Bolest kljuna i pera kod papagaja

Prvi put su je primetili 1975. godine australijanski veterinari, gde je bolest napala divlje ptice. Iako ptica koja ispolji simptome bolesti obično umre, dešava se da ptice koje su izložene virusu, preleže blagu infekciju, i oporave se.

Koje ptice imaju najveći rizik da obole od ove bolesti?

Bolest kljuna i pera je dijagnostikovana kod 40 i više vrsta papagaja, uključujući južnoameričke papagaje. Iako se čini da svi članovi porodice Psittacidae imaju sklonost, najčešći je slučaj da od ove bolesti obole kakadui. Takođe, papagaji elektusi, agapornisi, tigrice i afrički sivi papagaji, mogu oboleti od ove bolesti. Mlađe ptice su podložnije, posebno one sa akutnom formom bolesti. Najčešće pogađa ptice ispod dve godine starosti.

Šta uzrokuje bolest kljuna i pera?

Ova bolest se javlja kao posledica virusa DNA koji napada ćelije imunog sistema i onie koje su zadužene za razvoj kljuna i perja. Virus je cirkovirus, jedan od najmanjih poznatih virusa izazivača bolesti. Sličan virus napada golubove i druge ptice.

Kako se virus koji uzrokuje ovu bolest prenosi?

Bolest kljuna i pera je vrlo zarazna. Velike količine virusa, koji može biti prenosiv vazduhom, se mogu naći u izmetu, u otpadu i u prašini s perja inficirane ptice. Prašina sa perja se lako širi i može kontaminirati hranu, vodu, kavez, odeću, i druga mesta u okruženju. Smatra se da se virus prenosi udisanjem ili uzimanjem hrane na kojoj je virus. Takođe se mislilo da virus može da se prenese iz materice ženke na jajašca.

Period inkubacije (vreme od početka zaraze do ispoljavanja simptoma) može biti kratak oko 3-4 nedelje, ili do nekoliko godina, zavisno od količine virusa koji se prenosi, od godina starosti ptice, stadijuma razvitka perja, i od imunog sistema ptice.

Koji su simptomi bolesti kljuna i pera?

Postoji akutna i hronična forma bolesti.

Perakutni/akutni tok: Perakutni i akutni tok se najčešće javlja kod vrlo mladih ptica, i može početi sa simptomima nevezanim za kljun ili perje. Zaražene ptice često ispoljavaju depresiju, uz povraćanje. Može se javiti enteritis izazvan dijarejom ili pneumonija, i mogu umreti pre nego što nastanu bilo kakve lezije na perju ili kljunu. Ovo se često naziva perakutna forma bolesti. U akutnoj formi, mladima opada perje, a novoizraslo perje može imati lezije, uključujući kružne trake oko perja gde je baza. Ovo perje često pada, lako se lomi, može da krvari, i vrlo je bolno.

Najčešći simptomii ove bolesti

Akutna forma

Depresija, regurgacija i dijareja, gubitak apetita i težine, nepravilan razvoj perja, smrt.

Hronična forma

Gubitak perjanog praha i pudera, nepravilan razvoj perja, nepravilan rast i deformiteti na kljunu, mrtav kljun i oralne lezije, sekundarne infekcije, smrt u roku od par meseci ili godina.

Kod hronične forme ove bolesti, koja je češća kod starijih ptica, prvo su napadnuta praškasta perja. Pera su često krhka i lako lomljiva, imaju uske prstenove, koji mogu krvariti, i biti bezbojni, deformisani ili uvijeni.

S obzirom da su folikule pera uništene, ptica uskoro neće moći da menja pera, i primarno, sekundarno, repno i pero na kresti će opasti. Ogoljena koža je izložena, i normalan perjani prah se ne može naći na telu ili kljunu. Nepravilnosti na peru, često nazvane „distrofično pero“, koje se možda neće pojaviti do prvog menjanja perja nakon infekcije, što može biti period od šest meseci.

Na kljunu se mogu pojaviti određene udubljene zone. Smeđi mrtvi delovi se mogu naći unutar gornjeg kljuna, i kljun se može produžiti, deformisati, i lomiti. Sekundarna infekcija kljuna i usne duplje se često javlja. Kod nekih ptica, i nokti mogu biti deformisani ili umrtvljeni.

Sluz u izmetu, ili zelena boja izmeta se može pojaviti. Kod nekih ptica, jetra će takođe biti zahvaćena, pa će možda oštećenje jetre prouzrokovati smrt.

Ptice koje imaju hronični oblik bolesti mogu živeti nekoliko meseci ili godina, i umreti od sekundarne infekcije. Ovaj dug period bolesti u kome će ptica biti bez perja, i postepena slabost može biti veoma emotivno problematična za vlasnike.

Kako se dijagnostikuje bolest kljuna i pera?

Pregled medicinske istorije, prisustvo kliničkih simptoma, i zapažanja za vreme fizičkog ispitivanja mogu biti od pomoći za dijagnostikovanje ove bolesti. Druga stanja poput nutritivnih deficita, infekcije poliomavirusom (uzrokuje bolest tigrica i druge bolesti kod papagaja), hormonski disbalans, i reakcija na lekove može izazvati lezije na perju slične kao kod bolesti kljuna i pera.

Histopatologija (mikroskopski pregled uzroka sa biopsije) može potvrditi dijagnozu. Napadnute ćelije će imati nepravilnosti u svom jezgru, što se naziva „bazofilično intranuklearna inkluzija tela“. Dijagnoza takođe može biti potvrđena LRP (lančana reakcija polimeraze) testom komplentne krvi ili uzorcima sa biopsije. Test detektuje prisustvo virusa. Ovaj test se takođe može koristiti na površini kaveza da detektuje eventualnu kontaminaciju virusom.

Mogu se javiti lažno pozitivni i lažno negativni rezultati testa. Na primer, inficirane vazdušnodesantne ćelije mogu kontaminirati uzorak i pokazati lažno pozitivan rezultat. Zdrave ptice sa pozitivnim rezultatima testa bi trebalo da ponove testiranje nakon 90 dana. Ukoliko i dalje imaju pozitivan rezultat na testu, trebalo bi ih posmatrati kao potencijalne nosioce virusa. Ukoliko ponovni test pokaže negativan rezultat, ptica je možda eliminisala virus i postala imuna.

Lažno negativni rezultati testa se takođe mogu javiti ukoliko je mnogo antikoagulanata prisutno u uzorku, i ekstremno visok broj viralnih čestica prisutno i ometaju test, ili nema dovoljan broj inficiranih belih krvnih zrnaca u uzorku.

Kako se leči bolest kljuna i pera?

Nema posebnog tretmana lečenja za ovu bolest. Postoji pomoćna nega koja uključuje dobru ishranu, dodatnu toplotu (inkubator), trimovanje kljuna, i lečenje sekundarnih infekcija. Bolest je, međutim, vrlo progresivna i samo se mali broj ptica može izlečiti. Trebalo bi razmisliti o eutanaziji ukoliko primetite ozbiljne i/ili bolne simptome. Ptice koje umru prirodnom smrću obično podlegnu sekundarnoj bakterijskoj, gljivičnoj ili viralnoj infekciji uprkos lečenju, s obzirom da im je imuni sistem ozbiljno oslabljen. Većina ptica će umreti nakon 6 meseci do 2 godine od početka razvijanja bolesti.

Kako može preventivno da se utiče na nastanak ove bolesti?

Ptice bi trebalo kupovati od dobavljača koji ima zdrave ptice. Nove ptice bi trebalo sa se smeste u karantin i testiraju pre nego što ih stavite u isti kavez sa postojaćim pticama. Ponovite testiranje nakon 3-4 nedelje da bi prošao period inkubacije. Inficirane ptice bi trebalo izolovati i izostaviti iz programa parenja. Mlade i odrasle ptice bi trebalo držati separatisano.

Vlasnici ptica moraju da razumeju da ukoliko nose tuđe ptice, postoji mogućnost da će im preneti virus i inficirati druge ptice. Dobra higijena se podrazumeva. Nisu poznata dezinfikaciona sredstva koja mogu da unište virus. Dezinfikatori koji su poznati po svojoj efektnosti u borbi protiv parvovirusa bi mogli da budu dobar izbor i u ovom slučaju.

U Australiji je napravljena vakcina koja razbija virus, ali koja je delotvorna kod ptica koje prethodno nisu bile izložene virusu; može uzrokovati ozbiljne bolesti kod ptica koje su već ispoljile simptome bolesti kljuna i pera. Ptice bi trebalo vakcinisati što je pre moguće, najbolje u periodu od 2 nedelje starosti. Ukoliko se planira period parenja, trebalo bi te ptice vakcinisati mesec dana pre početka sezone.