„Siroče sam rođena, ko siroče ću umreti“

Kada dođu ovamo svi traže odmah da se vrate kući. Teško se navikavaju. To su već stari ljudi. Neki su u stanju lake demencije ili teške skleroze. Moramo da ih ubeđujemo da ostanu, kao malu decu. Imamo i selo i grad u istoj kući, hotel i dečji vrtić istovremeno, priča socijalni radnik Lozanka Nakov, mnogima otac i majka i „mirovnjak“ u Domu za stare i penzionere u Dimitrovgradu. U ovoj ustanovi trenutno boravi 83 korisnika, a samo sedmoro ili osmoro može samo o sebi da brine. U prizemlju je stacionar za pokretne, a na spratu Gerijatrijsko odeljenje u kojem su smešteni polupokretni i nepokretni korisnici. O svima svakodnevno brine deset medicinskih sestara, lekar, šest čistača, četiri kuvara, po dva pomoćna radnika i ložača i dve radnice u vešeraju. U Domu rade i tri administrativna radnika, nabavljač i magacioner. U neposrednom kontaktu sa korisnicima Doma su socijalni radnik Lozanka Nakov i direktor Doma Katica Đorđević.

- Nepokretne tri puta dnevno presvlače medicinske sestre. One kupaju i pokretne korisnike - priča Nakov.

Za smeštaj, lečenje i negu pokretni i polupokretni korisnici plaćaju 11.093, a pokretni 8.400 dinara mesečno. Pojedini žitelji Doma svoj boravak plaćaju penzijama, a one sa malim penzijama dotiraju deca, rođaci ili Ministarstvo za socijalna pitanja. Poljoprivrednici daju opštini kuću i imanje. U holu Doma sedi grupa starijih ljudi. Uronili u svoje misli gotovo da nas i ne primećuju. Uglavnom čute. Retko ko od njih je bez štapa ili štake. Stojanča Milanov iz Gornje Koritnice kod Bele Palanke kaže da nema vremena da sedi, ali ni da ćuti.

- Imam 53 godine. Dobijam nagradu za metenje. Sad je zima, ali kad se otopi sneg ja sam glavni za dvorište. Ja sam šef za čisto dvorište -priča, tek da razbije monotoniju.

Uprava Doma nastoji da ljudima koji su ovde našli utočište olakša život. Utočište u Domu pronašli su Damjan Bosanac i Stana Stojanić, izbeglice iz okoline Pakraca. U Domu su već osam godina. Ostaće, kaže, u Domu do kraja života jer nemaju ni kome ni gde da se vrate. Damjanov sin, unuka i sestra su poginuli u ratu, a Stanin sin i snaja žive od socijalne pomoći u Okučanima. Njihov boravak finansira Komesarijat za izbeglice. - Zajedno smo došli u Dom. Prva žena mi je umrla. Stana je imala neku penziju od prvog muža. Nismo se venčali da je ne izgubi. Sada je i bez te penzije jer ne može da ode u Hrvatsku da sredi papire. Boluje od šečera. Sva se trese. I ja sam invalid. Jednom u tri meseca odem po svoju penziju u Pakrac - priča Damjan.

Udovica iz Babušnice Radmila Jovanović u Domu je već četiri meseca. Posle smrti muža nije mogla da ostane da živi sa pastorcima.

- Oni su me najurili. Otišla sam živu glavu da spasem - kaže Radmila.

Pojedini žitelji Doma su u njemu pronašli svoje srodne duše. Tako se Tomislav Denković (60) iz Pirota ovde zbližio za Gordanom Zlatković iz Gadžinog Hana. U Domu živi i šezdesetogodišnja Milunka Igić iz Gornje Koritnice kod Bele Palanke, čiji boravak finansira Ministarstvo za socijalna pitanja. U Domu je već osam godina. Invalid je. Osam puta je operisala nogu i kreće se pomoću štake.

- Majku ne znam, a oca nisam ni imala. Imala sam tri meseca kada su majku streljali četnici jer je nosila hranu partizanima. Do trinaeste godine me čuvala baba. Posle sam živela sama kako sam znala i umela. Sadila sam tuđe bašte, kopala tuđe njive. Socijalno mi je pomoglo da sazidam kuću na placu polubrata. Kad je kuća bila gotova, bratanac me je isterao iz kuće. Pred ambarom sam jela i spavala. Posle me je Centar za socijalni rad doveo ovde. Siroče sam se rodila, siroče ću da umrem. Za osam godine niko nije došao da me obiđe i pita kako sam - priča uz suze baka Milunka.

Ona živi sama u sobi. Prozor i ormar okitile su japanske ljubičice. Rascvetale i lepe one je teše u časovima tuge, a njih je u njenom životu bilo mnogo.