Kuala Lumpur: Nije zlato sve što sija

Za početak, u Kuala Lumpur se ne ide kao na konačnu turističku destinaciju. Posetićete ga samo ako tamo imate posla, ili ako kroz isti prolazite na putu za mnogo egzotičnijom maležanskom provincijom, tako nemilosrdno reklamiranom na svim svetskim televizijama. Ako ipak imate nekoliko dana za posetu KL-u (skraćenica vrlo popularna među 'globtroterima'), polovinu ćete verovatno provesti na putu od aerodroma do grada, a drugu polovinu u zagušenom gradskom saobraćaju ili u jednako zagušenim šoping turama.

Relativno mali grad od 1,5 miliona stanovnika, Kuala Lumpur ostavlja utisak svega sem malog grada. Po izlasku na KL aerodrom, samo oličenje megalomanije, osetila sam se kao dete sa sela koje je po prvi put stiglo u posetu rođacima u grad. Ovde je sve moderno, veliko, funkcionalno, automatizovano, sterilno. Tačnije rečeno, sve do izlaska iz zgrade i uključivanja u 'zemljani' saobraćaj. Taksi vožnja od aerodroma do grada trajala je dva mučna, bolna sata, brzinom od 20 km na čas, usled neviđenih saobraćajnih gužvi. Na prilazu gradu počinju da se naziru džinovski soliteri koji niču kao pečurke i neumorno se takmiče u visini. Svetske banke, građevinske i naftne kompanije, trgovački lanci. Čovek počinje da se oseća kao mrav zaglavljen u nekoj gigantskoj mašini čije obrise i funkciju ne može ni da nasluti.

Photo: monstermunch99 / Flickr

Popodne se na grad obrušava zaglušujući tropski pljusak, u to doba godine bolno predvidljiv, ali i pored toga isuviše moćan da bi se na bilo koji način izbegao jednako predvidljivi zastoj saobraćaja i života. Malo kasnije, u sumrak, izlazim na oprane ulice iz kojih isparava vlaga, dok se u barama ogledaju stakleni soliteri. Neonska ulična svetla i reklame uvek stvaraju sličnu atmosferu: otuđenost, usamljenost, melanholiju.

Susrećem grupe stranaca, koji u ovom gradu očigledno žive i rade, provodeći dane u onim džinovskim staklenim pečurkama, a noći u modernim restoranima i barovima. Iz jedne kapsule u drugu, virtuelna stvarnost. Susrećem brojne arapske porodice iz Kuvajta, Emirata i susednih zalivskih zemalja, koje su ovde očigledno došle na odmor. Zašto baš ovde, ne znam, možda je u pitanju neka muslimanska solidarnost, šta li. Izlaze iz, opet džinovskih, tržnih centara, sa kutijama, kesama i kesicama – turizam par excellence.

Photo: clayirving / Flickr

Šoping je u KL-u glavna turistička atrakcija, osim jutarnjeg penjanja na vrh Petronas kula, koje su do skoro važile za najviši soliter na svetu, ovekovečen (gle autentičnosti!) u nekoliko holivudskih akcionih filmova. Sve je sjajno, sve je uređeno, bogato. Odjednom, ispred mene se niotkuda stvori polunag čovek, kože tamne kao noć, sa nekom prljavom prnjom oko bokova i dugom divljom kosom do pola leđa. Istrča iz mraka i poče da pretura po kontejneru. Iako potpuno neočekivan, ovaj prizor u meni stvori neobičnu reakciju – svojevrsnu potvrdu postojanja pravog života i u ovako sterilnim sredinama, kroz kontraste koji mu daju energiju.

Narednih par dana glavni kompanjon mi je Rupert, etnički Kinez, lokalni taksi vozač. Vedar, bistar, društven. Po prvom upoznavanju komentarišem kako je brza modernizacija ovog grada zaista impresivna. Napomenimo, u vrlo kratkom vremenskom periodu, Kuala Lumpur je od provincijskog gradića prerastao u prestonicu jedne od najbogatijih zemalja jugoistočne Azije, zahvaljujući masovnom izvozu sirovina kao što su kaučuk, kalaj i palmino ulje. «Da», odgovara na tečnom engleskom, «ali, nije zlato sve što sija. U ovom gradu, kao i u ovoj zemlji, jedni rade i proizvode, dok drugi vladaju i dele plodove tog rada.»

Photo: clayirving / Flickr

Rupertov komentar odnosi se na vrlo napete rasne odnose između 3 glavne etničke grupe koje sačinjavaju stanovništvo Malezije, a to su Kinezi, Indijci (pretežno Tamilci, preklom sa jugo-istoka Indije) i Malajci. Kinezi i Indijci (koji su, naglasimo još jednom, takođe državljani Malezije, generacijama odgajani u toj zemlji) uglavnom drže veliki deo ekonomije. Zahvaljujući njihovom već poznatom preduzetništvu, Malezija se u vrlo kratkom periodu razvila u jednu od najdinamičnijih ekonomija jugoistočne Azije.

S druge strane političku vlast drže uglavnom Malajci, i za svoj glavni zadatak vide zaštitu svoje etničke grupe, makar i po cenu izrazito kontrolisanog političkog i društvenog sistema, da ne kažemo donekle autoritarne vladavine. Ta situacija je bila i ostala uzrok čestih građanskih nemira na rasnoj osnovi, od uvođenja politike 'pozitivne rasne diskriminacije' prema malajskoj etničkoj grupi, čija je prva velika posledica bilo odvajanje Singapura 1965. godine. Međuetnički odnosi se i danas mogu najbolje opisati rečenicom Paul Theroux-a (The Great Railway Bazaar): «Malajac u trećoj klasi je privilegovaniji od Kineza (i Indijca) u prvoj.»

Photo: monstermunch99 / Flickr

Turizam je jedan od maležanskih prioriteta poslednjih godina. Zemlja svakako ima šta da ponudi, sa svojim zanimljivom istorijom i raznolikim prirodnim lepotama. Kuala Lumpur, pak, nije uspeo da sačuva mnogo šta originalno i autentično, usled stihijske gradnje poslednjih decenija: staro se nemilosrdno sklanjalo da napravi mesta novom.

Ono što je ostalo od stare arhitekture – britansko i daleko-istočno nasleđe – raštrkano je i izolovano među modernim ogromnim zdanjima. Kao što je jedan posetilac ovom gradu zapisao sredinom prošlog veka, usamljene stare građevine, danas okružene gigantskim soliterima, pomalo podsećaju na minijature iz kolekcije igračaka nekog bogatog deteta. Za razliku od Singapora, koji je od modernizma napravio umetnost, ili Malake, u kojoj je sačuvan šarm istorije, Kuala Lumpur je ostao nedorečen i bez vizije u svojoj ambicioznosti.

«Big City.... Le nom de cette ville... Nous croyons entendre 'l'impure', et nous en restons la.»
Jean Cocteau, Mon Premier Voyage –
Tour du Monde en 80 jours, 1948