Click Here! Click Here!
INTERVJU SA JOHNOM PEELOM


John Peel


Intervju uradio Relja Mirkovic

Za emitovanje priredio Freedom

POSAO U DALASU

J P: Godine 1965, kada su Beatlesi poceli da budu popularni u Americi, mnogi su mi govorili - Ti si iz Liverpula, i mora da znas mnogo toga o njima. Zaista nisam znao nista o njima. Ispalo je da sam zbog toga sto sam iz istog kraja kao oni, dobio posao na radiju. Prilicno sokantno. (...) Nije to bio posao, zapravo. Radio sam samo nekoliko nedelja. Bila je to stanica WRR koja je imala nocni program koji su slusali mladi. Zvao se Mackin  karavan, i u njemu se pustao ritam i bluz, skoro potpuno crnacka muzika, dok je publika uglavnom bila belacka. To prilicno ilustruje na koji nacin je americka kultura funkcionisala. Mladi su uzivali u muzici, ali da se neki od tih muzicara pojavio na njihovom kucnom pragu, zvali bi policiju. Bilo je to prilicno rasisticko drustvo. Ja sam imao neke ploce koje su se mogle nabaviti samo u Evropi. Poneo sam ih na radio, i oni su me zamolili da u emisiji govorim o njima. Mislio sam da su to uradili zbog mog izvrsnog poznavanja muzike, ali zapravo su to uradili zbog toga sto im je moj akcenat bio zabavan, a po teksaskim standardima on je to i bio.

DA LI JE UBISTVO DZONA KENEDIJA, A POTOM I LI HARVIJA OSVALDA UTICALO NA NJEGOV ZIVOT, S OBZIROM NA TO DA JE U TOKU OBA UBISTVA BIO UPRAVO U DALASU

 

J P: Ne bas... Ocigledno, to je promenilo mnogo toga u Americi, na isti nacin na koji su događaji od 11. septembra promenili svet do granica neprepoznavanja. Ali, nije me promenilo kao individuu. Ja nisam bio na licu mesta kada su se ta ubistva desila, bio sam u Dalasu! Otisao sam do mesta na kome je Kenedi ubijen neposredno nakon toga, nekih 45 minuta nakon pucnjave. Rekao sam im da radim za “Liverpulski Eho”, tako da sam imao pristup iza policijskog kordona. Stajao sam tamo i gledao, ali sve to bilo je prilicno dosadno - gomila ljudi koja jurca naokolo i zuri u tlo trazeci metke. Vratio sam se na posao i pozvao “Liverpulski Eho” da im kazem sta sam video, i mislio sam da ce biti vrlo uzbuđeni zbog toga. A, oni, zapravo, uopste nisu bili zainteresovani. Napisali su pricu ciji je naslov bio “Covek iz Liverpula u Dalasu”. Napisali su vise o mom ocu nego o meni - “Dzon Rejvenskroft, kako je moje pravo ime, sin poznatog liverpulskog trgovca pamukom, Roberta Boba Rejvenskrofta...”, tako da mislim da su potpuno promasili poentu. Te noci zaista sam otisao na pres konferenciju u policijsku stanicu u Dalasu. Oni su pokazali Li Harvija Osvalda i rekli da je on optuzen za ubistvo Dzona Kenedija, sto je bilo veoma zanimljivo, a onda je i on smaknut, a ja sam se vratio kuci, i to je bilo to. Bio je to samo mali susret sa istorijom, ali ni na koji nacin nije uticao na moj zivot.

POVRATAK U LONDON

J P: Vratio sam se (u Englesku) pocetkom 1967. Nisam mogao da nađem posao, a onda mi je covek koji je bio sused moje majke u Londonu, i radio reklame za piratski Radio London, rekao da odem i porazgovaram sa covekom koji se zvao Alan King. To sam i ucinio. Rekao sam Alanu da sam bio na kalifornijskom radiju i on me je odmah stavio On the Air, bez ikakve audicije, na cemu sam mu vrlo zahvalan. Radio sam dnevne smene, volontirao sam u smenama od ponoci do dva. Niko drugi na brodu, niti u kancelarijama Radio Londona to nije slusao. Promenio sam citav program, nisam emitovao reklame, vesti, niti vremensku prognozu, samo sam pustao ploce koje sam doneo iz Kalifornije. Nazvao sam emisiju Naparfemisana basta. Unutar postavljenih granica, emisija je bila vrlo uspesna. Tako da kada su u septembru 1967. zapoceli Radio One, bio sam jedan od DJ-eva koje su poveli sa sobom. Imao sam sestonedeljni ugovor, a radim vec 34 godine.

O PIRATSKIM DANIMA

J P: Bilo bi divno da tih dana mozemo da se secamo kao da smo tada bili kriminalci, ali uopste nije bilo tako. U stvari, citava stvar bila je potpuno legalna, koliko je to bilo potrebno. Mi smo emitovali izvan britanskih teritorijalnih voda, tako da su kasnije morali da promene zakon, da bi stvar ucinili ilegalnom, sto vlade i inace rade. A kada su doneli uredbu 1967. ili kad vec, tada su zabranili emitovanje u nekoj zemlji izvan njenih teritorijalnih voda. U stvari, nije emitovanje bilo toliko zabranjeno, koliko je bilo zabranjeno ljudima da snabdevaju brodove sa kojih se emitovalo. Time su brodovi i ljudi na njima onesposobljeni da normalno rade. Radio Kerolajn se drzao neko vreme, ali Radio London se odmah predao.

BBC TOKOM SEZDESETIH

J P: Sve je bilo drugacije. Prvo i prvo, bilo je vrlo ograniceno vreme koje smo imali da pustamo ploce. Postojao je sistem koji se zvao Vreme igle, zvuci kao neki program za lecenje narkomana, program je bio vrlo ogranicen, i bilo je potrebno da bude dosta zive muzike u programu, sto uopste nije bila losa ideja, sem sto muzika nije isla uzivo. Ljudi su snimali ploce na trake i placali muzicarima kao da su oni bili na BBC-iju i snimili materijal. Ponekad su, nenamerno, radili urnebesne stvari - dovodili su bendove poput Northern Dance Orchestra, ili, jos poznatije - Radio Dance Orchestra of Baden Baden, iz Nemacke. Oni su svirali obrade hitova dana, koje su bile vrlo zabavne. Jednom prilikom sam cuo verziju Hendrixove - Purple Haze, koju su obradili Northern Dance Orchestra, i veoma bih voleo da imam kopiju te ploce, jer je verzija bila potpuno neverovatna. Pored toga, postojala je i ziva popodnevna emisija sa Joe Lossom i njegovim orkestrom, koja se, mislim, zvala Klub u 12 sati, jer su emisije imale imena tog tipa, ili Popodne sa Lossom, ili tako nesto. I tada bi pustali orkestarske verzije hitova dana, i bendovi bi izvodili salonske verzije hitova dana. Dosta toga bilo je vrlo zabavno. Emisija koju sam ja radio zvala se Top Gear, rekao sam ti da su emisije imale grozna imena, morali smo obavezno da imamo dva ili tri snimka uzivo, snimljena u studijima BBC-ja. Video sam to kao prednost, jer si mogao da dovedes ljude koji nisu imali cak ni ugovor sa diskografskom kucom, da sastavljas razne kombinacije muzicara, a nismo morali da snimamo verzije singlova ili drugih pesama sa albuma, a bendovi su mogli da sviraju pesme koje nisu pre izvodili. Bila je to prilika da malo unapredimo muziku. Ono sto sam ja radio bilo je uglavnom vrlo slicno tom principu, sem sto sam radio u studiju, poput ovog, samo malo dalje. Jos uvek pustam muziku sa vinila, sve to ide na hard-disk, ali ne znam o cemu se tu zapravo radi. Tehnoloske razlike su najvece, ali ja i dalje koristim gramofone koliko god je to moguce, volim zvuk vinila, nekako je topliji, s druge strane, ako bi mi neko pustio pesmu sa vinila i sa diska, a da ne vidim sa cega ide, ne bih umeo da kazem u cemu je razlika, ali u mojoj glavi mi izgleda da ona postoji. Jos uvek imamo u svakoj emisiji nastup snimljen posebno za emisiju. Ponekad, kao nocas, imamo uzivo nastup dva benda u Maida Vale studijima, i to je vrlo cesto zabavno, malo gubimo zivce... Sada je i mnogo vise DJ-eva zainteresovano da pusta muziku. Kada je Radio One poceo, interes za muziku kod DJ-a viđen je kao prilicno los, zato sto bi onda oni hteli i da sastavljaju program, a to je bio posao producenta. Mi smo bili zaposljavani kao voditelji, dosli bismo sa spiskom pesama i odjavili koje su one bile. Vecina tih DJ-eva je htela tako da radi, zato sto su zahvaljujuci poslu DJ-a na Radio One-u mogli da pređu na televiziju, ili da se bave nekim drugim biznisom. Mnogi ljudi koji su radili na BBC-u tada, sada su vrlo uspesni biznismeni. Ja nikada nisam bio biznismen...

O DRUZENJU SA MUZICARIMA

J P: Marka E. Smitha sreo sam samo nekoliko puta, tesko bi se moglo reci da mi je prijatelj. Kada ga sretnem, ne znam sta da mu kazem, tako da se samo udarimo pesnicama, kao sto to muskarci cine, i svako nastavi svojim putem. Captain Beefheart me zove jednom godisnje, nekih tridesetak dana pre mog rođendana u avgustu, i svaki put sam uplasen, jer ne znam sta da mu kazem, jer mi se cini da sta god da mu kazem ima da zvuci banalno, tako da se on verovatno pita - zasto uopste zovem ovog momka svake godine? Ja sam covek sa sela, zivim na selu. Mi smo uglavnom usredsređeni na zivote nase dece, zivimo mirno u nasem malom selu. Ja sam nekako oduvek bio stari momak, dok su ljudi iz bendova upola mlađi od mene, tako da je sasvim ocekivano da oni ne zele da se druze s jednim starcem. Isto vazi i za producente na programu, njih mi je vrlo zao. BBC je nedavno zaposlio dva nova momka, oni imaju oko 28 godina, a ja imam 62. Sada je mnogo bolje, ali u pocetku se videlo da im nije bas prijatno sto rade sa jednim starcem. Mislim da su razmisljali o tome da li bi trebalo da me presvuku, kao sto to vec rade sa starcima. Bilo im je vrlo neprijatno. Nemam nekih prijatelja iz sou biznisa. Postoje ljudi koje volimo i sa kojima se druzimo, kao sto je David Gedge iz Cineramae, i nekoliko drugih ljudi. Momci iz sastava Melys, iz severnog Velsa, za njih drzim da su mi prijatelji, ali nema ih mnogo...

NAJOMILJENIJI PEEL SESSION

J P: Tokom godina nastupili su skoro svi, sem Beatlesa i Rolling Stonesa od velikih bendova. Od nekih novijih - Oasis nisu bili, da budem iskren, nikada nisam mislio da su oni nesto posebno, tako da oni nikada nisu uradili session. Blur su svirali nekoliko puta. Omiljene su mi bile neke potpuno opskurne stvari. Dva sessiona koja su The Slits uradili tokom punk ere, mislim da je to bilo magicno. Bilo ih je toliko. U stvari, tako malo ih je bilo lose, zapravo, narocito kada uzmete u obzir da ih je do sada bilo nekoliko hiljada. The Clash su uradili pola sessiona, a onda su rekli da tehnika u studiju nije na nivou koji su ocekivali, tako da nisu mogli da zavrse session. To je bilo nepodnosljivo arogantno s njihove strane. Vrlo je tesko izabrati najdrazi. Bio je jedan (session) koji je uradio rege bend Culture, i od svih sessiona koji su kasnije objavljeni to je jedan od onih koje najvise slusam.

O WHITE STRIPES

J P: Dopada mi se kada se neke stvari dese bez nekog jasnog razloga, i uzburkaju javnost. Ljudi me cesto pitaju - sta ce biti sledeca velika stvar, a za mene je zadovoljstvo da bas to ne znam. Volim da se iznenadim. Prvi put sam cuo za White Stripes kada smo isli na jedan festival u Groningen, u Holandiji. Tamo ima sjajna prodavnica ploca, veoma mala, ne veca od ovog studija. Usao sam unutra i prvi album White Stripes bio je izlozen, kao import iz Amerike. Dopalo mi se kako izgleda, procitao sam naslove pesama... Znate, vremenom razvijete instinkt, ploca je izgledala kao nesto sto bi mi se dopalo, i kupio sam je. Pustao sam je u emisiji. Sada dobijam dosta ploca iz Detroita. Cinjenica je da su uspeli, ali mnogi ljudi kazu - sto ti nisi rekao, i zbog cega sam ti zahvalan - mnogi kazu da sam pomogao neciju karijeru, ljudi cesto spominju Led Zeppelin, ali ja to ne vidim tako. Ne radim to sto radim ni da bih bio nagrađen, niti da bih se proslavio. Ja volim to da radim. I ako drugi ljudi vole ono sto ja volim, to je jos bolje, a ako ne vole, zao mi je, jer propustaju nesto dobro.

KAKO BIRA MUZIKU ZA EMISIJU

J P: Moras da imas na umu da kada bend smisli zanimljivo ime za sebe, to ponekad moze biti vrhunac njihove kreativnosti, tako da ponekad mogu imati sjajno ime ali grozne pesme. Ali, ako je omot dobar, ako ti skrene paznju, omot White Stripes je dobar primer za to... Nemam nekakve posebne kriterijume. Slusam nesto i pomislim - ovo bih mogao da pustim, a nesto drugo ne. Bilo kakva dublja analiza toga zasto nesto pustas ne bi te nigde odvela. Zamisli da analiziras sopstvene licne odnose... Recimo da se zapitam zasto volim svoju zenu i decu, pitao bih se nesto sto samo ja mogu da odgovorim, a od toga lako mozes da poludis. Zato samo pomislim - ovo je dobro, ubacicu ga u program.

O HEAVY METALU

J P: Ja veoma volim death metal, zato sto je tako ekstreman i nepodnosljivo degutantan. Mislim da je los ukus veoma vazan. Postoje ljudi koji povremeno pisu BBC-iju i zale se zbog nekih death metal stvari koje sam pustio. Bio je jedan slucaj u Americi da je zenu ubio par koji se bavio crnom magijom i verovao u satanu, ali, s druge strane, koliko ljudi je ubijeno u ime zvanicnih religija. Ideja da treba zabraniti bendove zbog nekolicine luckastih satanistickih stihova je glupa. Postoji pesma koju cak ni ja nisam hteo da pustim. Zove se - Sutni trudnicu, to cak ni ja ne bih pustio. Volim stvari tog tipa, tako da je death metal prilicno zgodna teritorija za mene.

O ISTOCNOJ EVROPI

J P: Imao sam prijatelja u Poljskoj koji je radio na radiju i on bi mi povremeno slao muziku odatle. Jednom prilikom rege bend Misty In Roots svirao je u Poljskoj, i tada je mladez u Poljskoj imala dodir sa rege muzikom, sto zvuci prilicno bizarno. Ponekad bih dobijao kasete sa poljskom rege muzikom, sto je poprilicno neobicno. (...) Jednom sam bio u Rusiji i slusao dosta bendova. Isto tako, bio sam i u Bugarskoj, i jedan sam od retkih ljudi koji je tamo bio dvaput. Ponekad su (bendovi) bili dobri, ali skoro uvek je bilo potrebno da se obuku u kostime, neko bi se obukao kao klovn, neko drugi kao monah. Bilo bi glupo reci da su svi bendovi bili takvi, ali veci broj njih je imao taj teatralan background, i to me je uzasno nerviralo. Nista od toga mi se nije dopalo. (...) Moja zena je neposredno pre nego sto smo se upoznali bila u Jugoslaviji na odmoru. Da sam je znao pre toga, mozda bih trazio da mi donese neke ploce, ali ona sama ih nije ponela.

O FUDBALSKOM KLUBU LIVERPUL

J P: Tragedija! Jedini tim koji su oni u stanju da pobede je Mancester Junajted, to je neverovatno! A od svih ostalih gube, a pobeđuju Junajted!!! Iskreno, ja sam uvek mrzeo Mancester Junajted. Verujem da je među onima koji ovo gledaju mnogo navijaca Mancester Junajteda, i to me uvek zabrinjavalo - broj ljudi koji nema nikakve veze sa Mancesterom, cak i u ovoj zemlji. Mladi sa sela, kada ih pitas za koga navijaju - Macester, a kada im das mapu Engleske i kazes im da ti pokazu gde je Mancester, oni ne znaju. Jedini razlog zbog koga navijaju za njega jeste to sto on stalno pobeđuje. Zivim sa tim od kada sam napunio osam godina. U skoli u koju sam isao bio sam jedini navijac Liverpula, pored jednog klinca kog fudbal nije  zanimao. Svi ostali su navijali za Mancester Junajted. Drago mi je da ih Liverpul pobeđuje svaki put kada igraju, ali bilo bi dobro da pobede jos nekoga! (...) Mancester Junajted postao je kao Harods, finansijski dominantan. Igraci koji su kupljeni, cak i ako ne igraju utakmice - ljudi znaju za njih, i kada neko bude zeleo da ih kupi doci ce u Mancester Junajted. Timovi sa dna, poput Ipsvica, koji je nas lokalni tim - imaju stoti deo Mancesterovog prihoda, kako da se oni takmice sa njima. Situacija je takva da omogucuje Mancester Junajtedu da nastavi da pobeđuje zauvek. Kao sto vidis, prilicno sam ogorcen zbog toga.

O TOME KAKO NE BI NAPUSTIO POSAO KOJIM SE BAVI

J P: To je ono sto volim da radim. Kada se ne osecam dobro, ali radim emisiju, mnogo mi je bolje, to je ono u cemu uzivam. Kao sto sam rekao - dobijam muziku za dzabe, placaju me da je pustam na radiju, biram sam muziku za emisiju, ako cujem za neki bend, mogu da kazem - hajde da ih dovedemo da snime nesto za emisiju i to se desi. Meni to izgleda kao savrsen zivot. Voleo bih da sam visi i da imam vise kose, ali sem tih fizickih nedostataka, ne mogu da zamislim kako bi moj zivot mogao biti bolji. Nadam se da to ne zvuci naduveno, ali to je zaista dobar zivot.

PORUKA SLUSAOCIMA

J P: Slusaoci i gledaoci B92, ako svirate u nekom bendu, posaljite mi vasu muziku jer bih zaista voleo da je cujem.

 

PLAYLIST KONTAKT INTERVJUI 

© 1995-2002, B92

B92.NET - Naslovna strana