Od kraljevskog Rabata do Kazablanke

Zauzet 42. godišnjom skupštinom frankofonskih novinara, koja se ove godine održavala u Rabatu, razgovorima sa kolegama koje nisam video od sastanka u Kamerunu, a neke još od Abidžana ili Lomea u Togou 2005, nisam imao puno vremena za Rabat. Od znamenotisti sam posetio samo one koja svi turistički vodiči stavljaju na vrh liste po interesu, mesta koja treba posetiti obavezno ako imate samo pola dana za Rabat. Prošetao sam starim delom grada - Medinom, posebno „Kazbom de Udaia“ („kazba“ ili grad). Imao sam tek toliko vremena da bacim pogled i na Hasanovu kulu jer sam najveći deo vremena, pored sastanaka sa kolegama na Skupštini, provodio u hotelu u kome sam odseo, a koji se zove po ovoj kuli „Tur Hasan“, ali o tom predivnom hotelu drugi put. Hasanova kula su zapravo ostaci minareta nedovršene džamije čija je izgradnja započeta još pre XII veka. Izgradnja džamije nije nikada završena, da bi zemljotres 1755. uništio sve dotad izgrađeno sem dela minareta čiji ostaci dosežu do 44 metra u visinu. Džamija je trebalo da bude, posle Samare u Iraku, najveća bogomolja arapskog sveta. U Medini je najzanimljivija orijentalna pijaca (Suk), nalik našem vrlo uređenom „buvljaku“. Najviše je odevnih predmeta, ali ima i svega ostalog od hrane, začina, živih kornjača, nameštaja, suvenira... poneki kafić, spazih čak i frizerski salon. Neke prodavnice ističu: „Cene su fiksne“ i u njima zaista nema cenkanja. U drugim, prodavac kad vidi da ste zainteresovani, može da vam ponudi nešto nižu cenu, ali ne značajno manju. Tek desetak odsto. Nema „vučenja za rukav“, nametljivosti. Većina namernika i kupaca je lokalno stanovništvo. Žene većinom sa maramama koje pokrivaju kosu, tek vrlo, vrlo retko neka pokrivenog lica zarom. Turisti su zaista u manjini. Imam osećaj da sam utopljen u gomilu, da niko ne primećuje strance, da im ne poklanja neku napadnu, izuzetnu pažnju.

Od šetnje sukom zanimljivija mi je šetnja gradom. Pojedine četvrti deluju evropski. Nove višespratnice spolja su nalik boljim evropskim stambenim zgradama podignutim poslednjih godina. Nadam se da su takve i iznutra. Ipak Rabat deluje kastinski. Marokanac, šofer naše ambasade već 27 godina, objašnjava mi, dok prolazimo kroz četvrt grada sa vilama sa po dva-tri stana, da u tom kvartu stanuju isključivo oficiri. U drugom delu grada su smeštene strane ambasade, misije i rezidencije zaposlenih u njima. Čujem da još ima i kartonskih naselja, mada ih ja nisam video. Vozač naše ambasade je i sam više godina nakon zemljotresa u Agadiru stanovao u takvom naselju sklepanom od kartona i pleha, ali je pre nekoliko godina dobio stan. Iako je po zvaničnim podacima bruto nacionalni proizvod po stanovniku u Maroku znatno niži nego u Alžiru ili Tunisu, imam utisak da su, uprkos velikim socijalnim razlikama, ovde u Maroku one manje nego u Alžiru ili Tunisu.

Propustio sam mnogo toga da vidim. Nisam se sreo ni sa doktorkom, jednom od šezdesetak naših građana sa stalnim boravkom u Maroku, registrovanih u našoj ambasadi. Upoznao sam je proletos u Beogradu, koji je posetila prvi put posle 49 godina boravka u Maroku. Još jedan razlog da se vratim u Maroko i nadoknadim propušteno.