Smešna strana istorije

Veliki majstor karikature Predrag Koraksić-Koraks crta pune 52 godine. Britko, prepoznatljivo, razumljivo na prvi pogled, bez reči (koje su suvišne), danas, kao i pre pola veka, četkicom i tušem. Prijatelji ga predstavljaju kao blagog, dobroćudnog čoveka, oštrog oka i sigurne ruke, koji je tokom devedesetih ranjavao i rušio diktatora smehom: mnogi smatraju da su njegove karikature prava, originalna (i omiljena) škola demokratije.

Prvi rad mu je štampan kada je bio sedamnaestogodišnjak, četvrt veka je proveo u "Večernjim novostima", formalnu penziju je dočekao u "Vremenu", a četiri lista za koje je radio tokom Miloševićeve vladavine prestala su da izlaze, jer se nisu sviđala režimu ("Demokratija danas", "Borba", "Naša borba" i "Ekonomska politka"). Karikature i izložbe nikada i nije brojao, objavljeno mu je osam knjiga, a u pripremi je kompakt-disk. Samo u protekle dve godine, na Svetskom ekonomskom forumu u NJujorku održao je umetničku radionicu, a izlagao je u Beču, Parizu, Oslu i naravno, u svom Beogradu. NJegove karikature rado su viđene u "Mondu", "Tajmsu", "Kurir internacionalu" i dr.

Kako danas, posle toliko godina gledate na početke svog umetničkog rada, da li ste slavili jubilej?

- Moj pravi početak je 1951. godina, kada sam objavio prvu karikaturu u "Ježu". Od kako znam za sebe, volim da crtam, a za to, naravno, ne mogu da nađem pravi razlog. U početku nisam ni otkrio dar za karikaturu, sticajem životnih okolnosti.

A krenuo sam u vreme Informbiroa i sukoba sa Rusima, pa je i prva moja objavljena karikatura bila na tu temu. Pohađao sam tada sedmi razred gimnazije; to moje pojavljivanje u "Ježu" strašno je odjeknulo u školi, pa sam prosto osetio obavezu da nastavim. O jubileju nisam vodio računa, nekako me to nije zanimalo. Radim dalje, nesmanjenim tempom, možda čak i više od kako sam pre pet godina formalno u penziji.

Po čemu pamtite "titovska vremena"?

- Za vreme Tita bilo je nezamislivo da crtate (karikaturalno) glavne političke ličnosti: pojavljivali su se, tu i tamo, neki benigni štosovi mojih starijih kolega, ali je za nas, poletarce, i to bilo nedopustivo. Karikaturisti se u to vreme nisu bavili ličnostima - mi smo kritikovali pojave.

Posle Titove smrti, počela je da se otvara informativna scena, krenuli su nezavisni listovi. Krajem osamdesetih, počeo sam da radim za "Demokratiju danas", prve takve novine kod nas, ali su one zabranjene posle nekoliko brojeva. Počinjalo je Miloševićevo doba...

Mnogi ljudi danas žele da zaborave da je Milošević, naročito na početku vladavine, a i godinama kasnije, imao plebiscitarnu podršku. Vi ste ga "prepoznali", a ostalo je, pretpostavljam, istorija

- Tako nekako. Radio sam u "Večernjim novostima" četvrt veka, ali su me sklonili, jer moje karikature nisu bile podobne. Firma je protiv mene povela sudski proces, koji je trajao tri godine; onda se neko setio da promeni interne pravilnike, pa su me jednostavno otpustili.

Dugo nisam mogao da objavljujem, ali su se moje karikature gledale ispod stola, a mnogi ljudi su ih sakupljali (neki imaju čitave kolekcije, obimnije nego što moja). Primili su me u "Vreme", tada najžešći opozicioni list, a redakciji je ubrzo stigla tužba zbog moje karikature. Povodom odbijanja Vens-Ovenovog plana i čuvene Paljanske skupštine, nacrtao sam igru "trule kobile": Micotakis drži Miloševićevu glavu, a ostali naskaču, predvođeni Karadžićem.

Okružni javni tužilac iz Novog Sada optužio nas je za povredu ugleda strane države, pominjala se i pornografija. Redakciju i mene kao autora, briljantno je branio Slobodan Beljanski, pa je tužilac odustao. Kasnije sam saznao da je inicijativa za to suđenje potekla iz kabineta Dobrice Ćosića.
Milošević nikada nije direktno reagovao na moje karikature, ali jesu njegovi potčinjeni. Od Gordane Logar sam čuo, a to mi je kasnije potvrdio i Milan Milutinović, kao "živi svedok", da je Milošević Ričardu Holbruku pod nos poturao moje karikature iz "Naše borbe", kao dokaz slobode medija, i pitao ga "da li je ovaj list zabranjen, a ovaj karikaturista uhapšen?"

Diplomatski kor u Beogradu često kupuje moje karikature i to mi je pomagalo da preživim gadna vremena. Na primer ambasador Norveške, njegova ekselencija Svere Bergen Johanson, ima barem trideset mojih originala, njegova supruga takođe. Svoju kolekciju su mi pozajmili za izložbu u Oslu. Takođe sam po narudžbini portretisao neke diplomate.

Čini se da posle 5. oktobra nemate "omiljenih" likova kakvi su bili Slobodan Milošević i Mira Marković. Danas ih je mnogo više?

-Da. Zamenili su ih Koštunica i Đinđić, kao i mnogi drugi sa političke scene. Tu su još i šlagvorti iz prethodnih vremena. Sada ima više reakcija nego ranije!

Nije vam bilo suđeno da živite u dosadnim vremenima, naročito u proteklih petnaestak godina. Ipak, da li ste nekada osetili nedostatak ideje, inspiracije?

- Ovde se svakoga dana dešava neka glupost, koja me obavezno inspiriše da nacrtam svoj komentar. Ponekad se političari umore od toga, pa imam mali problem. Svih ovih godina zaista su mi pomagali da napravim niz dobrih karikatura. Našoj političkoj sceni slična je, možda, ona u Hrvatskoj, ali se tamo nije pojavio kolega koji bi je iskoristio na pravi način.

Krenuli ste i sa animiranim karikaturama na TV B 92. Kakvo je to iskustvo i kako sve dospevate?
-Svaki dan objavljujem u "Danasu", u "Vremenu" jednom nedeljno, a pre godinu i po, upustio sam se i u crtane filmove. Za TV B 92 pripremam animacije od 15 do 20 sekundi: mnogo su atraktivnije od statičnih, oplemenjene su poentom na kraju.

Pre četiri godine sam počeo da radim na kompjuteru i sjajno mi ide. Više ne moram da trčim u redakcije, a čak ni novine ne kupujem dok ne otvorim sajt dnevne štampe i otkrijem šta je zanimljivo. Inače, karikature radim prvo na papiru, tušem i četkicom, zatim ih skeniram i potom kompjuterski docrtavam. Pomaže mi porodična manufaktura: ćerka i zet su vrhunski stručnjaci, oni animiraju te slike, obezbede muziku, zvučne efekte, pa ceo posao završimo za jednu noć.

Tempo je žestok, ali ja ne znam drugačije da živim. Navikao sam svakodnevno da hranim aždaju, jer znam da mnogi ljudi to od mene očekuju. Moja osećanja pri tom se kreću u rasponu između velikog zadovoljstva i prave more. Ipak sam napunio 70 godina života, a drži me radost stvaranja i radost moje publike.