Moje putovanje - Seul

Iako sam, zahvaljujući violini i brojnim koncertima, obišao čitavu Aziju, Japan, Kinu, Tajland, Indiju, jedva sam čekao da prvi put posetim i Južnu Koreju, odnosno prestonicu Seul, gde sam imao nastup. Sve je počelo u Beogradu, gde je južnokorejski ambasador, njegova ekselencija Kim Đonghe, bio na mom koncertu, pa mi je ponudio da s jednom njihovom poznatom pijanistkinjom sviram za Dan republike Južne Koreje na Kolarcu. Rezutat te saradnje bio je poziv da otputujem u Seul i tamo održim koncert, ali i da upoznam brojne uticajne ljude iz kulture, s kojima sam razgovarao o idejama i mogućnostima da uspostavimo blisku saradnju.

Desna ruka

Moja supruga Miljana i ja bili smo gosti državne Fondacije za kulturu. Ona mi je tamo u brojnim razgovorima i kontaktima bila desna ruka, njena podrška bila je dragocena, nije jedino bila sa mnom na pozornici dok sam nastupao. Koncert je održan u privatnoj sali, koja je ime dobila po Mocartu. Nastupio sam sa pijanistkinjom Čoj Seng Hu, a u publici je bilo mnogo ljudi iz Fondacije, muzičara i drugih umetnika, kao i članova diplomatskog kora. Posle je održan i koktel na kome sam upoznao brojne zvanice koje mogu biti dragocene za saradnju naših dveju zemalj.To su Keum Jin Jon i Han Jung He, direktor i potpredsednik Fondacije, Kim Đang Sil, predsednik seulskog Centra umetnosti i Keum Nan Se, dirigent Evroazijske filharmonije. Ideja je da u narednih godinu dana razradimo programe, a očekujem da bi prvi koncerti i razmena umetnika mogli da počnu za dve godine. Mi jesmo mala zemlja, ali nesumnjivo da Južnoj Koreji imamo šta da ponudimo u umetničkom smislu.

Muzika i automobili

Centar umetnosti u Seulu, verovatno najveći na svetu, impozantna je građevina koja nas je ostavila bez daha. Uz veliku pozorišnu salu sa više od dve hiljade mesta, sa nekoliko predivnih galerija i zidom opremljenim ogromnim ekranom koji dočarava svaku scenu koju možete da zamislite, i veliku koncertnu salu sa dve i po hiljade mesta, koja je ugostila najveće umetnike današnjice, tu si i kamerne sale. Pošto je Južna Koreja uspela da pronađe čarobnu formulu da kulturu poveže s komercijalom, u svakom od lobija ispred dvorana reklamira se svašta, pa i automobili poput ‘‘Hjundaija’, koji me je iznenadio brojnim modelima za koje u Srbiji nismo čuli.

Pogled s tornja

Iako nam je program bio prilično bogat i zgusnut, imali smo vremena da malo i obiđemo grad. Seul je fantastična metropola u kojoj živi preko deset miliona stanovnika, a poslednjih desetak godina u silnoj je ekspanziji. Oduševljava me što nije pun oblakodera od po stotinak spratova, kao recimo Njujork, nego su to zgrade sa najviše tridesetak spratova. Blokovi novih, velelepnih zdanja niču kao pečurke, što se najbolje vidi kad se popnete na Tauer, toranj viši od dve stotine metara, s čije terase se grad vidi kao na dlanu. Pogled odatle zaista je fascinantan.

Jovan Kolundžija

Mostovi

Seul je nov, moderan grad u kome nema mnogo starih kvartova. Istorija i tradicija prisutne su samo u naznakama, a jedna od retkih arhaičnih zgrada nalazi se tik pored hotela u kome smo odseli. Obnovljena je i rekonstruisana, i sa izvijenim krovovima podseća na tradicionalnu istočnjačku arhitekturu. Unutra je potpuno rekonstruisana i sad služi kao kongresni centar.

Grad se nalazi na reci Han i ima četrdesetak mostova koji spajaju dve obale. Nova ulaganja gotovo da nemaju kraja, a biće zanimljivo videti ovaj grad za nekoliko godina.

Ozvučeni park

Uzbudljivo je doći u ovaj deo sveta, koji je pokazao da se dobrom organizacijom i pameću može mnogo toga uraditi.

Južnokorejski gigant ‘Samsung’ lider je ne samo u tehničkim instrumentima, nego i u avio, tekstilnoj, šećernoj industriji, ali i hotelijerstvu. Mi smo boravili u hotelu ‘Šila’, jednom od najluksuznijih svetskih hotela iz njihovog lanca. Osim što je vizuelno fascinantan, osoblje se prema svakome odnosi kao da je najvažniji gost na svetu. A jedan od najlepših parkova u gradu pripada upravo tom hotelskom kompleksu i rezervisan je samo za goste. Ukrašen je stotinama skulptura korejskih i stranih umetnika. Čitav park je i ozvučen, a zvučnici su smešteni u kamenje koje izgleda kao da je staro bar stotinu godina, pa vas tako u šetnji prati vrlo prijatna i diskretna muzika, poput Klajdermanove. A zid na kraju parka predstavlja ogradu imanja dinastije iz trinaestog veka, na šta upozorava i diskretna tabla, uz poziv turistima da tu jedinstvenu atrakciju sačuvaju.

Bez histerije

Pošto sam u Seulu malo promenio bioritam, često sam se noću šetao po nekoliko kilometara i nisam doživeo nijednu neprijatnost. Svuda je bezbedno i veoma mirno, nema zona zabranjenih za turiste.

Osim zvaničnih susreta, nisam imao mnogo prilika da kontaktiram sa ljudima, ali sam ih gledao po ulicama. Vredni su, mirni, dobro raspoloženi i stalno se osmehuju. Jesu užurbani, ali nisu histerični poput Njujorčana. I dok je u Njujorku sve haotično, u Seulu je saobraćaj veoma gust, ali i vrlo organizovan, ne čuju se nikakve sirene, pa jednostavno nemate utisak da ste u metropoli gde živi deset miliona ljudi.

Na selu

Poseta etno-selu, udaljenom oko sat vožnje od grada, dočarala nam je život te zemlje. Na ogromnom placu napravljeno je pedesetak velikih imanja iz raznih krajeva, od onih najsiromašnijih do najbogatijih, sa kućom, okućnicom, stajama i torovima za stoku. Tu su i lutke seljaka koji obrađuju zemlju, rade u kuhinji ili se bave drugim poslovima. Kompleks posećuje mnogo turista i potrebno je nekoliko dana da se ceo obiđe, a mi smo ga, nažalost, protrčali za tri-četiri sata.

Ljutina

Kao pravi gurman i zaljubljenik u hranu, iako se to na meni baš i ne vidi, uživao sam u njihovim specijalitetima. Ne plašim se ljutine i jakih začina, pa sam se usudio da svaki dan probam neke nove đakonije. Hrana se uglavnom bazira na pirinču i ribi, mada ima i mesa. Južnokorejci nemaju tako bogatu i raznovrsnu kuhinju kao Kinezi, ali služe zanimljiva, ukusna i vrlo neobična jela. Sve je vrlo ljuto, a ko to ne voli, prilikom poručivanja mora da naglasi da želi manje začinjeno jelo. Meni je baš prijalo, a sviđa mi se što za svaki obrok dobijete mnogo malih posuda sa različitim sosovima, pa možete da kombinujete.

Arije na aerodromu

Južna Koreja me je oduševila skoro svime što sam tamo za osam dana uspeo da vidim. Pa čak i na rastanku, na aerodromu, gde smo, žureći do izlaza za naš avion, zastali kao omađijani kad smo čuli sjajnu opersku pevačicu, koja je u pratnji kamernog orkestra, nasred čekaonice izvodila arije iz jedne Verdije opere. Bila je to, za naše pojmove, nadrealna scena, i malo je falilo da zakasnimo na avion. Ali, vredelo je.