Svazilend, krave i tradicija

Međutim, postoje i stvari u kojima Svazilend ima prednost u odnosu na Južnu Afriku. Uspavanost sa sobom nosi i mir, koji se oseti čim se pređe granica poslednje apsolutne kraljevine u Africi. Rasne tenzije nema, kriminala je malo, i to onog "običnog", mahom u glavnom gradu Mbabaneu i najvećem gradu Manziniju, u koje turisti slabo i zalaze jer su druga mesta u zemlji mnogo lepša. Po zemlji se putuje mini-autobusima u kojima se pored crnog stanovništva bez ikakvih problema voze i belci. Kada mini autobusa nema, stopira se i to vrlo lako.

Poštovanje kralja je deo tradicije Svazija (kao i poligamija), ali i tu se stvari menjaju. U septembru 2008. godine slavio se četrdeseti rođendan sadašnjeg kralja Msvatija III i 40 godina sticanja nezavisnosti. Svih 13 kraljevih žena otišlo je tada u inostranstvo u šoping, zbog čega su izbile velike demonstracije u kojima je učestvovalo 10.000 ljudi, većinom žena. Jedna od parola je bila "We are dying while they are flying" (Mi umiremo dok oni lete). Svaziji ipak nisu preokupirani politikom. "Kralj živi svoj život, ja svoj, moram da brinem kako da školujem i prehranim svoju decu", kaže Elejn, tridesetogodišnja učiteljica. "Možda bi bilo bolje da nije kraljevina nego demokratija, a možda i ne, ne razmišljam mnogo o tome." Inače, učitelji ovih dana najavljuju protestni marš tražeći veće plate.

Svazilend je prelepa zemlja, od savana i plodnih polja prekrivenih šećernom trskom na jugoistoku zemlje, uz granicu sa Mozambikom, do planinskih dolina, vodopada i kanjona na severu. U rezervatima prirode ima skoro svih životinjskih i ptičjih vrsta koje se mogu naći na sličnim mestima u Južnoj Africi. Mada je Mbabane glavi grad, dolina Ezulvini (Nebeska dolina) u njegovoj blizini je već vekovima sedište kraljevske porodice. Srce doline je Lobamba, mada ovo mesto na prvi pogled ne odaje da ima tako važnu ulogu. Lobamba je jednolična varošica u kojoj se nalaze minijaturni parlament, stadion, ne baš atraktivni memorijalni park bivšeg kralja Sobhuze II i njegova kraljevska palata, sada napuštena jer po tradiciji novi kralj mora da živi u novoj palati.

Glavni razlog zašto se u dolinu Ezulvini dolazi ipak nisu važni državni objekti, već šume, brda i rezervati prirode koji počinju odmah iza puteva oivičenih jednoličnim kućama i zgradama. Dolinom dominira stenoviti vrh Njonjane (Mala ptica), koji je sve do 1976. bio gubilište. Oni koji su bili osuđeni na smrt zbog najtežih dela, poput ubistava, vođeni su na vrh i terani da skoče u provaliju, ali je 1976. smrtna kazna ukinuta.

Mada je za strance izuzetno prijatan, Svazilend je ipak daleko od zemaljskog raja. I u kraljevskoj dolini, odmah iza solidno asfaltiranih glavnih puteva počinju prašnjave ulice i siromašna naselja u kojima su karton, lim i blato najčešći građevinski materijali, u kojima je tekuća voda luksuz, a pranje veša se uglavnom obavlja na potoku. Doduše, dolazeći iz pravca Nelspruita, razlika u siromaštvu nije toliko primetna. Još uvek u Južnoj Africi, promiču prizori koji podsećaju na prošle vekove, bedno obučeni crni ljudi mačetama seku trsku na poljima, a kroz dim i opori miris spaljene strnjike žene nose snopove trske na glavi.

Međutim, siromaštvo nije najveći problem koji ova zemlja ima, mnogo veći užas se nadvio nad Svazilendom. Po zvaničnim podacima, trećina odrasle populacije je inficirana virusom side, što je najveći procenat na svetu. Životni vek je 37 godina, a još iz 2007. godine potiče podatak da je u zemlji koja ima manje od milion stanovnika bez oba roditelja bilo 70.000 dece.

Mada se i pored puta mogu videti panoi na kojima piše "koristi kondom", a po mnogim hotelima i hostelima kondomi se dele besplatno, sida nije tema o kojoj se među Svazijima priča otvoreno. Oboleli nose žig srama, za umrle se često govori da su bili bolesni od tuberkuloze ili neke druge bolesti. Mazija, noćni čuvar u jednom hostelu u dolini Ezulvini, kaže da se oženio rano jer su njegovoj devojci umrli i otac i majka, pa nije mogao da je ostavi da živi sama. Na pitanje od čega su umrli, Mazija gleda u pod i kaže: "Od... bolesti." Jedan od razloga širenja epidemije side jeste i što veliki broj stanovnika Svazilenda radi u rudnicima ili drvnoj industriji u susednoj Južnoj Africi, takođe teško pogođenoj epidemijom (vidi okvir). Tu je i tradicija, čiji je deo i da se posle smrti muža udovica udaje za njegovog brata.

Jedno od objašnjenja uzroka epidemije, prihvaćeno naročito od strane muškog dela populacije, kaže da je ukidanje poligamije, važnog dela tradicije Svazija, dovelo do velikog broja vanbračnih izleta. Doduše, i bez zvanične zabrane je prosečnom muškarcu sve teže da se ženi više puta, jer za svaku mladu mora da da lobolu (miraz), obično u kravama. Kraljevska porodica takvih problema nema. Kada je 1983. umro tadašnji kralj Sobhuza II, imao je 120 zvaničnih žena, oko 600 potomaka, a broj ljubavnica i potomaka iz takvih veza bio je duplo veći. Njegov naslednik, sadašnji kralj, ima 13 žena. Najveće proteste u javnosti izazvala je njegova ženidba sedamnaestogodišnjom devojkom 2001. godine, samo dva meseca pošto je, da bi se sprečilo širenje side, usvojen zakon kojim je zabranjeno sklapanje brakova za mlađe od 18 godina.

I drugi aspekti tradicije su jaki među Svazijima. Poštuju se preci i stari, nije retko videti mlade, gradske ljude obučene u tradicionalnu odeću. Erotični plesovi u kojima žene ponekad igraju golih grudi deo su normalnih godišnjih rituala, a ne samo turističke predstave (mada ima i takvih). Džuma se upravo presvukao u farmerke i majicu, pošto je sa svojom folklornom grupom završio šibasa ples u etno-selu rezervata prirode Mantanga. Posetiocima objašnjava strukturu tradicionalnih kuća u kojima važno mesto zauzima mesto na koje muškarac dovodi novu ženu. Na primedbu jedne strankinje da je to ružno i nehumano prema prvoj ženi, Džuma na odličnom engleskom kaže: "Gospođo, ne pričam sada o rodnoj ravnopravnosti ni o ljudskim pravima, već o tradiciji Svazija koja se sigurno u mnogim stvarima ne uklapa u tradiciju vaše zemlje, kao što se, uostalom, mnogo toga iz tradicije vaše zemlje ne uklapa u našu tradiciju, samo što smo mi to morali da prihvatimo."

Mada priče o čudnoj kraljevini zvuče pomalo mistično, globalizacija nosi svoj danak. Usred kraljevske doline Ezulvini šepuri se novootvoreni Kentaki frajd čiken, a pored njega je Pik end pej, u kome su proizvodi, čak i njihov raspored, isti kao u bilo kom megamarketu na svetu.

Posle završetka prvog kruga na Svetskom prvenstvu u fudbalu, u Svazilendu se naglo povećao broj pripadnika poraženih nacija, koji mogu da se u miru posvete putovanjima ne razmišljajući u kom gradu im reprezentacija igra sledeći meč. Bilo je Grka, Slovenaca, Francuza, Italijana, Australijanaca, a zahvalni reporter "Vremena" je umesto višesatnog pešačenja od rezervata prirode do najbližeg puta prevoz dobio od dvoje Beograđana.

TRAGOVI PROŠLOSTI: "Dobrodošli u zemlju Zulua", kaže policajac na graničnom prelazu između Svazilenda i južnoafričke provincije Kvazulu Natal. Na njegovom reveru stoji mali bedž na kome piše: "Ponosan sam što sam Zulu." Taj ponos je primetan kod mnogih Zulua, a uglavnom potiče od sećanja na slavnu prošlost (vidi okvir) i činjenice da su Zului najbrojniji i najpoznatiji narod u Južnoj Africi – mnoge fudbalske navijačke grupe u svetu zovu se Zulu Voriors.

Za to su sigurno zaslužne i slike iz filmova o legendarnom kralju Šaka Zuluu i njegovim hrabrim ratnicima, ali onaj ko u zemlji Zulua traži takve prizore ostaće razočaran. Potomci slavnih ratnika uglavnom su rasejani po velikim gradovima poput Durbana i Johanesburga (zlobni vicevi pripadnika ostalih naroda kažu da su svi taksisti u Johanesburgu Zului, zato što su nepismeni i nesposobni da nađu neki drugi posao), a realnost oblasti poznate kao Zululend mnogo je bliža neizvesnoj budućnosti nego blistavoj prošlosti, od koje nije ostalo mnogo tragova.

I u gradiću Išouu, nekada domu četvorice Zulu kraljeva, uključujući i Šaku, ti tragovi su samo slike i eksponati u Istorijskom muzeju Zululenda, smeštenom u tvrđavi koju su podigli Englezi kada su grad osvojili. Ako je za utehu Zuluima, sve je manje tragova i pobeda Engleza na ovim prostorima. Zidovi hotela "Džordž" u Išouu su okićeni starim slikama iz ratova između Engleza i Zulua, od kojih su sigurno najbizarnije one koje prikazuju "mitraljeze koji su pobili 5000 Zulua" u nekoj od bitaka, i slika jednog od Zulu kraljeva "čija je glava poslata u London posle pobune protiv Engleza". U čudnoj, kolonijalnoj atmosferi polupraznog restorana hotela potomci Engleza, Nemaca, Norvežana, Holanđana žale se jedni drugima i stranim gostima kako propada zemlja koju su njihovi preci podigli svojim rukama.

Odmah pored centra Išoua je živopisna kombinacija buvljaka i stočne pijace, naslonjena na tržni centar sa bezbroj malih radnjica. Vazduh je nabijen mirisima roštilja, Zulu piva koje se pravi od voća, i biljaka za spravljanje tradicionalnih lekova. Tradicionalna medicina je još dominantna kod Zulua, a ekspert za nju je sangoma (hili), u tradiciji Zulua i lekar i predskazivač budućnosti, i psiholog i psihijatar, koji dar i znanje dobija od predaka. Svako selo ima sangomu, neka i više njih, a nekoliko modernizovanih sangoma ima kancelarije u tržnom centru u Išouu.

Čim se izađe iz grada vidik se otvara, puca pogled na fascinantno lepu zemlju Zulua. Ređaju se talasasta brda po čijim obroncima su posejana mnogobrojna sela, doline u kojima se zelene polja šećerne trske. Farme na kojima se šećerna trska nalazi su uglavnom u vlasništvu belaca. Vlada pokušava da ohrabri Zulue da se i oni bave farmerskim poslovima, ali se i beli i crni slažu da takav eksperiment sa Zuluima, tradicionalnim stočarima, nije do sada dao baš uspešne rezultate.

Sipezi je selo od 5000 stanovnika, rasejano po ogromnom prostoru, čiji su zaseoci povezani zemljanim putevima. Dogozo (Džo), dvadesettrogodišnji mladić, kaže da je struja stigla u selo tek prošle godine, do tada su se koristili generatori. Na mnogim kućama, mada vidno siromašnim, okačene su satelitske antene, ali svako domaćinstvo ima i tradicionalno građenu okruglu kuću pokrivenu travom u kojoj se razgovara sa precima. Kroz selo šetaju i stariji u tradicionalnoj odeći i devojke u mini suknjama, brojna deca, bedno obučena, grickaju kuvanu šećernu trsku.

Velika stada krava pasu na sve strane. "Gajimo ih toliko zbog lobole", smeje se Džo. U ovim krajevima lobola je obično 11 krava. Na pitanje da li je isto i za one koji žive u gradovima, Džo kaže da dok god neko ima zemlju i krave na selu mora i da daje lobolu. Ukoliko devojčin otac pristane, može se ženiti i na rate, nekoliko krava odmah, ostale kasnije, ali je u svakom slučaju ženidba vrlo skup posao, cena jedne krave je 6000 randa (oko 650 evra).

Džo tvrdi da to ipak ne znači da je otac koji ima pet kćerki bogat čovek. "Obično se prva uda uz lobolu, možda i druga, ostale zatrudne dok čekaju udaju, pa roditelji moraju da gaje i njihovu decu." Mada su vanbračne trudnoće sramota u tradiciji Zulua, to je sve masovnija pojava širom Južne Afrike, kao i maloletničke trudnoće. Ima mišljenja da je to rezultat činjenice da se za svako dete dobija novčana pomoć od države, što je mnogima jedini izvor prihoda.

Džo još ne misli da se ženi. Mada tvrdi da je, kada vidi šta sve devojke danas rade, srećan što nema sestre, sa ponosom ističe da ima četiri devojke, dve u selu, jednu u Išouu i jednu u Durbanu, gde često ide. "U gradu ima više zabave, više devojaka. I side ima više. Ovde u selu je svega nekoliko zaraženih, i znamo koji su to."

Da je kojim slučajem danas nezavisna država, Zululend bi u nečemu sigurno bio prvi. Procenat zaraženih sidom je oko 40 odsto, veći nego u Svazilendu. "Ma neću da se testiram, plašim se", kaže Džo. "Ako nešto imam, bolje da ne znam."

U selu je početkom ove godine otvoreno sirotište. Izgrađeno je od donacija Norveške i Belgije, u njemu su deca kojima su oba roditelja umrla, uglavnom od side. "Samo bog zna koliko nam je ovakvih mesta potrebno", kaže Girli, jedna od žena koja se brine o deci. "Svaka od nas brine o šestoro dece, sa njima smo 24 sata. Ne znam sa kim je teže, sa onima koji su dovoljno veliki da znaju šta im se desilo sa roditeljima, ili sa onima koji su toliko mali da ne umeju da se brinu o sebi. Ova devojčica od šest godina spava sa mnom u sobi, ne sme sama, a danas bi trebalo da nam stigne još jedno dete koje ima samo dve godine."

Svazilend kroz istoriju

I pored pritiska nezgodnih suseda kao što su Zului, Svaziji su uspostavili svoje kraljevstvo u XVIII veku, ali to nije bio kraj iskušenjima. Sredinom XIX veka oko njihove zemlje počinju da se otimaju Englezi i Buri. Svazilend je 1893. godine trebalo da postane protektorat tadašnje burske države Transval, ali su njegovi stanovnici tražili da budu pod protektoratom Engleske, "ne zato što su više voleli Engleze, nego zato što su ih se manje plašili nego Bura", kako je zapisao jedan tadašnji hroničar. Želja im nije uslišena, Svazilend je, po sporazumu sa Englezima, ipak pripao Burima, ali to nije dugo potrajalo. Posle završetka drugog anglo-burskog rata (1899–1902), u kome su Buri poraženi, Svazilend ipak postaje protektorat Engleske.

Kralj Sobhuza II došao je na presto 1921. godine i odlučio da se, za razliku od mnogih drugih kolonijalnih država, za nezavisnost izbori mirnim putem. Dugo je trajalo, ali je Svazilend postao nezavisna država 6. septembra 1968, mada se jak uticaj Engleske i danas vidi u zemlji. Engleski se koristi u školama uz svati, vojni instruktori su Britanci, čak je i dizajn školskih uniformi skoro isti kao u Britaniji. Sobhuza II propagirao je jedinstvo i rasnu jednakost u zemlji, i uspeo da očuva Svazilend kao ostrvo mira u uzavreloj Africi. Kada je 1982. umro, u svojoj 83. godini, bio je monarh sa u to vreme najdužim vladarskim stažom na svetu.

Na prestolu ga je nasledio Msvati III, koji Svazilendom vlada i danas. Iako postoje parlament i vlada, vlast je u rukama kralja i njemu vernih konzervativaca, mada se poslednjih godina povremeno dižu glasovi koji bi da nešto promene. Bilo je i nekoliko manjih bombaških napada, poslednji su se desili ovih dana, u kojima nije bilo ljudskih žrtava, a vlada tvrdi da te napade izvode "terorističke opozicione organizacije koje hoće da destabilizuju zemlju."

Svazilend u mnogim stvarima zavisi od Južne Afrike, od koje je 70 puta manji. Dve trećine proizvoda izvozi u tu zemlju, a 90 odsto iz nje uvozi. Valuta lilangeni ima istu vrednost kao južnoafrički rand, a randima se može svuda plaćati u Svazilendu.