15 godina od NATO bombardovanja

Odluka o vazdušnim udarima na Srbiju, odnosno na SRJ, doneta je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan.

Naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Klark je kasnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije snaga NATO-a protiv SRJ "sredinom juna 1998. već uveliko bilo u toku" i da je završeno krajem avgusta te godine.

SRJ je napadnuta kao krivac za humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji i za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu njene pokrajine.

Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.

Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim operaterima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi.

Najpre su gađani protivvazdušušna odbrana i drugi objekti Vojske Jugoslavije, i to u Prištini, Batajnici, Rakovici (Straževica), Mladenovcu...

Prema proceni Vlade Srbije u bombardovanju je poginulo najmanje 2.500 ljudi (prema pojedinim izvorima ukupan broj poginulih bio je gotovo 4.000), a ranjeno je i povređeno više od 12.500 osoba. 1.008 ubijenih vojnika i policajaca, a prema neslužbenim podacima, teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.

Ukupna materijalna šteta procenjena je tada na 100 milijardi dolara.

Ratni gubici NATO-a u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.

Tadašnje vlasti u Beogradu su tvrdile da je oboreno više desetina letelica, što nikada nije potvrđeno.

Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio više od 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je američki predsednik Bil Klinton naveo u govoru 10. juna 1999. da NATO nije pretrpeo "nikakve žrtve".

U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju se ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila.

Pogoðena toplana na Novom Beogradu (Foto: Tanjug, arhiva)

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.

Oštećeno je i 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno.

Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi", od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno je više stotina njih, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Gaðan most u Novom Sadu (Foto: Tanjug, arhiva)

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.

Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kololeč (nedaleko od Kosovske Kamenice), u 13.30 sati.

Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i obezbede povratak izbeglih dok se ne definiše najširi stepen autonomije.