Zašto se pas u islamu smatra "prljavom, nečasnom i zlom" životinjom?

Međutim, postoji potpuna druga i nepoznata veza islama s psima, odnosno duga i pozitivna interakcija muslimana sa ovom životinjom, koja datira od samih početaka ove religije. Neki od prvih muslimana, uključujući proroka Muhameda, živeli su s psima i to uopšte ne predstavlja nikakvo iznenađenje.

Većina njih im je pomagala da obuzdaju ovce i koze, ali i u zaštiti drugih životinja. Ovce i koze su bile glavni izvor hrane, a psi su bili najbolji čuvari ovih “vrednosti“.

Psi su takođe bili ključni saputnici tokom lovačkih ekspedicija. Mnogo pre islama, psi su prikazani i u kamenim rezbarima iz drevnog Egipta i Iraka kako rade i pomažu svojim vlasnicima. Muslimani su na isti način nastavili da neguju pse uz sebe.

Kako se islam širio Bliskim istokom i svetom, prestao je da bude religija nomadskih ljudi i koncentrisala se na gradove. Veliki broj najvećih gradova sveta u prvom i početkom drugog milenijuma bili su muslimanski. Od Damaska i Bagdada do Kaira i Istanbula, vlasti su podržavale rast populacije pasa koji su ulice grada održavali urednim. Čak su ljudi koji bi počinili zločin nad životinjom bili najstrože kažnjeni. I tada su muslimani znali da su gradovi s psima bili mnogo čistiji i pogodniji za život nego bez njih.

Bezbroj je istorijskih činjenica da je muslimanski svet bio u stalnom kontaktu s psima. Prepoznali su koliko su oni važni za sredinu, a razvili su i emotivne veze s njima.

Kako se onda dogodilo da psi u islamu postanu nepoželjni?

foto: getty

Jednostavno rečeno - zbog bolesti. Pre oko dve hiljade godina, bolesti koje su vladale planetom bile su mnogo smrtonosnije, a bilo je pitanje vremena kada će ih ljudi dovesti u vezu sa psima. Stanovništvo Bliskog istoka, ali i Evrope počelo je da primećuje korelaciju između izbijanja kuge, kolere i malarije, kao i fizičku blizinu žrtava mestima kao što su groblja i močvarna jezera. Vlasti su preuzimale mere poput iznošenja đubreta van grada, ali nesvesno su na taj način uklonili i pse koji su jeli ovo đubre. Onda su se zamenile uloge – pas je nekada održavao ulice čistim, sada to mora da počne da radi čovek.

Ne samo što je bilo mnogo manje smeća u gradu, nego je i ono što je ostajalo u gradu predstavljalo pretnju javnoj higijeni, ali i psima. Za samo nekoliko decenija početkom 19. veka psi su viđeni kao ekonomski nekorisni i štetni po javno zdravlje.

Iako danas mišljenja i među samim muslimanima variraju, oni bogatiji pse drže kao statusni simbol, ali većina ih i dalje smatra prljavim, nečasnim, a ponekad i zlim životinjama. Upravo zbog velikih nesporazuma i nesvesnih radnji iz prošlosti nastala je ova predrasuda, koja vlada ne samo među muslimanima, nego i onima koji to nisu. Takođe, mnogi muslimani čak ni ne znaju da su psi upravo bili najveći prijatelji proroka Muhameda i miliona njihovih predaka.

Za neke od nas kojima je glavna vrsta komunikacije, osim sa ljudima, upravo sa psima, priča o psima u islamu nudi nam još jednu lekciju. Ljudi nisu uvek držali pse zbog ljubavi ili zato što su im slatki. Kroz dobar deo istorije, oni nisu bili ljubimci. Bili su radnici, čuvari vrednosti, lovci i čistači ulica. Osim toga što danas služe da nanjuše drogu, pomognu slepima i jure kriminalce, psi su za većinu nas izvor radosti. U istoriji su, pak, bili nešto mnogo više. Poznajući njihovu prošlost ne samo da imamo širu sliku o sveprisutnoj životinji, već nam pomaže da razumemo sopstvenu istoriju i odnos sa životinjama koje oblikuju našu današnjicu.