Tunis, raskrsnica islama i zapada

Koliko su veze dveju zemalja bile jake još u doba SFRJ svedoče ulice sa Titovim imenom, koje su svoj naziv zadržale i danas

Kada kročite u najmanju zemlju afričkog Magreba i ne sanjate da će vam baš Tunizija, koju mi popularno nazivamo Tunis, podariti tu milost da osetite deo priče o Šeherezadi i jednom nestalom arapskom svetu, skrivenom negde iza bajkovitih priča o Aladinu i njegovoj lampi sa duhom koji ostvaruje želje, i surove stvarnosti zemalja Trećeg sveta nakon oslobađanja od kolonijalizma.

Tunišani su uspeli da nekako zadrže sav taj miks očitog sudara savremene evropske civilizacije, s pečatom Francuske, pod čijom su imperijalnom kapom bili, i ekstremnog islama, ali i sopstvenog mirisa jasmina u raspevanim noćima punog meseca nad Saharom ili peščanim obalama Hamameta, Susa, Kartagine, ostrva Đerbe... u kome uživaju bez obzira na starosnu dob. Slika beduina u tradicionalnoj nošnji, savremenih brendova, arapskih poslastica, elitnih hotela, ili pogled na Sredozemlje preko načičkanih belih krovova najvišeg suskog tornja poslednjeg izdanja porodice Aslan ili Lav, samo su deo mozaika raskošne Tunizije.
Sabotaž, mafija, bandit

Kroz ovu zemlju zapravo vas i provedu ljudi, a Tunišani su neposredni, nasmejani, znatiželjni i zanimljivi, ali i siromašni. Upravo zato ih se treba i paziti, jer se svaka trgovina u suku ili Medini, koja je kao staro jezgro opasano zidinama obeležje svakog tuniskog grada, završi i pored cenjkanja do besvesti, osećajem da su vas ipak prešli. „Sabotaž, mafija, bandit“ reči će vam tuniski trgovac i znaćete da je napravio dobar posao, a on se kreće od početne cene za jedno bakarno ogledalo od 160 i stiže do 20 tuniskih dinara, za koliko će vam uz osmeh u živopisnom suku Nabela na kraju zapakovati robu. Za deset evra u menjačnici dobijate 18 tuniskih dinara, a za dinar bi u ovoj zemlji i žednog preveli preko vode.

Nabel je inače grad keramike i mozaika, koji vuku tradiciju starih tehnika ovog podneblja, a one milenijumske, neverovatne umetničke vrednosti naći ćete u starom dvorcu muzeju „Bardo“ nadomak glavnog grada. Tu su najvredniji primerci napravljeni u doba starog Rima, treći po umetničkoj vrednosti u svetu. U lavirintu prostorija sa mozaicima i kipovima majstora drevnih civilizacija naletećete i na ogromni Bahusov pehar. Simbol boga vina našao je pravo mesto jer Tunis ljubiteljima dobre kapljice pruža pravi užitak, uz plodove mora kojih je u obilju kako u luksuznim restoranima turističkih centara, tako i u malim, domaćinskim kafanama.

Za one koji se nađu u starom Hamametu takve dve su nezaobilazno mesto, a smeštene su nasuprot Medine, pod vinovom lozom. Za malim stolovima sa kariranim stolnjacima, kakvi su već izumrli na našem prostoru, tiskaju se po ovakvim ribarskim restoranima, sa arapskim šmekom, gosti sa svih meridijana. I slobodno mesto se obavezno čeka, jer je tu izvanredni riblji ručak sa pićem oko šest evra po osobi.

Na svakom koraku kroz ovu zemlju, koja miriše svojim simbolom - jasminom i mašmumom, uz arapsku slatkorečivost - budite spremni da sposobni trgovci gledaju kako da vas pređu, onako bezobrazno, na sitno, i uz večni osmeh, pa ako vam je stalo, račun u restoranu proverite, da li ste pojeli sve što je tu zaračunato. Osmeh kod Tunišana inače ne spada ni posle 18 pa i 20 sati svakodnevnog rada.

Prvo što vas domaćini upitaju, slično kao i u ostalom arapskom svetu, jeste odakle ste, a tek onda kreću u prodaju. Kako kažu, za Amere i Engleze, kapitaliste sa Zapada, imaju jednu, a za prijatelje koji nisu bogati, a tu smo i mi, drugu cenu. Naprosto zapanji činjenica da svi znaju da je Srbiji prethodila Titova Jugoslavija, pa zajednička država sa Crnom Gorom i svi razlazi koji su se kod nas desili.

Sa našim pasošem doživećete i nešto na ivici naučne fantastike. Ako sletite na aerodrom Hagib Burgiba u Monastiru, i za slučaj da se na pasoškoj kontroli nađete sa Amerikancima, doživećete prvi put da imate prednost. Tunišani će Amere poslati u red da čekaju dok im prođu dragi prijatelji iz Srbije. Koliko su veze dveju zemalja bile jake još u doba SFRJ svedoče ulice sa Titovim imenom, koje su svoj naziv zadržale i danas. Tunis je zapravo za svakoga velika avantura na afričkom pesku, a za nas poseban jer nosi igru sa geografijom. I u najvećoj zabiti znali su za zemlju iz koje dolazimo. Kiša u Sahari

Slika o Tunisu neće biti potpuna ako ne napustite udobni hotelski smeštaj, bašte koje okružuju bazene i topli pesak mediteranskih plaža i ne napravite veliku turu kroz Saharu. Dvodnevni trip od nekih 1.400 kilometara po zemlji plavo-belih mozaika i isto takvih vrata i prozora koji joj daju poseban pečat, oboriće vas s nogu, i učiniti da je zavolite. Pun obrta Tunis će vas možda, kao i nas, iznenaditi i prvom kišom nakon pet godina na dvesta kilometara od svetog Kandahara, koji obilazite grabeći ka jugu.

U kontrastu glinenih planina Matmate u čijim su dubinama iskopali svoje domove Berberi, narod koji živi i u trećem milenijumu pod zemljom, i luksuznog hotela smeštenog u srcu berberske zemlje, ljubazna domaćica čiji smo podzemni dom posetili, primajući dinar za slikanje, klima glavom i izgovara onako čisto „Srbija, Jugoslavija...“ A onda dodaje na berberskom jeziku što nam vodič prevodi kao „dobra zemlja“.

Dok melje hlebno žito u neobičnom dvorištu do kog se stiže hodnikom ispod zemlje, njen suprug Rauf goste poslužuje čajem od nane kuvanim sa prepečenim leblebijama. Probajte, ne nećkajte se, jer i to je užitak ovih podzemnih stanara. Na ulasku u njihove skrovite kuće iscrtana je šaka Fatme, Muhamedove kćeri, koja donosi sreću i česta je inspiracija za mnoge suvenire. U skromnim podzemnim odajama, ipak vreme nije stalo jer je nezaobilazan i televizor, koji je neretko prikačen za akumulator.

Berberi, što će mnoge koji se prvi put sretnu sa njima iznenaditi, najčešće imaju plave ili zelene oči. Očuvali su svoj jezik i na njemu završavaju i škole u Matmati sastavljenoj od nekoliko sela jedinstvene arhitekture i života u pećinama. Američki režiser Stiven Spilberg zabeležio je ove predele u svom filmu “Otimači izgubljenog kovčega”. Ovo je mesto toliko fascinantno da ne izgleda da je sa ovoga sveta, pa nije ni čudo što je korišćeno kao dom Luka Skajvokera u “Ratu zvezda”, a scenografija kultnog filma čeka vas dalje na ovom putu u srcu Sahare, gde je ostala kao svojevrsni muzej u pesku i velika atrakcija.

Tamo ćete na ovoj pustinjskoj turneji sići džipom koji će vas ludačkom vožnjom po peščanim dinama napuniti adrenalinom. Mnogi će biti fascinirani kada se zaustave ispred okamenjene figure kamile i kada se pruži uživo scena kojom počinje kultni film “Engleski pacijent”. Snimljen je upravo u ovim saharskim predelima Tunisa, gde ćete doživeti i svoju prvu fatamorganu. Nestvarna sa fatamorganama je i jutarnjim suncem okupana ravnica najvećeg slanog jezera na svetu Šat–el–Džerad, odakle svaki turista odlazi sa grumenom soli ili cvetom Sahare kao uspomenom iz tuniskog sveta čuda.

Ovo je jedino jezero na planeti po čijoj površini slobodno koračate, jer je vode pod saharskim suncem ostalo tek u naznakama, u neverovatnoj smaragdnoj boji. Odatle put vodi ka montanjama iznad Nefte, koje su se digle nad saharskim suncem okupanim oazama zelenila i vodopada. Platoi ka Nefti zaista su arapska slatka priča u kojoj priviđenja postaju stvarnost. Tu na samoj ivici pustinje, okružen brojnim selima, nalazi se Kebili, najveće ostrvo u ovom okeanu peska. Tu se u mnoštvu palminog drveća i senki lokalnih kuća nalaze dva predivna bazena izgrađena još u doba Rimljana. Kebili praktično predstavlja najavu za najpoznatiju oazu u južnom Tunisu - Douz.

To je tipično pustinjsko selo okruženo velikim peščanim dinama, koje ljubomorno čuva svoje stare običaje i navike. Njegova pijaca utorkom, proizvodi od kože, zlatan nakit i čistokrvni pustinjski psi čine ga pravim čuvarem pustinjske tradicije. Svake godine u decembru tu se održava “Sahara festival”, gde možete videti fantastična tradicionalna venčanja, trke kamila, kao i lov s pustinjskim psima. Douz je praktično kapija velike pustinje, a u njemu ćete se, okruženi peščanim okeanom, okušati u jahanju kamila ili arapskih konja jer treba osetiti ono što ćete čuti od Arapa - “kako pustinja teče, kreće se”.

Hoteli u Douzu su rajski, kao i bazeni smešteni usred bašta ovih okruglih zdanja. Zaplivati noću pod zvezdanim nebom Sahare, učiniće da osetite bar na tren kako izgleda svet milijardera, a sve to će vas koštati, autobusima i džipovima, uz cenkanje, 80 evra, ili 120 evra ukoliko celu turneju sebi pruštite vožnjom najsavremenijim klimatizovanim džipovima. Ovaj put vas vodi kroz zaustavljeni srednji vek pustinjskog Tozera, grada žutih cigli, velikog svetilišta sa kvadratnom džamijom – Keruan, te Džem koji skriva jedan od najočuvanijih amfiteatara rimske epohe. Evropski duh u arapskom pakovanju

Nemoguće je zaobići glavni grad i trijumfalnu kapiju Tunisa smeštenu podno velike Medine. Francuska se ovde oseća na svakom koraku, a i stanovnici prestonice će vam isticati svoj evropski duh u arapskom pakovanju. Čini vam se kada krenete Bulevarom Habiba Burgibe da ste zakoračili Šanzelizeom, što će vam svaki stanovnik prestonice diskretno i reći. Uz metropolu, prelazeći trajektom veliko jezero, idete dalje u istoriju.

Kartagina, feničanskog grada legendarnog Hanibala, ali i njegove osnivačice prelepe kraljice Didone, koji svojim ostacima otkriva tajne jednog naprednog nestalog sveta. A odmah iza sa svojim iznenađenjima dočekao nas je Sidi Bu Said, mesto koje je promenilo mnoge intelektualce i umetnike Evrope i uticalo na njihovo stvaralaštvo. Tu na tuniskom Monmartru u čuvenom kafeu Sidi Bu Said sedeli su i Pikaso i Verlen i Rembo, Tuluz de Lotrek...

Tipična arhitektura andaluzijskog stila ustanovljena je u XVIII veku, a karakteristične boje, bela i plava, propisane su kao obavezne dolaskom Francuza. Ono što vizuelno ostaje duboko urezano su prelepa vrata i prozori kuća na ovom brdu ispod koga se pružaju predivne plaže. Tu se u blizini smestila i rezidencija našeg ambasadora, jer diplomate očito znaju da sebi ugode život.Legenda koju smo zabeležili, u ovom gradu plavo-bele boje prošaranom cvećem na svakom koraku, kaže da ako prošetate kamenim uličicama Sidi Bu Saida i zakucate teškim alkama od kovanog gvožđa na najveća plava vrata, sreća će vas pratiti, a snovi će vam biti ostvareni.

Pod suncem Tunisa, smeštenog između Mediterana i Sahare, snove svojih siromašnih sugrađana svojevremeno je ostvarivao bogati starac Sidi Bahdid. U Hamametu, koji je zadržao sav duh prošlosti, dok idete lavirintom malih ulica stare Madine naići ćete na znamen njemu u čast. Reč je o najvećem i najlepšem restoranu u mavarskom stilu smeštenom u zidinama iznad plaže gde ćete ležeći biti usluženi kao šeik hladnim napitkom, uz obavezne nargile ili šišu, koje su izazov za svakog turistu i nekako idu uz čudesne zvuke arapske muzike, miris jasmina, amber i cvrkut slavuja iz kaveza smeštenih u neobičnom ambijentu ovog restorana.

Oni koji vole provod shvatiće da život u Tunisu ne prestaje ni danju ni noću, bilo da ste u nekoj diskoteci mondenskog Jasmin Hamameta, novog dela Susa, ili u restoranu sa živom arapskom muzikom. Tunišani vole provod i do kasno u noć u turističkim centrima izlaze porodično, vodeći i decu sa sobom. Jednu od najneverovatnijih noći doživeli smo u Sahari.

Trbušne plesačice u ambijentu pod otvorenim nebom, uz vatru, brojnim turistima iz raznih zemalja oko vrata su stavljale vence jasmina, a muzika, pesma i igra, kovitlale su se do zore. Ko jednom upozna ovaj arapski deo Crnog kontinenta više mu nije bitno da li je u nekom manjem domaćinskom hotelu sa uobičajenom raskošnom baštom, ili u nekom iz lanaca ekskluzivnih hotela Muradi, ili možda u Lala Beji, imaginaciji najvećih majstora lepote, čija je istoimena vlasnica izgradila i Hasdrubal u Jasmin Hamametu, hotel sa šest zvezdica u kome odsedaju predsednici, saudijski prinčevi, emiri, a u momentu kada smo mi boravili u Tunisu gost u kraljevskim apartmanima bio je jedan od Gadafijevih sinova.

Kada jednom otkrijete Tunis, uđe vam pod kožu, a razlog čuva kao i neotkrivenu tajnu čarobnog napitka lotosovog cveta sa Đerbe, koji je po legendi nekada u magiju uveo i Odiseja koji od nje nije mogao da se otrgne.