Pleme Dani u Irijan Džaji

Prošlost ovog indonežanskog naroda, izgubljenog u prostoru i vremenu, satkana je od legendi i pripovedaka. Pismo je nepoznato, kao i njihovo poreklo staro hiljadama godina. Nema podataka odakle potiču i kako su se uklopili u stravičnu samoću i izolaciju. Koriste oko 600 reči, govore prostim ili prostoproširenim rečenicama, broje korišćenjem kanapa i čvorova, lako se uzbuđuju, pričaju istovremeno. Žive kratko, najviše do pedesete. Ne poznaju tuberkulozu, rak i polne bolesti, a pate od gušavosti, vašiju i oboljenja kože. Leče se travama i bajanjem

Posmatram izmaglicu kako se diže iznad Balijemskih planina zanet zagonetnim zvucima džungle. Pre nepunih pet minuta kiša je pljuštala kao iz kabla i odjednom naglo prestala, kao presečena urođeničkom mačetom. U Irijan Džaji sam, gde već nedelju dana sa plemenom Dani delim dobro i zlo. Prihvatili su me i ne plašim ih se, kao ni Nove Gvineje i uzbudljivih priča o poslednjim ljudožderima. Oko mene lukovi od smokve, duge strele od tankog bambusa, kamene sekire, noževi od kazuarove butne kosti i Adamovi sinovi i kćeri kao od majke rođeni u jednom, za nas potpuno nestvarnom svetu i vremenu koje je stalo i hiljadama godina ostalo nepromenjeno. Dan se pomalja na vrhovima prašumskih krošnji. Trgoh se u sebi. Pa ja sam u kamenom dobu, kao u knjizi holandskog istraživača Antoni van Kampena i ruskog etnologa Mikluha Maklaja, koji su svetu razotkrili deo misterije i istine dela kopna koji je sve do juče bilo bela mrlja na geografskoj karti.

Tera inkognita

Posle Grenlanda Nova Gvineja je najveće ostrvo na svetu. Dugo je 2.400, široko 740 kilometara i podeljeno je na dva dela. Istočna strana pripada nezavisnoj državi Papui, a zapadna provinciji Irijan Džaji u sastavu Indonezije. Otkrili su je Portugalci 1511. godine, a kolonizovali Nemci, Englezi (Papua) i Holanđani koji su 1828. zagospodarili Irijanom. U lavirintu biblijske lingvistike ovde živi milion i po ljudi, uglavnom Papuanaca tamno smeđe kože, sitno kovrdžave čelično crne kose i širokih noseva. Govore čak 250 jezika, a najpoznatiji i najbrojniji su Asmati, Dani, Lani, Đahiri, Ekari, Mopi, Jali i Moni. Ovo je carstvo tropskih kišnih šuma, 643 vrste ptica, od kojih su najpoznatije rajske,100.000 vrsta insekata,16.000 vrsta bilja, od kojih čak 2.770 varijanti orhideja. Kenguri, divlje svinje, leopardi, stotinak vrsta zmija, majmuna i zelenih, poprečno prugastih pijavica svakodnevna su pojava. Iako na ekvatoru, na najvišem vrhu ostrva - Punčak Džaji (Puncak Jaya - 4.884 m) nikada se ne topi sneg.

Moj cilj je narod Dani, koji živi na legendarnoj visoravni Balijem (Baliem Valley) u srcu Irijana. Prvi put o njemu se više čulo tek 1938, kada je, sakupljajući etnološku građu za američki Prirodnjački muzej, ovde boravio istraživač Ričard Arčbold (Richard Archbold). Potom su došli misionari, kopači zlata, po koji naučnik i avanturista. Priče o kanibalstvu mešale su se u magli istine i stvarnosti. I sam sam bio u nedoumici, procenjujući sopstvene šanse i pitajući da li bih se nekom zajapurenom Papuancu mogao naći na tanjiru za večeru. Pripreme su trajale godinu dana, a onda je došao Dan odluke.

Lufthansom sam doputovao u Džakartu, a odatle brodom kompanije Pelni (Pelny) do glavnog grada Irijana - Džajapure. Putovanje traje nedelju dana a hrana i kabina koštaju 60 dolara. Brodovi "Dobonsolo" i "Rindžani" održavaju ovaj pravac svakih 15 dana, a doživljaji su u najmanju ruku egzotični.

Photo: Bertrand Linet

Odmah po iskrcavanju prijavio sam se policiji, obrazložio cilj svog putovanja, potpisao da posledice prihvatam na sopstveni rizik i tek tada dobio odobrenje. Ova mera opreza preduzeta je nakon učestalih kidnapovanja i ubistava. Do aerodroma u Sentaniju, udaljenom 20 kilometara, stiže se taksijem za pet, a odavde, avionom kompanije Merpati, koja leti dva puta dnevno, do Vamene za 40 dolara. Može se iznajmiti i laka cesna, ali po sedam puta višoj ceni. Drumskih i rečnih puteva nema.

Soba u jednostavnom, skromnom hotelu "Sahrijal makhur" košta nekoliko dolara. Da bih stigao do njega prevalio sam 18.000 kilometara. Sve dalje što sledi je potpuno nov i još malo poznat svet. Možda i avantura.

Dobrodošlica poglavice plemena

Prvi mi je prišao Ap Kaju, poglavica plemena Dani, bez trunke inferiornosti, gledajući me pravo u oči, stavljajući mi tako na znanje s kim imam posla. Pravo ime mu je Kaju, a ono Ap, što znači "glava", je očito titula. On vodi računa o tridesetak ljudi i 10 koliba od bambusa i palminog lišća, ograđenih visokom ogradom od čvrsto ispletenog granja i visokim ulaznim vratima kojima se prilazi drvenim stepenicama. Pedesetak hiljada Danija živi razbacano po Balijemu u malim zajednicama, u nekoj vrsti lokalne samouprave. Na glavi mu je crvenkasta kapa od divlje trave ukrašena perjem od rajske ptice, u nosu beli zubi od vepra zakrivljeni nagore, lice iscrtano ornamentima od sive ilovače, a umesto gaća - koteka. Žvaće duvan.

Kajonak! Odbrusi kratko, pozdrav poput našeg "dobrodošao", i poče pritiskati zglobove svoje desne ruke preko mojih. Učini to tri puta, a ja gest shvatih kao prvi korak prihvatanja. Isto to učini i sa mojim vodičem Kogojom (Kogoya), pripadnikom plemena Jali, (Yali) koji se ponudio da mi bude tumač i posrednik. Do Ap Kajua smo došli tako što smo iznajmljeni džip parkirali kod Kurime, dvadesetak kilometara od Vamene, a zatim se uputili pešice u bespuće pretpotopne tame, krčeći put mačetama i preskačući mahovine i paprati. Orijentir nam je bio dim sa ognjišta urođeničkih koliba ne većih od devet kvadrata, bez dimnjaka i prozora. Krov im je ugljenisan od čađi, a za ventilaciju služe vrata otvorena danju. Zbog zmija, komaraca, mrava i škorpija noću se čvrsto zatvaraju.

Poklonio sam mu dve sekire i duvan, a on se silno obradovao. Deca se raskikotaše dobivši bombone, a žene stidljivo počeše čavrljati primivši nekoliko flašica mirisa i mala ogledala. Dame uređuju toaletu tako što se ogledaju u mirnoj vodi. Ogledalca su potom prisvojili muškarci da se obriju čupkanjem, koristeći pincetu. Brada im je retka, a neki je, kao malajski narodi, nemaju.

Kada je saznao da nameravam kraće vreme da ostanem, plemenski vrač Anku Baka mi je pokazao kolibu za muškarce i odveo me je do ognjišta gde sam razapeo mrežu za komarce. Moram priznati da sam u tim trenucima sebi davao skromne šanse da se spasim od malarije tropikane.

Photo: Bertrand Linet

Stiže i večera: srž od sago palme, povrće slično endiviji, slatki krompir (cyprus rotunda) i šećerna trska kao delikates. Pipkajući me, upitaše me da li sam bolestan, kada mi je koža tako bela, uz primedbu da sam verovatno bogat i da sigurno posedujem mnogo kamenih sekira, svinja i žena.

Bez pisane istorije

Prošlost ovog naroda, izgubljenog u prostoru i vremenu, satkana je od legendi i pripovedaka. Pismo je nepoznato, kao i njihovo poreklo staro hiljadama godina. Nema podataka odakle potiču i kako su se uklopili u stravičnu samoću i izolaciju. Njihove pesme su monotone, u ritmu koji se beskrajno ponavlja, nalik na mrmljanje praćeno bubnjem zvanim "kindu" presvučenim kožom od iguane. Govore o lovu ili ljubavi. Koriste oko 600 reči, govore prostim ili prostoproširenim rečenicama, a žive kratko, najviše do pedesete.

Krive i mršave noge, retka, razbarušena kosa i duboke bore već u adolescenciji posledica su teškog, mučnog života i patnji. Zbog čestog boravka uz ognjište oštro zaudaraju na katran i dim.

Broje korišćenjem kanapa i čvorova, lako se uzbuđuju, pričaju istovremeno. Teško sam uspevao da shvatim ko sluša i ko koga razume. Ne poznaju tuberkulozu, rak i polne bolesti, a pate od gušavosti, vašiju i oboljenja kože. Leče se travama i bajanjem.

Simbol muškog sveta plemena Dani je koteka - šuplja, izdužena, isušena tikva koju navlače na genitalije i koja im služi umesto gaća. Ona simboliše generativnu snagu jedinke, vezana je kanapom uz bedra, tako da uvek stoji uspravno, bilo da sedi, stoji ili trči.

Iza koliba sam video pravu prirodnu fabriku. Na mladu tikvicu vezuju kamen koji je vremenom izdužuje. Tek stasale mladoženje razmeću se neobično dugim kotekama, dok stariji imaju sasvim razuman stav u proceni veličine i praktičnosti. Menjaju je od slučaja do slučaja, najčešće mesečno, a dele na donji i gornji deo gde stavljaju duvan, čak i slatki krompir da, kad ogladne, prezalogaje. Neki opet vrh ukrašavaju cvetom orhideje koje rastu svuda, čak i na drveću.

Žene oblače suknje ispletene od divlje trave koje boje, telo ukrašavaju flekama od bele gline i da ne vezuju kosu u pramenove kao antene ličile bi na leoparda. Oko glave vezuju pletenu mrežu i u njoj nose svu pokretnu imovinu - gomoljasti krompir, komade soli, svinjske zube, školjke, a ako zatreba i nestašnu dečurliju. Stanuju zajedno u kolibama za dame, a muškarci u malokama za gospodu. Deca ostaju uz majke. Kad sunce zađe skupe se u klupko, a izlaze čim ponovo grane. Dan i noć traju po 12 sati.

Photo: Bertrand Linet

Zakon sakaćenja, koji primenjuje većina plemenskih zajednica, više je nego očit. Gubitkom deteta majke pokazuju jad odsecanjem članka prsta, a ponekad i više njih. Broj amputiranja srazmeran je stepenu ljubavi. Viđao sam žene koje na šaci desne ruke nisu imale nijedan prst. Ponekad se događa da od žalosti, za nekoliko sati polude.

Sekira od kamena je glavni alat. Velika služi za seču stabala, dok je mala za finiji rad, za dubljenje trupla i izradu čamaca čiji kljun ukrašavaju glavom od krokodila. Stasiti Ap Kaju preuzeo je na sebe ulogu zaštitnika, pa me je odveo do obale reke da pokaže praktičnu proizvodnju. Prvo je odabrao kamen posebne čvrstoće, a onda upalio vatru na tradicionalan način i usijao ga na žeravici, da bi ga naglo ohladio vodom od koje se raspukao. Usledila je završna obrada u koju sam se i sam umešao, tako da je predmet ubrzo dobio željeni oblik i oštrinu.

Dani žive od zemljoradnje. Žene obrađuju zemlju i ubiraju plodove, a muškarci krče šumu i pripremaju parcelu, čas ovde, čas onde, često je seleći jer zemljište ne đubre. Lov je sastavni deo svakodnevice. Koplja su im duga oko tri metra i veoma oštra, taman za divlje svinje, ali i za rat ako zatreba. Prave čak osam vrsta strela sa oštrim ili tupim glavama i koriste prema potrebi. Strele su duge metar i po i bez pera su, a pogodak na dvadesetak metara, gotovo siguran.

U to me je ubrzo uverio naočiti Taraban u kojeg su tajno ili javno zaljubljene sve devojke zajednice. Nanišanio je na psa lutalicu tako da se ovaj nije ni mrdnuo. Potom ga je odrao i ispekao na vrelom kamenju i sve nas pozvao na gozbu. Psi ovde ne umeju da laju. A ukus? Ne bi vam se svideo, kao ni odresci od majmuna koji su takođe, s vremena na vreme, deo menija. Jedini izuzetak su bele krupne larve koje mudro i strpljivo vade ispod kore sago palme i jedu kao najveću poslasticu. Ukoliko imate bujnu maštu pomislićete da ste upravo zagrizli puter.

Odresci od svinje, koju ovde zovu babi, služe se veoma retko jer predstavlja veliku vrednost i staleški simbol. Kolje se nožem od kazuareve butne kosti isključivo za vreme "svečanosti glava" - obrednog čina obrezivanja, bušenja nosa, ušiju, brušenja zuba u obliku trougla i svadbi. Svinja je zamena za novac i glavni ulog bračnog ugovora. Mlada se plaća najmanje sa dve, a ponekad i sa 10 grla, u zavisnosti od staleške moći njenog oca. Razgovarao sam sa "starijim" neženjama koji su se žalili da će trajno ostati usamljenici jer brak nemaju čime da plate, a ne žele da se upliću u krađe, koje takođe nisu retkost. Zbog svinja se povremeno vode plemenski ratovi sa kanibalskim posledicama.

Photo: Bertrand Linet

Deca između devete i šesnaeste godine prolaze kroz mučna iskušenja da bi dokazala da su spremna za varljivi život. Najbolnije je obrezivanje, kako mladića tako i devojaka, uz često ozbiljne zaraze i komplikacije. Zahvat obavljaju isključivo vračevi u čije medicinsko znanje niko ne sumnja. Uoči čina, koji se obavlja noću po mesečini, vračeva žena upućuje pacijentkinje u tajne ljubavi i priprema ih za bolno iskušenje. Obrezivanje mladića obavlja se danju bez prisustva žena.

Put u bračni život

Brak je neugodna obaveza. Muža bira otac, a ona nema pravo da ga odbije. Venčanje se obavlja "otmicom" izvedenom po strogo ustaljenom pravilu. "Iznenađenje" se događa za vreme sušne sezone, na izvoru. Dok ona zahvata vodu, on se iznenada stvori i zgrabi je. Ona glumi strah, viče i otima se, a on je hitro unosi u svoju kolibu. Tu, u društvu prijateljice ona plače i nariče sedam dana. Ništa ne jede, pije samo pivo od sago palme.

Žene uglavnom žive bez odeće, a urođeni nagon za doterivanjem zadovoljavaju maskom od ulja i crvenom bojom koja se smatra simbolom zdravlja. Cilj je očarati muškarca i istovremeno izazvati zavist drugih žena. Telo ukrašavaju gusto složenim, ornamentalnim ožiljcima. Crveni zubi od žvakanja gorkog lišća betela smatraju se vrhuncem elegancije.

Poslednje putovanje ponekad se odvija mesec dana, obavezno uz palmino pivo. Telo zakopavaju bez glave, jer nju spaljuju. Mrtve u grob poležu na bok, muškarce licem okrenute prema istoku jer su za vreme života zorom odlazili u lov, a žene prema zapadu, jer su navečer očekivale da budu oplođene.

Mumija i kuća duhova

Iz dana u dan osećao sam se sve sigurnije i znao šta smem, a šta ne. Ap Kaju me je već prvog dana upozorio da je Koliba duhova najveći tabu i da u nju ne smem da ulazim. "Ali smeš da znaš šta je unutra", resko je uzvratio Anku Baka i izneo kao ugalj crnu sklupčanu mumiju staru više od 300 godina. Jeziv prizor najblaže rečeno. "Njenim posredstvom govorimo sa precima i odagnavamo zle duhove", usledilo je kratko objašnjenje. Vodič Kogoja, koji mi je sve vreme strpljivo prevodio i pomagao da naučim više od 300 reči, dodao je da se mumiji obraćaju i pre polaska u rat, zadovoljavajući tako kult mrtvih. Ceo religijski život Danija prožet je zamršenim i dubokim spletom duhova i magije.

Ljudožderstvo, tajna i istina

Priča o drami dvadesettrogodišnjeg Majkla Rokefelera, sina njujorškog guvernera Nelsona, koji je 1961. godine sakupljao etnološke predmete za Metropoliten muzej, još nije izgubila svežinu. U Agatsu su ga videli sa Asmatima, a potom mu se gubi svaki trag. Slično su prošli mnogi katolički i protestantski misionari u pokušajima preobraćanja.

Plemena oko Merauke, na jugu Irijana, na zlom su glasu, a kanibalstvom se bavio, kasnije sam saznao, i Anku Bakaev deda. Lov na ljudske glave, ili "adat" ima isključivo religijski, a ne prehrambeni značaj i obavljaju ga pokolenja u prelomnim trenucima. Glava žrtve, obično pripadnika drugog plemena, odseca se oštrim bambusom, takozvanim "takom", a lobanje suše na dimu i ređaju na krovnoj gredi. Da bi zadovoljio moju znatiželju Anku Baka mi je pokazao takav trofej. Povremeno ga koristi kao uzglavlje. Moram priznati da mi je tom prilikom poljuljao samopouzdanje.

Umesto epiloga

Nakon dvonedeljnog boravka, živ i zdrav, ali sa vašima u kosi, oprostio sam se od Danija. Ap Kaju mi je na rastanku poklonio nož od kazuara, luk i strele, malu kamenu sekiru, veprove zube upletene oko fosila puža i znak njegovog dostojanstva - marč, pleteni talisman ukrašen perjem rajske ptice. Nije, naravno, zaboravio ni dve koteke, jednu veću i jednu manju - za svaki slučaj. Dirnut darom steže mi se grlo pri pomisli na njihovu budućnost.

Ovde je pronađeno zlato i što je još gore, ogroman rezervoar nafte. Multinacionalne kompanije ubrzano seku šume i izvoze drvo u Ameriku i Japan. Ekološki prostor svakodnevno se sužava za kilometar-dva. Sve više je šumskih putnika amatera, poput mene i novih bolesti na koje nisu otporni. Godine plemena Dani su izbrojane. Ostaće samo zabeleške i priče poput ove.

(Izvor: Travel Magazine)