Irina Ivić: Pas Bobi je promenio moj život

Međutim, sada želimo da vas upoznamo i sa jednom od njenih najvećih ljubavi, psom Bobijem, koji je na veoma neobičan način ušao u njen život i zauvek ga promenio.

Kako je Bobi postao član tvoje porodice?

Do tada nikada nisam planirala da imam psa i uopšte nisam imala poriv da udomim životinju. Sećam se, bila je nedelja, dan kada sam ja prilično besna, jer zbog posla ustanem u četiri ujutru i kada dođem kući odspavam dva-tri sata, ali nakon toga sam i dalje iscrpljena i treba mi vremena da dođem sebi. Tako sam i ovoga puta ustala, skuvala kafu i otišla na Fejsbuk, gde sam ugledala njegove fotografije. Istog trenutka sam dečku rekla –Ovo je naš pas! To je bukvalno bila ljubav na prvi pogled!

Pre nego što se doselio u tvoj stan, Bobi je imao prilično buran život?

Kad sam videla njegove fotografije, odmah sam zvala drugaricu da se raspitam i ona je rekla kako je on divan i umiljat pas, ali da su njegove gazde preminule i da sada živi sam na ulici. Rešila sam da odmah odem po njega kako ga neko ne bi uzeo pre mene jer je bilo mnogo interesenata. Pozvala sam drugaricu, Kristinu Radenković, koja je bez razmišljanja odlučila da se zaputi sa mnom u Kruševac, tog najhladnijeg dana u prošloj godini, dok je padala ledena kiša i svi mediji upozoravali da ne treba kretati na put. Kada smo posle mnogo poteškoća u putu došle u Kruševac, tek tada su nastali problemi jer je Bobi bio vrlo agresivan, režao je i nije hteo da pođe sa nama!

I ta njegova agresivnost nije prestala ni kada ste doputovali u Beograd?

Ja nikada nisam imala psa do sada i nisam znala kako da se ponašam sa psom. Kristina mi je dala am i povodac, objasnila kako da ga hranim i šetam i to je bilo sve. On je sebi našao svoje mesto ispod kreveta u spavaćoj sobi i izlazio samo kada je bilo vreme za šetnju i obavljanje nužde. Posle nekog vremena je postao i ozbiljno agresivan, režao, lajao i ta agonija je trajala mesec dana. Tada sam pozvala dresera, koji mi je objasnio da je on samo uplašen i istraumiran, jer mu je umro gazda i jer je živeo na ulici neko vreme. Onda je on radio sa njim neko vreme, posle čega je sve bilo u redu.

Pravo ime mu je Bobi?

Da, oduvek se odaziva na ime Bobi, nisam ga ja tako nazvala. Oko Nove godine sam dobila poziv od unuke gospodina koji je preminuo a koji je bio Bobijev gazda. Ona ga je kupila sebi u Italiji gde živi sa roditeljima, međutim ubrzo joj je umrla baka u Kruševcu. Sa porodicom i Bobijem je došla na sahranu i odlučila da psa ostavi dedi kako ne bi bio usamljen. Kada je i deda preminuo, Bobi je ostao sam. Tako da ne znamo koliko Bobi ima godina. Pošto ima kataraktu, moguće je da ima šest,-edam, ili čak devet.

Ne voli da se fotografiše, a u čemu uživa?

Mrzi da se slika, a obožava da se mazi. U kraju ima dosta zelenila u kom Bobi voli da šeta i ima svoju ekipu, ali nije preterano druželjubiv. Voli malo da protrči sa njima, da se malo ponjuše, ali to je to.

Fotografija: Nada Todoroviæ

Nema mnogo drugara, ali možda ima devojku?

Ima u kraju jedna cica koja se zove Bibi, koja bi bila idealna za Bobija. Ona je maltezer, potpuno bele boje i skroz su isti, ali se još nisu zaljubili. On je dekica, možda se neće ni zaljubljivati više.

Šta najviše voli da jede?

Otkrili smo neku konzervu sa pirinčem, mesom i žen šenom. Oduševi se čim pomiriše tu konzervu, što je čudno, jer za drugu hranu nije toliko zainteresovan.

Ko ga čuva kada si na poslu i da li te je nekad video na televiziji?

Nije, ne gleda televiziju u to vreme. Zapravo ga i ne zanima televizija toliko. Kada je čuvanje u pitanju, ne treba njemu niko, on se sasvim dobro snalazi i sam. Zna da plače kad izlazim iz kuće, ali mi je dreser objasnio da je i to normalno, da oni tako pokazuju tugu i da je to stvar navike. Sa njima se ne treba pozdravljati ni kada izlaziš iz kuće, a ni kada dolaziš. To je veoma teško jer kada stignem kući on odlepi od sreće, a treba ga potpuno ignorisati. Zato sad imam taktiku da ne bi video da odlazim – prošetam ga, obučem pidžamu, odem u kupatilo i pustim vodu da on misli da se spremam za spavanje. On onda mirno ode pod krevet, a ja se brzo spremim i na vrhovima prstiju izađem da me ne čuje.

Da li planiraš da udomiš još neku životinju u skorije vreme?

Za sada postoji mesto samo za Bobija, on je potpuno osvojio moje srce. Mada, ko zna, ako nekada budem imala više prostora, moguće je. On je došao i potpuno sve promenio u mom životu! Svima bih preporučila da nabave psa, jer je to neopisiva ljubav.

Izvor: Apetit.rs

Fotografija: Nada Todoroviæ

.