Etiopija i vulkan Dalol

U Etiopiji su vina grozna a ni hranom nisam bila odusevljena - to je jedino sto mi je zapravo smetalo. Indzera je nalik kiseloj palacinki, pravi se od tefa, neke zitarice, meso je zilavo a povrca jedva da ima... Banane su zato slatke, a kafa najbolja na svetu.

U Etiopiji smo osvojili Ras Dashen, cetvrti vrh po visini u Africi, 4620m. Mozda je visok i 4530m ili 4543m, zavisi od izvora, pa u skladu sa istim sa cetvrtog padne na sedmo mesto na kontinentu. Svejedno.

Posteno govoreci, pri kraju mi je svaki metar bio kao kilometar. Htedoh da umrem od napora vec na polovini. Polazak iz baznog kampa u 5h15 s rudarskim lampama na glavi, po mrklom mraku, 22km, visinska razlika za savladjivanje oko 1400m i tamo neka cuka za koju cula nisam.

Kolege kojima je osvajanje vrhova u krvi nisu mogli od uzbudjenja da spavaju. Nisam ni ja, ali iz drugih razloga. Ne bih ni isla na uspon (od nas 18, nas 11 se popelo na vrh, sest ih je odustalo odmah, a jedan usput) da bazni kamp nije bio pun pacova i okruzen sakalima, divljim psima, pitaj Boga cime sve ne. Rezanje oko tanusnog mi satorcica nocu i usijano ugljevlje od ociju koje me je znatizeljno pratilo u mraku bacilo me je u neplanirane sportske visokogorske podvige. Za divno cudo i uz pomoc pumpice s bronhodilatatorom, nije mi cak ni kiseonika nedostajalo. Sa sve zastavom. Patriotski.

Depresija i vulkan Dalol izgledaju svemirski, kao dekor za SF film; nema travke ni zivog bica, samo poneko mrtvo: lesevi zalutalih ptica i skakavaca doprinose jezivosti mesta. Sve bucka i krcka kao u vesticijem loncu. Patike su mi se istopile od vreline tla i od sumpornih isparenja.

Erta Ale aktivni vulkan je prica za sebe. To ne vredi da opisujem. Krenuli smo se u ponoc na vrh na 33° (danju je nepodnosljivo vrelo), stigli posle tri sata hoda po skamenjenim talasima lave i cekali zoru na ovom najnevereovatnijem mestu na svetu, na ivici kratera vulkana koji gruva od 1967. Na 100m ispod nas jezero lave, jara, grmljavina iz utrobe zemlje. Gusimo se u sumporu i zijamo, opcinjeni. Crna korica, kao na pudingu, cepa se tu i tamo, gejziri crvene lave kuljaju uvis, opadaju, nestaju, pa sve iznova na nekom drugom mestu, drugacijeg intenziteta, jednako fascinantno i nepredvidivo.Vulkan se jedva spominje cak i u vulkanoloskoj literaturi. Zbog nepristupacnosti i divljine mesta na kome se nalazi, jedva da ga iko prati, iako moze ponovo ozbiljno da eksplodira. Tu i tamo neka ekspedicija dodje, meri temperaturu i varijacije visine jezera lave, beleai aktivnosti u kraterima (ima ih zapravo dva), spusta se u azbestnim odelima u grotlo, snima...

Ludilo. Kazu da ce da grune, uskoro, stvarno.

Ima na youtube-u pa gledam svako malo. Navucena na vulkansko krckanje k'o Harun Tazief. A mozda je to i atavisticka privlacnost. Ipak smo svi potekli iz te Danakil depresije, gde pronadjose ostatke nase pramajke Lusi (nazvane tako po pesmi Bitlsa "Lucy in the sky with diamonds" koja je tog istorijskog trenutka svirala na radiju u kampu), stare 3.2 miliona godina, cijem se sicusnom kosturu poklonismo u muzeju u Adisu. Na istom podrucju pronadjena je i Ardi, jos starija hominitkinja, najvece naucno otkrice 2009. godine.

BTW, Afarci zaobilaze Erta Ale vulkan u sirokom luku jer smatraju da na njemu obitavaju neciste sile.

Onda su tu mesta u depresiji gde se ekspolatise so. To su rudnici soli u kojima Afari pijucima lome slane ploce, tovare ih na karavane i u neljudskim uslovima rade samo po par godina jer im ta so koja im hrani porodice ubrzo bukvalno pojede noge (zivotni vek tamo ne prelazi 40; u Etiopiji je zivotni vek u proseku 48 godina). Nepregledne kolone kamila su nesto najpotresnije i najlepse sto sam ikad videla. Boje, obrisi karavana na horizontu, zvukovi pijuka o tlo, dostojanstvo i lepota ljudi u jadnim vunenim carapama i sandalama od gume u vidu zastite od soli i ritmicko klackanje kamila koje nezaustavivo odlaze ucini da zaboravis rane koje ti se otvore na stopalima posle nekoliko minuta stajanja u vodi.

Depresija je cudesna, ogromna, mrtva i beskrajno raznovrsna, iznenadjujuca i nepregledna, surova i ocaravajuca. Najnegostoljubivije mesto na kugli zemaljskoj, s temperaturama koje se nocu spuste na 32, a danju dosezu 50 (pa i 60), u hladu, ako tako cega uopste ima. Nisu samo temperature i nepostojanje puteva (35km smo vozili 10 sati dzipovima) uticali na potpunu odsecenost ovog dela sveta - pleme Afar je poznato kao izuzetno krvolocno; do pre pedesetak godina kastrirali su svakoga ko bi se usudio da udje na njihovu teritoriju; cak i druge Etiopljane (to je bila sudbina 1934. najveceg amharskog umetnika koji je kao dete bio uhvacen sa ocem u depresiji; posto su im Afarci "velikodusno" ponudili da kastriraju samo jednog od njih dvojice, otac je doneo odluku zbog koje je zasluzio da mu se lik nadje na mozaiku po kome se i danas gazi na ulazu u slikarev atelje). Italijane koji su dosli da istrazuju depresiju su masakrirali i pobacali u slano jezero Aftera koje danasnje karte nazivaju Djulijanijevim jezerom, u cast doticnog istrazivaca, mada ga niko ne zna kao takvo.

Afarci su surovi i dan-danas. Suocavanje sa prosloscu ne postoji a ubistvo je legitiman nacin resavanja sporova.

Eto, na primer, kada je etiopska vlada pocela da razmislja o davanju koncesije na eksploataciju soli Britancima ili Kinezima, Afarci su minirali celu oblast i nekih dvadesetak ljudi je odletelo u vazduh. Nisu, kazu, bile u pitanju zaostale mine iz eritrejsko-etiopskog rata kako se to prikazivalo u javnosti. Videli smo rupe od eksplozije na putu. Afarac koji nas je pratio nam je ispricao celu pricu, vrlo ponosan, cvrsto grleci pusku u krilu dok su mu se oci vragolasto caklile.

Osim prisustva naoruzanih ljudi, cestih maskirnih uniformi i vostane figure u prirodnoj velicini nepoznatog mi (zivog i zdravog i na funkciji) nekog generala etiopske armije u Narodnom muzeju, nema nekih vidljivijih tragova rata. Znam da smo bili na nekoliko km od Eritreje i da nas je vojska jednom zaustavila jer smo narusili bezbednost te osetljive i sporne granice, vozeci se dzipovima po mraku. Bili smo promasili put koga nema i koji je osvetljen jedino punim mesecom. Vojnika je bilo dvadesetak, stajali su na nekoj kamenoj cuki i imali su oruzje u neskladu sa opstom bedom u zemlji i relativno jadnim uniformama: puskomitraljeze i snajpere dometa 7km (granica je bila na 5km) kako nam je diskretno sapnuo vojni ekspert iz nase grupe, nalozivsi nam da budemo mirni i ljubazni dok se istovarivasmo iz dzipova. Vojnici su bili miroljubivi i radoznali. Potpisali su ugovor na sedam godina sluzbe. Godinu dana sluze na granici. Verovatno danima nikoga zivog ne vide, a kamoli razgolicene Evropljanke okicene etiopskim srebrnim krstovima koje brze-bolje smerno pokrivaju ramena i bradate bele momke koji u euforiji empatije i simpatije prema lokalnom stanovnistvu nose autenticne afarske suknje i originalno zamotane ne-etiopske turbane.

Ipak, u Mekeleu ima neka bombardovana skola koju su nicim izazvani (tako pise) Eritrejci granatirali 1998. i ubili 50 dece. Gadno je gledati raznesene klupe i belom kredom oznacene obrise tela pronadjenih leseva pa sam zaobisla doticnu kulturnu znamenitost. Eritreja je blizu, oseca se to po prekogranicnom vetru koji pocne da duva svako popodne donoseci Etiopiji dasak mora kojeg je izgubila.

Inace su sa nama stalno, u svakom trenutku, bili naoruzani skauti, po trojica-cetvorica. Nisu delovali opasno, mlatarali su onim pusketinama kao da u njima nema nicega (bar nije bilo metaka u cevima - opet dixit nas ekspert), a i rado su nosili ruksake u zamenu za dobar baksis - moj, uglavnom, jer su ostali clanovi ekipe pravi planinari koji to sebi ne bi dopustili. Bili su simpaticni, bar vecina njih (jedan nam se nije svidjao, stalno se bunio i imao je "zlatnu" budzu od sata, Afarac. Afarci nose suknje, jako su mrsavi i tamnoputi i svadljiviji su od drugih plemena, kako nam rekose Amharci.

Amharci bas ne vole ostala plemena/narode u Etiopiji; znam da jezika ima 80, a koliko naroda i plemena ne znaju ni oni sami. Amharci ostale nazivaju Crncima, iako ni oni nisu bas svetle puti. Ipak, imaju vezu s plavom krvlju i svrgnutom dinastijom. Tigrejci su manje prefinjeni, ratoborniji i politicki na vlasti otkako su svrgnuli Derg pa su se osilili u poslednjih 30 godina. Nama su licili na etiopske Crnogorce, a Cetinje-Dedinje na Mekele-Adis putanju. Za njih su Afarci dozlaboga primitivni, a Amharci ucmali i neopravdano puni sebe. Afarci su podozrivi i povuceni i svi im se sklanjaju kada sa hiljadama kamila subotom zaposednu "merkato" pijacu u Mekeleu.

Na prvi pogled, Afarke su najlepse, crne kao abonos, Tigrejci dosta moderni, Amharci najponosniji na svoju tradiciju, umotani u bele gaze na hiljadu raznih, elegantnih i smislenih nacina.

Sevap je stvarno da taj jako siromasan narod zaradi neki bir, pa je iznajmljivanje nekoliko vodica/cuvara/strazara/kuvara obaveza svih stranaca koji se zapute u vecinu mesta, uz uredno prijavljivanje lokalnim vlastima. Doduse, cesto platite i one koji ne idu s vama, kao i harac za lokalnog sefa/poglavicu. On ima svoju cenu ali se ne zna sto mu se daju pare; svejedno je harac obavezan. Inace su cene aproksimativne i uvek bar deset ili pedeset puta vece za strance (farandzi) nego za Etiopljane. Nisu nigde istaknute, a ako i jesu, svejedno su na amharskom pismu, pa od toga nemate neke koristi. Van Adis Abebe i Mekelea, svi smo se uglavnom najvise nervirali po restoranima. Tabica mnozenja im nije jaca strana, kao ni usluga. Satima se ceka narucena hrana ili pice, oni lete po restoranu, puni dobre volje, ali ne donose nikom nista, totalno se slude ako ima vise od dva gosta i panika nastaje tek kod racuna: znoje se i racunaju, racunaju, racunaju. Sedam puta tri 26.

Obavezne napojnice ni za sta, sitne prevare, samozvani nasrtljivi vodici, farandzi cene, prosjaci i sve ostalo sto ide uz Afriku i bedu jesu zamorni, ali i opravdani, donekle. Bar sam ih ja pravdala. Ako mogu u bogatoj i "civilizovanoj" Grckoj da me opsedaju da udjem u restoran i vuku me za rukav na Stradunu, sto me ne bi vukli i Etiopljani.

Beda je tolika da me cudi da toga nije vise.

Kao sto rekoh, obaveza nas turista je da obezbedimo sebi pratnju na odredjenim lokacijama.

Na Simijan planinama, uz naoruzane skaute, vodica i nas iz grupe je obavezno isao i kuvar, stvari su bile transportovane na sapima nekoliko mrsavih mula koje su vodili njihovi gonici, a uz sve njih isla je i kuvarska pomocnica (bolje da ne opisujem kako su se prali sudovi). Corbe su im bile odlicne, kao i poridz; jagnjetina na planini je bila izvrsna, egzoticno pripremljena (srecom, klanje je obavljeno dok smo bili na usponu).

Imali smo kisu tri dana na planini u januaru kada bukvalno nikada ne pada kisa (padavine su 0 bile do ove godine; bas lepo za nas da udjemo u istorijsku meteorolosku godinu); kako su izgledali ruksaci i vrece za spavanje posle putovanja na ledjima mazge po kisi i kakvog su mirisa bili, da ne prepricavam

U depresiju se islo dzipovima, s pet vozaca, uz naoruzano obezbedjenje, kuvara. Sto ste poneli, poneli ste. Tamo nema nicega. Uvek se ide u konvoju. Bolje je imati rezervne delove - jer se kola zaglavljuju svaki cas, odlicnog vodica i mnogo srece; od smisla za orijentaciju ili GPS-a nema nikakve vajde; karte ne postoje; puta nema. Vise vadis dzip iz peska nego sto se vozis. Temperatura je kao u paklu.

Na slikama se vidi Dalol (120m ispod nivoa mora, sa narandzastim, zelenim i crvenim pecurkama, gejzirima, stenama ili bazenima neke gadne kljucale vode koji lice na krugove Danteovog pakla) .

Ipak, sutra bih isla ponovo, bez obzira sto nikada u zivotu nisam bila prasnjavija, prljavija i sto mi nikad nije bilo tako toplo. I na Simijen planine bih isla opet.

Planininski prizori oduzimaju dah, ako ti ponesto do doticnog ostane u plucima kad se uspnes na visine preko 3000m. Provalije, vertikalne stene, strmeci, endemske vrste zivotinja, divokoze, dzelada babuni, ptice, zlatne zitne visoravni presecene dubokim erozivnim brazdama koje otkrivaju crnu kao ugalj masnu zemlju, vegetacija, sve je cudesno. Pastiri - deca koji izranjaju niodakle i trce kao meci po strminama, bosi, podsecaju na uspeh etiopskih atleticara. Dece ima svuda, dodiruju te i osmehuju se, onako mrsava, vasljiva i prelepa. U Etiopiji svi trce, ulicama, uz puteve, preko livada i po obroncima, lako i bez neke vidljive potrebe i razloga.

Svi su tanki, finih crta lica, uskih zglobova, lepog, uspravnog drzanja. Obuceni u neverovatne zelene i zagasito crvene boje ili u belo, kada idu na liturgiju ili za praznike.

Presli smo 4500km uglavnom makadama i losih puteva (osim na kraju, kad smo isli ka Dzibutiju, gde je put odlican, kineski, prolazi kroz kamenu pustinju; uopste, taj deo zemlje lici nekako na Arizonu, posebno izmedju depresije i Dzibutija. Na tom delu nema zive duse. Onda kad zavrne ka Adisu, odjednom postaje nakrcan hiljadama kamiona. Dzibuti je jedini most sa ostatkom sveta jer je Etiopija okruzena zemljama sa kojima je uglavnom u sukobima pa se sve prevozi drumskim putem. Uz cestu stidljivo povermeno izranja zeleznica: gradjena krajem XIX veka posle vise od dvadeset godina borbe sa surovom prirodom i jos surovijim Afarcima koji su hiljade radnika poslali na onaj svet i unistili hiljade pragova i kilometara sina kojima je "crna gvozdena zver" prodirala u mrsavu utrobu njihove zemlje, ona je dirljivi simbol sulude vere u progres.

Ostaje nam nekom drugom prilikom jos da idemo u zidovima opasani drevni grad Harar u kome je ziveo pesnik Rembo i na prostrani jug, da vidimo Murse sa tanjirima u donjoj usni i nadgobnim spomenicima od drveta koji prikazuju pokojnika, familiju, ali i neprijatelje koje je pokojnik upokojio, tek da se zna. Da vidimo Oromo pleme oslikanih lica i sve one druge "divljake" (kako ih nadmeno nazva jedan Amharac) gde spavaju na svojim drvenim jastucima (dizajniranim tako da se ocuva frizura) i koji nastanjuju ovu ogromnu i prelepu zemlju (vecu od pola Evrope, sa 80 miliona stanovnika).

Poslednjeg dana pao je soping, vecera u fensi "Zebri" s kruznim pogledom na ceo Adis s devetog sprata i djuska na rege muziku do 3h ujutru u cuvenom "Harlem klubu". Ras Tafari je bilo ime Hajla Selasija a rastafarijanci su od cara dobili i zemlju za svoj grad.

Naravno, Lalibela sa pravoslavnim monolitnim crkvama izdubljenim u pescaru i povezanim uskim prolazima kroz stene, brojni pravoslavni manastiri na svakom koraku, zivopisno oslikani fantazmagoricnim biblijskim pricama, proslava najveceg praznika Timkata (krstenje Isusovo) u legendarnom Gonderu, Fasiladasov zamak koji lici na neki evropski srednjovekovni dvorac iz bajke, veoma jaka drevna pravoslavna tradicija, hiljade zivopisnih i mastovitih legendi u koje Etiopljani veruju kao u svetu istinu, o svemu bih mogla da napisem knjigu... Dvadeset tri dana najintenzivnijih iskustava...

Cak mi i klackanje po 13h sati dnevno u iznajmljenom busu, uz savrseni glas pevacice Aster Aweke (etiopska Areta Franklin), po ivici provalija, u sigurnim rukama simpaticnog Elijasa, Muslimana koji klanja na srebrnoj zastiti za sofersajbnu i ima privezak za kljuceve s likom Bin Ladena, zasluzuje opisivanje. Sve je bilo jedinstveno i fantasticno.

I da, za kraj; u Etiopiji je sad 2002. godina, Nova godina pocinje 11. septembra. A i vreme se racuna pocev od izlaska Sunca. Tako im radi i vecina casovnika, konfuzija se resava ili racunanjem (jedan sat po etiopskom je 7h ujutru po nasem) ili prostim prepustanjem njihovom ritmu zivota gde i nema neke veze koliko je sati.