Almati i Astana nisu s ovog sveta (2)

Astana se može opisati kao udaljena naseobina kakvu zemljani nikad nisu videli. Grad 21. veka podignut bez ikakve stilske veze sa zgradama koje su prethodno tu postojale, i bez ikakvog odnosa prema okolnom terenu. I ne samo to. Predsednik Nazarbajev je odredio da će za planiranje budućeg grada biti zadužen japanski arhitekta Kisho Kurokawa, a izgradnja pojedinačnih zgrada je bile u rukama velikih imena među kojima su Lord Foster i Manfredi Nicoletti.

Na novom aerodromu u Astani dočekao me je Alibek, koji će mi tokom boravka biti vodič i prevodilac. Kao i mnogi drugi stanovnici Astane, on je mlad i tek nedavno se doselio u ovaj grad. Alibek zna da se ovde radi naporno, ali se i stiče bogatstvo. On je neverovatno ponosan na svoj novi grad, iako ga više voli tokom leta - kada je stravično toplo - nego zimi kada Astana potvrđuje svoju reputaciju druge najhladnije prestonice na svetu. (Na prvom mestu je Ulan Bator, glavni grad Mongolije.)

Alibek me je odveo do hotela Radisson, istog onog gde će francuski predsednik Nicolas Sarkozy i nemačka kancelarka Angela Merkel biti smešteni u novembru kada Kazahstan bude domaćin samita Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Ja sam dobio osnovnu "direktorsku" sobu, ali pokazali su mi i 18. sprat gde se nalazi Predsednički apartman. Impresivan je, naravno. Neočekivani rokokko i Luj XV nakon 17 direktorskih spratova. Ali ono što najviše upada u oči je pogled.

Kada pogleate ka horizontu, u bilo kom pravcu, zemlja se jednostavno završava, na isti način na koji horizont nestaje kad pogledate ka moru. Ali u kopnom okovanom Kazahstanu nema obale. Sve što vidite ispred sebe je stepa, koja se prostire na sve strane i jednostavno nestaje sa krivinom zemlje. Bio sam u nekim pustinjama i video nešto slično - ali tamo je bilo peščanih dina, ali ovde iz Astane gledam u kraj sveta.

Alibek je predložio ručak, tako da smo krenuli peške do reke Ishim. Prošli smo pored veštačke plaže, koja je napravljena - kao i sve u ovom gradu - na praznom listu papira. Alibek mi kaže da planira da s prijateljima putuje u Antaliju. S obzirom na količinu reklama, stičem utisak da je Turska rivijera za svakog Kazahstanca odmor iz snova. Prolazimo pored veštačkih roze pupoljaka napravljenih od staklenih perli, a zatim zastajemo kod neke statue pored reke.

"Ko je Kenesari Kan?" pitam sričući natpis.

"Neki patriota, pretpostavljam", kaže Alibek.

Kako sam kasnije saznao, kada se Kenesari proglasio za Kana svih Kazaka 1841, Car Nikolaj je bio prilično nezadovoljan tim činom. Od 1822, kazahstanu je bilo zabranjeno da sam sebi bira lidera. Šest krvavih godina kasnije, Kenesarija je uhvatio i ekspresno pogubio jedan kirgistanski glavešina i njegovu glavu zatim poslao u Rusiju. Predsednik Nazarbajev je učinio hrabar potez kada podigao ovu novu statuu, jer inače uvek insistira na važnosti dobrih odnosa sa moćnim susedom na severu.

Završili smo na 1. ulici, odakle se pruža savršen pogled na predsedničku palatu i Bayterek, koja, kao i najveći deo Astane, deluje nedovoljno nastanjena. Ima se utisak kao da graditelji još uvek nisu stigli da raspakuju sve stanare. U Astani postoji raznovrsna ponuda restorana, ali mi smo na kraju završili u mesto po imenu Rafé, što, kako mi je Alibek objasnio, znači restoran/kafe. Rafé služi italijansku hranu, ali na meniju postoje i fotografije, za one koji nisu sigurni kako tačno izgleda pizza. Teško je razumeti ovu zemlju. Na neki način je vrlo zapadnjački orijentisana, ali postoje i ogromne razlike. Naručio sam pizzu calzone koja je bila prilično dobra, ali nikada do sada nisam bio u italijanskom restoranu u kojem se ne služi vino.

"Možda kineski čaj?" pita Alibek.

Tokom popodneva smo uskakali iz senke u senku ka Predsedničkoj palati i bacili pogled na Piramidu mira i pomirenja koja se nalazi na jedinom brdu u krugu od nekoliko stotina kilometara. brdo je veštačko, sagrađeno da zakloni publiku koja sedi iza njega. Iza Piramide video sam prvu grupu ljudi od kako sam došao u Astanu. Muškarci zamotani u maramama na žestokom suncu, rade danonoćno kako bi stigli da spomenik Predsedniku Nazarbajevu sagrade do njegovog rođendana.

"Da li ćete imati dovoljno ljudi da napunite sve ove koncertne dvorane?" upitao sam.

"Gradimo za budućnost", kaže Alibek. "Astana će biti završena tek 2030."

Obilazak smo završili na vrhu Baytereka. "Ja ću sačekati dole", kaže Alibek. "Ne volim visinu."

Na vidikovcu sam video veliki zlatni otisak desne ruke predsednika Nazarbajeva - deluje kao poluga kojom se u Totalnom opozivu oslobađa celokupan kisonik na planeti Mars. Da biste stavili svoju ruku u predsednikovu, morate da se okrenete prema palati. Kako su mi rekli, svaki put kad neko stavi svoju ruku u otisak, na javnom razglasu počne da svira nacionalna himna "Moj Kazahstan". Međutim, danas je ceo prostor bio pun đaka koji glasno fotografišu, dok se u pozadini čuje muzika Richarda Claydermana. Trenutak je bio sve samo ne svečan.

Astana je drugačija od gradova koje sam do sada video. Stičem utisak da će tokom narednih 20 godina postati još čudnija.

Prevod: Uroš Veličković