Indija, otkrovenje za belog čoveka

Za belog čoveka, Indija je otkrovljenje. To je zemlja koja najviše odudara od naših poimanja i sistema vrednosti. Prema Indiji ne možemo biti ravnodušni ili uobraženi. Indija je velika, silovita i za nju se treba pripremiti i informisati. Blaga i bogatstva ove riznice kulture se otvaraju tek posle razumskog prihvatanja stila života ovih ljudi koji odudara, plaši nas i na momente nam je neprihvatljiv.

Priča uvek počinje na aerodromu nekog od velikih hindu gradova.To moze biti Delhi, Mumbaj ili neki treci megalomanski aerodrom gde nas naši moderni avioni ostavljaju u njihovom oblaku prašine, čudnih mirisa, smoga i sa pogledima miliona hindusa uprtih u nas po izlasku sa aerodroma.

Naša hindu priča počinje. Za putnike koji idu sami po Indiji tu dolazi do prvog velikog problema- doći do centra Nju Delhija, Starog bazara, centra haosa univerzuma…. Uvek se tu nađe neki prevarant taksista koji u ranojutarnjim časovima, kad većina aviona sleće u Indiju, kreće sa pričom o tome kako su svi hoteli bukirani, dok vas vozi po neobičnim predgrađima ovog prenaseljenog grada. Siva boja, zidovi prašine, čudna vozila, lica, ljudi po ulici koji spavaju uvijeni u prašnjavu ćebad u nekom prljavom polumraku učine da većina putnika prvu noć provede u nekom od preskupih, a jako skromnih hindu hotela. Cene za prvi dan dostignu i više stotina dolara u zavisnosti od scenarija koji vam priredi taksista.

Dalje, dan se nastavlja u potpunoj nesigurnosti u svet oko nas. Ništa nije onako kako bi trebalo da izgleda- prodavnica nije prodavnica, vreme nije vreme, ulica nije ulica, saobraćaj nije saobraćaj. Sve je obrnuto i apsurdno. Putniku često treba par sati da dođe do flaširane vode i obične prodavnice. U tolikoj smeši boja, limova, gužve po ulici, lica, prljavštine koja štipa za oči, um i percepcija normalnog čoveka ne moze tako brzo da razdvoji stvari i šta je šta, već sve dobija homogeni amorfni oblik stapanja haosa.

Vic koji ćete cuti od većine putnika koji prvi dan provode u Nju Delhiju je: „Gladan sam, al’ mi se ne jede” ili ce zreo čovek od 30-ak godina u punoj snazi pitati svog vodiča u polušali: „Da li mogu da te držim za ruku”…Primera je dosta, restorani nisu restorani, vec neke kockice od pločica u kojima bradati hindusi kuvaju u limenim šerpama masno mirisne karije dok im oko glava kruže mušice, a iza njih prstima jede deset još bradatijih hindusa uvijenih u čaršave i turbane. Međutim, vi ste tu došli jer vas je rikšaman doveo do najboljeg restorana koji ste tražili,želeli ste da vas dovede u Evropu, u nešto što vama liči na restoran iz Evrope.Ali,u stvari, ovo je zapravo dobar restoran u Delhiju jer prave neverovatne „massale” u koje ide puno začina. I, to je taj scenario sa bradatim kuvarom koji zna svoj posao, ali šta vama vredi… Rikšaman se uvredljivo okreće kad ga molite da vas odveze na preskupi obrok u Šeraton hotel, dok vam u glavi odzvanja“hocu kuuuući”….Krave jedu đubre po ulici, otvorena kanalizacija meša miris sa izduvnim gasovima rikši koje voze u svim pravcima, merdevine, policajci, vučna kola, prodavci koječega, sve je to izmešano na ulici u svim smerovima dok trube sirene, svi hoce da vas dodirnu i svi i sve oko vas pravi buku u oblaku prašine… Stravičan prizor.

A onda konačno dolazi preokret- oči polako počinju da razaznaju lica, da razlikuju restorane od prodavnica, ulice od trotoara, smerove kretanja, napred od nazad, čajdžinicu od prodavnice duvana za žvakanje, poslastičarnicu od radnje sa tkaninama i sarijima… I stvari počinju da deluju normalnije. Neprihvatljivo i dalje, ali bar koliko- toliko realnost dobija logički okvir. Indija je rođena, ali je opšti utisak da je Delhi jako naporan i težak čoveku koji prvi put dolazi u Indiju. Putnici koji su već posećivali Indiju drže ruke u džepovima, pljuckaju po ulici, piju čajeve i slobodno se kreću kroz masu ljudi i prevoznih sredstava.

Za prvi dan u Indiji je bitno par stvari da bi ste ga lakše preziveli: prvo- morate znati da će on proći; drugo- dišite duboko kroz maramu i držite se blizu vodiča jer ce vas on dovesti do malo ličnog prostora, tišine, pića, hrane i čistog vazduha; treće- uzmite rikšu na ceo dan za oko 300 rupija ili 5 eura i rikšaman ce vas provesti kroz ceo taj haos. Čovek se oseća mnogo bezbednije na rikši, a i više stvari doživi. Rikšamani prave neki krug po Delhiju od pet, šest tačaka koje se obilaze- Stari makret, Crveno utvrđenje, Lotosov hram itd…Torbe nas čekaju u lokerima na železičkoj stanici, pa se prvi dan čovek u Indiji suoči sa mravinjakom i definicijom haosa. Povodom toga, za putovanje po Indiji čovek mora biti spreman da ponese što manje stvari da bi se što lakše kretao kroz večitu gužvu i nelogične smerove kretanja, kao i čudnovata prevozna sredstva . Šest sedišta za deset ljudi u džipu je standard za hinduse koji se na to osmehuju i ne razumeju zašto se nervirate što nema mesta. Plus, tu su torbe koje morate stalno da vučete po rupama. I zato, pakujte se lagano za Indiju, olakšajte sebi život.

„Jungle Tribe” iz tog razloga prvi dan torbe smešta u lokere na železničkoj stanici i tu morate da imate mali katanac na torbi, inače vam je neće primiti, a odmah te večeri organizuje i prevoz do Himalaja. Himalaji su čisti i mirni. Orlovi ce nam kružiti oko terasa guest hausa, koje gledaju na planine visoke po 60000m. U našem mestu živi dalaj lama, meditacija, joga, dani su mirni i mesto je puno tibetanaca. Na tom mestu se čovek malo opusti i onda lagano, korak po korak, kreće da upoznaje Indiju, da bi na kraju putovanja, kada se vrati u neki od velikih gradova slobodno šetkao po ulici, dodirivao hinduse, pio čaj za pet rupija po ulicnim čajdžinicama i pljuckao duvan za žvakanje baš kao pravi Hindus. Doći dotle znači da se putnik opustio i prepustio, a to se postiže postepenom aklimatizacijom i privikavanjem na Indiju koje je ispratio plan i program puta „Jungle Tribe”. Krećemo putanjom Himalaji-Rišikeš-Gang-Puškar sveto jezero i pustinja, pa tek onda gradovi Džodpur, Džaipur, i na kraju nazad u Delhi uz obilazak Agre…

Posle ovoga vas ništa vise na planeti ne moze iznenaditi!