Biciklom kroz Mongoliju (2)

Na biciklu kroz mongolske stepe, tajge i pustinje

• vreme: 17. avgust - 16. septembar 2009.
• dužina: oko 2200km, od toga oko 1500km na biciklima
• džingeri: - Bojan Dulejan, Vršac / Jovan Eraković - Jone, Beograd

Ulan Bator je čvor kojim je sve u Mnogoliji uvezano, i bilo je nezbežno da i mi, makar na kratko, budemo deo njegovog prepleta. Veliki „Boing“ koji nas je doneo iz Moskve izgubio se odmah u prostranoj zelenoj vangli uramljenoj niskim brdima, tražeći neku sočnu pašu među neimpresioniranim konjima - a mi smo se uputili ka šesnaest kilometara udaljenoj sivoj liniji na horizontu iz koje su strčale samo drčne vlasi solitera i drugih viših zgrada. Bicikle i ostali prtljag nismo raspakovali, tako da smo koristili prevoz – mali žuti Hjundai taksi, u koji staje sve. Ako ne baš unutra, onda, uz pomoć debelog konopca, na krov, koji se onda kukavno ulegne, ama čije promukle limene žalopojke niko ne sluša.

Stambeni blokovi UB-a

U glavnom gradu zemlje koja ima oko 2,5 miliona stanovnika, zivi milion ljudi. Čovek se nekako začudi šta je onim preostalim Mnogolima, zašto i oni ne dođu ovamo.

„Ulan Bator“ na mnogolskom znači „Crveni heroj“. To ime je dobio 1924. godine, u čast trijumfa lokalnih komunista nad kineskim komun... okupacionim snagama. Narodni junak Suhbatar je tada uspeo da oslobodi zemlju, ali uz odlučujuću pomoć Crvene armije. Tako Mnogolija, druga komunistička zemlja u istoriji, nije (p)ostala nezavisna i od Sovjetskog Saveza, pa je nije mimoišla ni era staljinizma: u velikim čistkama u sovjetskom stilu, ali sprovedenim od strane lokalnih drugova i drugarica (na čelu sa maršalom Čojbalsanom, najpre istaknutim borcem protiv Kineza a kasnije nadarenim masovnim ubicom na čelu države), likvidirano je ili u sibriski netrag i nepovrat poslato oko 150.000 ljudi, među kojima oko 30.000 budističkih sveštenika i monaha. Uništeno je i spaljeno oko sedam stotina manastira

Glavni trg i spomenik Suhbatoru

(praktično svi manastiri u zemlji – samo nekoliko ih je čudom pošteđeno), i Mnogolija je od budističke postala zemlja koja je zaboravila svoju religiju i okrenula se Panteonu marksističkih božanstava. Naročito je opaka bila 1934. godina: 27.000 pobijenih ili nestalih (3% stanovništva u to vreme), od toga 17.000 sveštenika i monaha. „Pročiščavanje društva“ (ili preciznije rečeno samoubistvo nacije) je bilo tako temeljno i savesno odrađeno da je u zemlji na kraju ostalo samo pet osoba sa obrazovanjem višim od srednjoškolskog. Budistički sveštenici su nestali kao klasa, iako je pre čistki skoro svaka porodica imala bar po jednog lamu. Čojbalsan je vladao sve do 1952. godine kada je u Moskvi morao da umre od raka, verovatno zbog toga što supe od pečuraka nisu dale zadovoljavajuće rezulate.

Od devedestih godina prošlog veka Mnogolija pokušava da se vrati svojim starim korenima. Pomalo se obnavljaju manastiri, budizam ponovo postaje važna stvar u životima mnogih. Daj-šta-daš zamena zamena za ono nekadašnje, valjda zauvek izgubljeno.

A pre svega ovoga, pre komunizma i crvenih heroja, prestonica Mnogola je, kao dostojna kruna nomadske nacije, i sama putovala. Prvi put se kao središte Mnogolskog carstva pominje 1639. godine pod imenom Urga, i bila je smeštena u manastiru Da Hure, oko 420 km daleko od današnjeg Ulan Batora. (Dakle manastir se nije nalazio u prestonici, nego prestonica u manastiru.) Pošto se sastojala od šatora, lako se premeštala tamo gde je trava bila sočnija, i zabeleženo je najmanje dvadeset pet selidbi pre nego što se 1778. godine skrasila na sadašnjem mestu, pod imenom Huree (Kamp), da bi zatim napredovala do imena Ih Hure (Veliki Kamp).

A današnji Ulan Bator je...

- jedini pravi-pravcati grad u Mnogoliji

- gomila haotično nabacanog betona, sa retkim pegama prašnjavog i poluudavljenog zelenila između. Ako su se u vreme Sovjetskog Saveza ovde gradili oni tipični planski radnički stambeni blokovi, posle je očigledno došlo vreme popunjavanja preostaih zgodnih mesta među njima. Istine radi, sumorni zidovi nisu baš jedino što grad ima da pokaže: ima tu i manastira kojima cemo se posvetiti kad se ovao vratimo na kraju potovanja, a i nove, impresivne igre staklenim perlama na đerđefu od neba i oblaka...

- najhladnija prestonica na svetu. Temperatura običlno pada ispod nule već krajem oktobra a u januaru i februaru se drži na minus trideset. U to vreme se na ulicama sladoled idalje nudi kao osveženje, a prodaju ga iz običnih kartonskih kutija, upakovanog u papirne kesice. Život u zamrzivaču eto ima i svojih prednosti. Mislim, to sa sladoledom – mnogo je jednostavniji za manipulisanje.

- grad u kome se broj stanovnika uvećao za pedest procenata tokom poslednjih pet godina. Kad je zima ubitačno hladna (to se onda zove „zud”, ili što bi mi rekli, zlo, čuma i pomor) pa nomadi ostanu bez mnogo stoke, mogućnost da prežive potraže u Ulan Batoru. Desilo se da su poslednje zime redom bile takve, čak najzudastije koje se pamte, i eto – oko UB-a se izlio venčani prsten, velika predgrađa girova (nomadskih šatora, drugde ih zovu jurte) u kojima se živi kao u favelama, bez vode a većinom i bez struje.

- grad koji je mrtav do devet ujutro, kad se odjednom sve s treskom otvara i život kreće odmah, bez pardona i bez čekanja, bez trljanja očiju i sanjivog treptanja pod dnevnim svetlom. Kad spavamo onda spavamo, a kad živimo onda samo to radimo – svakako misle Ulanbatorani dok uzanim mračnim stepeništima silaze niz svoje betonske kutije i tapkaju ka mestima na kojima će raditi, ili sa kojih će zamišljeno posmatrati kako drugi rade.

Mi smo međutim narednog dana odtapkali do železničke stanice, i tamo se sa našim biciklima i pripadajućim brdom zavežljaja, uvećanim još i kupljenom hranom i raznim drugim potrepštinama, nekako ubacili u noćni voz za Erdenet. Ta druga po veličini... nastanba u Mnogoliji, oko 400km udaljena od UB-a, biće pravi početak našeg džingicanja na dva točka.

Glavni trg

.