Krstarenje Mediteranom (5)

Sreda, 18. avgust
Lepotica Linejna u lavirintu Medine

Za nas koji smo odlučili da samostalno istražujemo grad mimo organizovanih ekskurzija, jedina preostala opcija bio je taksi. Posle petnaestominutne šetnje s jednog izlaza na drugi, najraspoloženiji među neraspoloženim tuniskim policajcima koji govore, naravno, samo arapski i pomalo francuski, propustio nas je do taksi stajališta.

Četrdeset evra po vozilu je “povratna karta” za taksi. U cenu je uključeno i trosatno čekanje. Na taksi stajalištu su i dve Irkinje iz Korka, majka i kćerka s broda “MSC Fantasia” koji je sve vreme tokom krstarenja išao uporedo s našim. Dogovorili smo se da podelimo troškove i da do Medine u centru grada odemo zajedno.

Starijoj gospođi moglo je da bude sedamdesetak, ovoj drugoj oko četrdeset godina. Odmah su me podsetile na Morin i Meg Folan, mamu i kćerku iz sjajne predstave “Lepotica Linejna” irskog pisca Martina Makdona, koju je na scenu SNP-a postavio Boris Isaković. Mama i neudata kćerka koja ushićeno priča kako su je juče u Palermu spopadali mlađi muškarci na ulicama zaustavljajući kola, ljubeći joj ruke i deleći komplimente... Nisam imao srca da joj kažem da je to iskustvo u Palermu steklo sigurno 2.000 punoletnih žena, koliko ih je verovatno bilo na oba broda. Nešto kasnije, na pitanje da li se plaši za majku koja je zaostala desetak metara za nama u jurnjavi haotičnim bazarom u Medini, ona odgovara: “Moju majku na našim putovanjima nikada nijedan muškarac nije spopadao!”

Znači, imam posla sa kćerkom koja doživljava svoju sedamdesetogodišnju majku kao konkurenciju na “tržištu udvarača”... Inače, ako se izuzmu ove trivijalnosti, obe su bile izuzetno prijatne i korektne saputnice. Usput, u kolima nam taksista nudi da nas za dodatnih 20 evra odveze do Kartagine i Sidi Bou Saida.

Prošavši širokim bulevarom pored raskošne francuske katedrale i velike slike predsednika Zine al-Abidin Ben Alija, stigli smo do velikih kamenih vrata Porte de France posle kojih počinje Medina, lavirint zamršenih uskih ulica s malim radnjama, karakterističan za gotovo svaki veći grad u arapskom svetu. Posle nekoliko koraka, po ustaljenom scenariju, pridružuje nam se “dobrovoljni vodič” koji će nam “pokazati put do džamije” ali i do svoje”prodavnice parfema”. Ima policajaca, Tunis je poznat kao prilično bezbedna država u poređenju sa Egiptom ili Marokom na primer, pa našeg “vodiča” puštam da vidim na šta je sve spreman. Priča francuski, engleski, nemački, zaustavlja se da nam pokaže svoju legitimaciju, “radi na brodu”, legalan je, hoće da kaže... Sugeriše nam šta da slikamo, smeje se, peva... Na kraju stižemo do opskurne radnjice parfema i on nam nametljivo nudi da sednemo i “testiramo” robu. Irkinje se smejulje. Novi potencijalni udvarač...

Takođe po oprobanom scenariju, ovoga puta mom, izvadio sam mobilni iz džepa i rekao mu da nam je vozač upravo poslao SMS pa moramo da krenemo i, praćen njegovim protestima i pokušajima povlačenja za rukav, izašao sam iz radnje. Za mnom i “lepotica Linejna” te njena mati. “Ti si ga tek tako o’ladio! Uf, ja bih ga sigurno slušala desetak minuta i na kraju bih nešto kupila iako mi ne treba, bilo bi mi neprijatno!” Objasnio sam joj da dolazim iz zemlje u kojoj je skidanje raznih smarača s vrata na svim nivoima i u svim životnim oblastima – jedini način da se preživi, pa nama to ne predstavlja nikakvu neprijatnost.

Posle Medine odlazimo u Kartaginu gde su “uniformisana lica” pokušala da nam naplate fotografisanje dok smo stajali izvan arheološkog nalazišta?! Pirati.

Idemo dalje do Sidi Bou Saida, dražesnog turističkog sela s čuvenim belim fasadama i plavim vratima i prozorima. Usput prolazimo kroz rezidencijalne četvrti prepune raskošnih vila i palata, između ostalog, tu je i ona u kojoj živi šef države. Iz Sidi Bou Saida puca sjajan pogled na more, malu plažu i marinu... Sve je krcato turistima sa dva kruzera pa nije teško zamisliti da je vrlo brzo gužva postala nepodnošljiva.

Stižemo na vreme u luku, pozdravljam se s “damama iz Korka”, zovem Sandru da siđe s broda da popijemo kafu i da na miru kupimo suvenire u vrlo pristojnoj marini s kafeima i prodavnicama, koja je nikla uz pristanište za kruzere. Kasnije te večeri zabavljali smo se sedeći u lobiju na 3. deku, gde su uz zvuke klavira gosti koji večeraju “u drugoj smeni” čekali da uđu u restoran. “Prvo sedenje” u restoranu za “formalnu večeru” je od sedam a drugo od pola deset. Potpuno je fascinantno u kakvim su toaletama žene i šta sve oblače muškarci različitih godišta na brodu koji je sve samo ne “formalan” (kakvi su, na primer, “Cunardovi” brodovi “Queen Mary 2” ili”Queen Victoria”). Euro trash, rekli bi Amerikanci. Mahom italijanska, francuska i španska srednja klasa malograđanskog usmerenja u večitoj težnji da se uživi u rolu “upper class” makar samo po pozi i garderobi, bar samo tih sedam dana u godini.

U nastavku: krstarenje Mediteranom (6)