| |
BORIS KOVAČ & LA CAMPANELLA
A WORLD AFTER HISTORY
Pesme minstrela, modernog Odiseja
Postoji jedno malo vojvođansko selo na obroncima Fruške gore, u
čijoj se blizini ukrštaju toliki putevi sa istoka i zapada, severa
i juga, Evrope i Azije, baš tu negde, oko pupka Zemlje. Sve je naizgled
blizu, a ipak nekako po strani. U selu crkva okrečena u belo, okolo
stare domaćinske kuće. Jedna od najlepših ima kačaru, podrum s debelom
hladovinom gde su se nekad čuvali vino i rakija. Tu je sada muzički
studio Borisa Kovača i La Campanelle, zanatska radionica zvuka u
kojoj se umesto opojnih pića peče zvuk i izlivaju note. Ponekad,
za letnjih meseci, čuje se muzika iz dvorišta i psi počnu da zavijaju
žudeći za svojim nepoznatim polovinama.
Boris Kovač se probudio jedne noći a u njegovoj sobi je sedeo nepoznati
bog. Šta mu je rekao ne znamo ali njegova su se čula pokrenula,
osećanja pobudila. Nemajući kud on počinje da izvlači iz žica lajtmotiv
koji ga godinama prati. Ovaj unutrašnji glas on čuje čas u ključu
španske gitare, čas kao sitnu vojvođansku tamburicu. Panonska i
mediteranska melanholija cepte na istoj niti. Kako usrećiti tako
važnog slušaoca, te noći koja se otkačila iz vremena i prostora,
na rubu nam poznatog sveta? Lutati, sanjati, lajati na Mesec, pomišljati
na gondolu koja se vuče peskom izmaštanih gradova? Iz lavirinta
istorije, plača ojađenih, zamrlih glasova žrtava opasanih logorskom
žicom, zvuka bombi i motora aviona koji testerišunebo, izaći sa
umetnošću, ljubavnom pesmom, argentinskim plesom. Uprkos Aušvicu,
lakoći zaborava, mašini vremena u kojoj živimo, ritmu ponedeljak
– petak, prijatelju čiji život visi o koncu kada se vrati kasno
uveče kući, sedne u fotelju i pusti neku Malerovu simfoniju na starom
gramofonu a u stomaku mu kuca tempirana bomba aneurizme koja polako
boji nebo jarko crveno... Uprkos?
Kovač se seti svih romansi, elegija i balada koje svira, a zatim
te razgranate puzavice – ironije, brzog valcera i virtuoznog svinga.
Svira lake note na bezbroj mogućih načina, muziku sveta, muziku
sa svih obala, kao što kupač na zlatnom pesku Crvene uvale, sakriven
ispod stene od prevelike omorine i letnjeg Sunca, može da čuje samo
svoj dah. I da se seća melodije koju je kao Odisej upijao od kako
se probudio, ne sluteći da je gromada iznad njega počela da puca.
Kako izvući muziku iznad jedne razorne sile koja želi da te uništi,
poigravajući se sa zanosima ljudi i proviđenjem u isti mah, bežeći
od lavine preko nepoznatog glečera. Kako uteloviti metafizičko osećanje
lakoće i jednostavnosti, izatkati kaftan apsolutu, spustiti se sankama
niz Tibet, proći brzim vozom kroz reke zaborava?
To je ista ona meditacija u noći, koja ne dopušta da se prazni svest
od celog ovog sveta, nego obrnuto: koja želi da zadrži njegove lepe
trenutke, dovoljno tihe da se čuju, dovoljno glasne da izazovu radost.
Kovač mrmlja mantru istom rečju kojom najavljuje sledeću numeru,
dok produvava saksofon ili mumla sebi nešto u bradu. “Hm, dobro,
opasnost je uvek tu, svet nije više baš lepo mesto za život, ali
ne vredi kukati, katastrofizirati, odavati se očajanju i tragičnom
osećanju života. Muzika pak nije bensedin, utapanje u alkoholu dok
putuješ liftom na gubilište. Valja svirati dok se svet ruši. Tužno
i radosno. Možda će to potrajati i bilo bi šteta da se to vreme
protraći uludo. Možda ćemo se tako ponovo osetiti boljima, kao što
se odjednom postaje lepa devojka, kao melodija s one strane veka
koja kroz suton iznenada dolazi u srce grada“.
Dok pokušava da spoji harmoniku i gitaru, ili za miks pultom do
tančina pročišćava zvuk svojih kompozicija, on ponavlja svoju mantru.
Ona je tu oko njega i dok se uvlači u kožu minstrela, lutajućeg
muzičara, modernog Odiseja, i dok gleda preko ramena publiku koju
će povesti u svoju priču. Dok se sprema, oblači, laganim korakom
priključuje karnevalu šarolikih likova, ljudi i bogova...
I zatim počinje da svira.
Relja Knežević
BORIS KOVAČ:
Boris Kovac je kompozitor, instrumentalista i multimedijalni umetnik
iz Vojvodine. Komponuje
muziku za svoj kamerni orkestar kao i primenjenu muziku za pozorišne
projekte. Ucestvovao je na više od stotinu festivala nove muzike
i savremenog teatra u 30-ak zemalja na 4 kontinenta. Trenutno vodi
dva sastava, LaDaABa Orchest i La Campanella. Živi u Bukovcu kraj
Novog Sada, u podnožju Fruške Gore.
LA CAMPANELLA:
BORIS KOVAČ - alt i sopran saksofon, glas
GORAN PENIĆ - harmonika
MILOŠ MATIĆ - kontrabas, tamburica
IŠTVAN CIK - bubnjevi, udaraljke
|
