere pezosima (naziv filipinske valute), a „bogati“ američkim dolarima, i žive u Forbs parku, na primer. O njihovom mirnom snu i bezbrižnoj svakodnevici u ušuškanim kvartovima brinu specijalci. „Blindirani kvartovi“ su svetski fenomen i mogu se naći uglavnom po Južnoj Americi, u Africi, Rusiji čak, na Filipinima... Za slučajne turiste, strogo čuvana naselja su još jedna od gradskih atrakcija, a za lokalce raj u kojem žive ili mu se nadaju. Vilidži su opasani zidinama, a vrhovi zidina - bodljikavom žicom. Postoji nekoliko ulaza u stambene komplekse sa niskim vilama i raskošnim privatnim kućama, a na njima straža, naoružani radnici obezbeđenja, pojačani pripadnicima K-9 što će reći da koriste i pse za otkrivanje eksploziva i droge.

Privatna milicija je sveprisutna, al’ je diskretna, zakucana ko senka za ćoškove - čuvaju čak i podzemne prolaze koji se zatvaraju u 22 sata, pa ako okasniš, onda moraš da tražiš „zebru“ da pređeš na drugu stranu, što može da ispadne komplikovano i da potraje. Pri ulasku u tržni centar, prolaziš kroz sigurnosnu kapiju, i fizičku kontrolu torbi, kesa... Ista procedura se upražnjava i u hotelima, restoranima... Ali, čim napustiš Makati više ti niko ne zaviruje u intimu tašne...

„Većinski vlasnik“ Makatija je, kažu, stara porodica Ajala, poreklom iz Španije, a „drže“ i 35 odsto Metro Manile, tvrdi se. Investiraju u sve što može da im se višestruko vrati i tako vekovima (nekretnine, osiguranje, banke, hoteli, letovališta, industrija, telekomunikacije, poljoprivreda, trgovina, uvoz-izvoz...). Na Filipinima su već više od dva veka i kako su decenije prolazile, uvećavajući svoje bogatstvo, brakovima su se povezivali sa ostalim moćnim porodicama - Rohas, Zobel. Glavna ulica u Makatiju zove se Ajala avenija.

Soliteri nisu samo u ultramodernom Makatiju, ima ih i u starom delu - Manila sitiju. Uz zaliv se proteže i kompleks američke ambasade, jedne od četiri najveće na svetu. U blizini je prestižni Hotel Manila u kojem je odseo američki general armije Daglas Mekartur u vreme kad je ordinirao po Pacifiku, pre i za vreme Drugog svetskog rata. Njegov nekadašnji apartman je i dalje u funkciji, a u cenu sobe uračunata je i „istorijska kamata“. Na prestižnoj adresi odseli su i Bitlsi, Marlon Brando, Džon Vejn, mnogi američki predsednici, pop ikona Majkl Džekson. Danas bi ih smestili u Makatiju, ali bi svakako svratili na ručak ili piće u „staru damu“ u zalivu koja pomalo liči na negdanja jadranska sindikalna YU odmarališta kojima ni redovno krečenje nije bilo od velike pomoći.