Svet koji nestaje: Šije i u 89. bez naočara i znanje još prenosi mlađim generacijama, a sve to ne naplaćuje

Tada nije ni sanjao da će se krojačkim zanatom baviti do današnjeg dana, sa punih 88 godina života.

To je vitalan čovek kome život ni dan-danas nije iscrtao duboke bore, pa mu niko ne bi dao godine koje nosi sa uvek blagim osmehom na licu. On je Čedomir Cvetković, najskromnija osoba u Leskovcu.

"Neću da pričam, ne želim, ko sam ja da bi o meni pisali ništa značjano nisam uradio", otima se sve vreme čovek koji impresionira svakog ko sedne s njim da razgovara.

Ipak, ono malo što smo uspeli da izvučemo teškom mukom odslikava u pravom svetlu osobu o kojoj nam njegove komšije, kolege i krojačice koje je besplatno podučavao, godinama pričaju.

"Počeo sam da šegrtujem 1949. godine kod Juge Jovića koji je imao radnju u Kajmakčalanskoj ulici, a kasnije u centru grada blizu Trenkine kafane. Tu sam izučio zanat, kasnije u svojoj staroj kući sam imao svoju radnju sve dok nisam otišao u penziju", počinje priču.

Posle penzije je prestao da radi, pravio pauzu skoro 10 godina, ali mu njegove mlade kolege i koleginice nisu dale mira. Dolazile su da ih podučava, da im ispravi greške na odelima i kompletima.

"Ja sam jedna od onih koju je Čeda podučvao. Nisam bila bez osnovnog znanja, ali teže stvari nisam znala, pa sam, čas,čas, trčala do njega i izvlačila ga iz kuće da mi pomogne. Nikada mi nije ni dinar naplatio. Uvek bi govorio da ima za sebe", priča šnajderka Jagoda Jović koja se više ne bavi ovim poslom jer radi u jednoj ovdašnjoj fabrici.

Čedomir Cvetković je davno prestao da šije za novac, ne seća se kada je sašio poslednje odelo, ali njegova mala radnja pored porodične kuće je uvek puna.

Leskovac je imao konfekciju "Đuro Salaj", kasnije "Inkol", ali su te fabrike toliko bile spore u menjanju svojih terkova da je moda prolazila pored njih.

"Moje generacije nema više, nažalost, davno smo prestali da šijemo, a u Leskovcu koliko sam čuo, nema ni jednog šnajdera specijalizovanog za tešku konfekciju, muškog majstora, kako smo govorili“, priča Čeda koga nikako ne mogu da nateram da sedne za starom mašinom radi fotografisanja.

Ipak, Čeda nije usamljen. U njegvoj nekadašnjoj radnji stoji jedan mali sto, furuna koju zimi povremeno založi i stara šivaća mašina.

„Popravku neku uradim jer me saleću komšije, a meni dobro dođe da imam društvo, da se našalimo, da popijemo kafu i da popričamo“, veli.

Jagoda koju je Čeda naučio šnajdesrkom zanatu kaže da to jeste bila velika i veoma važna besplatna škola, ali mnogo važnije od toga bilo je nešto drugo.

"To drugo je što je on bio naš psihoterapeut. Mi bismo kod njega otišli uplakani, vratii se nasmejani. Prvo bi nam skuvao kafu, popričao o sasvim drugim stvarima, pokazao nam kako da rešimo problem koji smo sami napravili na reveru ili džepu, a posle toga nam nadugačko i naširoko punio glave znanjem. Čedina radionica za mene je do skoro bila drugi dom", priča ova šnajderka i radnica, Jugmedia.

Komša Èeda najjaèi lik. pic.twitter.com/DZxS39jt4n

— Petar (@MoojeOkoo12345) June 20, 2022