Ponovo zajedno: Priča o Veri i Beći

Redakciji portala B92 obratili su se Milica i Marko Davinić koji su sa vama želeli da podele dirljivu priču o velikoj ljubavi između njihove mame Vere i mačora Beće. Njihovu priču prenosimo u celosti.

Mačor Beća ušao je u naše živote tokom bombardovanja 1999. godine. Uplašen konstantnim zvucima sirena i bombi, neprimetno se ušunjao u tatinu advokatsku kancelariju i zaspao na fotelji. Ni jednog trenutka nismo imali dilemu da li treba da ga zadržimo. Roditelji su, ipak, mislili drugačije. Govorili su, da nam je u haosu koji nas je okruživao, „potreban” još samo kućni ljubimac o kome bismo morali da vodimo računa. Bili smo uporni. Ubrzo su nam i roditelji bili zahvalni, jer je Beća svojom veselom prirodom uneo radost u našu turobnu stvarnost.

Nazvali smo ga Strahinja, zbog načina na koji je ušao u naše živote. Ime mu, međutim, nije dugo ostalo. U pokušaju da uhvati golubove sa susedne terase, dva puta je padao sa šestog sprata na kome se nalazi naš stan. Oba puta je preživeo. Dok ga je izlomljenog mazila i tešila, mama Vera mu je tepala da je pravi Blesa, s obzirom na njegove nelogične akrobatske akcije. Ime Blesa je ubrzo preraslo u Beća, što mu je i ostalo do kraja života.

Foto: Lièna arhiva

Iako vezan za sve ukućane, Beća je bio i ostao mamin ljubimac. Budili su se u cik zore i nakon što bi dobio jutarnju porciju hrane i maženja, dremao je na maminim nogama dok je ona ispijala prvu kafu. Ritual se ponavljao i u toku dana, dok bi mama gledala televiziju ili čitala novine.

Beća, ipak, nije bio tipičan mazni mačor. Pre bi se mogao opisati kao namćorasti gospodin koji je štitio svoju teritoriju i njemu drage ljude. Na svojoj koži (rukama i nogama) to su osetili svi prijatelji i rođaci koji su nam povremeno obilazili stan dok smo bili na putovanjima. Mama je, međutim, uvek pronalazila opravdanje za Bećino ponašanje. „Ma nije mu bio dan, mora da su ga mazili po povređenoj kičmi, prišli su mu s leđa...“ i slično.

Mama je početkom jula ove godine otišla na operaciju koja je uspešno obavljena. Ubrzo je puštena na kućno lečenje i oporavak je tekao relativno dobro. Hirurga koji je operisao i pratio zavolela je kao sina. Žalila ga je zbog 24-časovnih dežurstava, koja mu nisu predstavljala prepreku da uvek bude brižan i ljubazan prema pacijentima.

Ipak, situacija se naglo pogoršala u jutarnjim časovima 29. avgusta. Hitnu pomoć smo pozvali dva puta i ukazivali na ozbiljnost situacije, ali smo dobili samo stručne savete („Neka pije šerbet i jede dvopek...“), ili su nas upućivali na terensku službu Doma zdravlja. Na kraju smo morali sami da prevezemo mamu u polusvesnom stanju do Urgentnog centra. I pored velike upornosti medicinskog osoblja ove ustanove, za nju je bilo prekasno.

Nakon mamine smrti Beća gotovo da nije uzimao vodu i hranu. Kunjao je po stanu i skrivao se od rodbine i prijatelja koji su dolazili da nam izjave saučešće. Tačno nedelju dana nakon mamine smrti i Beća je zatvorio oči na njenom krevetu. Samo se tiho ugasio, umotan u mamino ćebe kojim smo ga pokrili. U državi u kojoj je ideja o groblju kućnih ljubimaca i dalje predmet podsmeha i zluradih komentara, morali smo da pronađemo odgovarajuće rešenje za Bećino poslednje konačište. Našli smo ga u nepristupačnom delu šume, nadomak Topčiderskog groblja, na kome je mama sahranjena nekoliko dana ranije. Pored njega smo stavili maminu sliku i čarape, kao i kesicu hrane koju je najviše voleo.

Neko će celu ovu priču objasniti pukom slučajnošću, igrom sudbine ili posebnom vezom ljubimca i vlasnika. Na kraju, nama to i nije toliko bitno. Važno nam je samo da su njih dvoje ponovo zajedno.

Foto 1: Asbestos Bill / Flickr.com