Poslednji pozdrav čovekovom najboljem prijatelju (FOTO)

Čitam ovu priču danas i mislim se... kakvo prijateljstvo.
A juče stojim ispred bankomata na NBeogradu i čekam da podignem novac
a iz banke izlazi mladić i tuče svog psa zato što se pomerio od mesta na kome ga je ostavio.
Udara, onako krvnički.
Ljudi prolaze dobacuju... ubićeš psa. On nikoga ne konstatuje.
Tako je to kada znaš da nema ko da ti oduzme životinju i nećeš ići u zatvor zbog maltretiranja.
Jer... ovo je Srbija!

Prije točno mjesec dana umro je moj pas Medo, nije bio samo pas nego najbolji prijatelj i ravnopravni član obitelji. On je bio taj oko kojeg se obitelj skupljala, družila, opuštala. Tako smo ga voljeli i jednostavno nikad ništa bez njega neće biti isto. Umro je od nepoznate bolesti, tri različite terapije je veterinar promjenio, njemu je bilo sve gore i nakon kratkih ali prekrasnih 6 godina svog života umro je u svojoj fotelji, okružen ljudima koje je najviše volio. Prvi puta u životu vidjela sma tatu kako plače. Strašno ljudi dragi, nikad nisam mislila da ću toliko plakati za psom. Često se pitam jesam li mogla napraviti više za njega, ali znam da nisam, pokušali smo SVE da ozdravi ali nekad ni to sve nije dovoljno. Nadam se da psi idu u raj jer su to plemenita bića i zaslužuju biti tamo. Svog Medu nikad neću zaboraviti i uvijek ću ga voljeti. Ovu svoju priču dijelim s vama jer je to vjerovatno neki proces mog emocijonalnog oporavka u kojem "papir" trpi sve, pa eto...

Opet neko seče luk. :/

Divna. Divna i iskrena priča.
Još takvih.
Da i ljudi ovde shvate da su ljubimci nešto više od "kere".

Tuzno je to ali ako je za utehu dozivela je lepe godine i kako vidim dobro ih prozivela,morala se jednom zavrsiti i ta prica,meni je vise zao onih pasa napustenih mucenih ubijanih pored kojih prolazimo svaki dan samo sto nemaju cast da njihova prica bude ispricana poput ove,a ne dozive ni sneg da vide.

Najteži deo ljubavi jeste da prepoznamo kada je kraj i da pustimo najvoljenije da odu...

Ljubav između psa i čoveka ne može se porediti ni sa čim. To je posebna kategorija. Zato me neopisivo nerviraju svi oni koji komentarišu brigu o psima brojem napuštene dece i ugroženih ljudi. Kao da to ima veze jedno sa drugim. Samo onaj ko je živeo sa psom u istom prostoru zna koliko je neizmerna vernost, ljubav i zahvalnost životinje koju paziš, voliš i neguješ! Vrlo često između životinje i nekih ljudi biram ovo prvo...

Ja imam 32 godine, od svoje 8 godine sam imao ukupno 2 psa, oba su bila nemacki ovcari, jedna je zivela 12 godina, kad je uginula nismo hteli vise psa...godinu dana smo bili bez kuce ali eto, uzeli smo novo stene, nemackog ovcara. Zivela je 11 godina, do septembra ove godine.
Ostavila je iza sebe stene, mesanac haskija i nje :)
Moji su hteli da ga poklone, tesko je hraniti 2 psa danas ali nisam dao...hteo sam da on ostane da imamo naslednika. Prelep je, ogroman i izgleda kao vuk! :) Sve radi kako ga je mama naucila, od toga kojom rutom trci po dvoristu kad vidi nekog da prolazi pored kuce do toga kako se ponasa kad ulazimo ili izlazimo kolima iz dvorista.
Ali ona mi nedostaje. I stalno pricam o njoj kao da je jos tu u dvoristu. I jeste tu...u nasim srcima i kad god pogledam malog vucka.
Cuvajte svoje ljubimce jer oni posle nekog vremena to prestanu da budu i postanu ravnopravan clan porodice.

Najbolji čovekov prijatelj-iskustvo pokazalo

"I will miss you...."

Ljubimac je pravi prijatelj u dobru i u zlu !

https://www.youtube.com/watch?v=1shdphUS7xk&feature=youtube_gdata_player

@viva la vida
Svi psi idu u raj...za njih možda i postoji

Pre deset meseci ostala sam bez mog divnog psa,bila je moja ljubav 12 godina prelepa i predivna.Tesko je pretesko , nedostaje mi svaki dan, iako imam jos dva psa koja takodje obozavam ,svaki put kad ih setam pogledam u nebo i porucim joj da je volim. Zaista verujem da postoji raj , i da svi psi idu u raj

Bezuslovna ljubav.

Ajde sad neki malo optimisticniji clanak.

pa dobro moramo se pomiriti kad dodje do tog zadnjeg dana..ja sam to naucio i kod ljudi kad znam da nema povratka manje i tugujem...al mislim da je najgore kad se desi nesto iznenada kao meni..moj pas kojeg smo cuvali u stanu 3 puta vise obaveza nego kuca, voleli cuvali i sve za njega radili, otrovao se iznenada u setnji "covek" na kobasicama stavio otrov! 5 dana nismo jeli niko od tuge i suza smo se razboleli..neznam kog da krivim sta da radim samo mi je zao njega nepune 3 godine je imao, zalim sto sam se rodio ovde u srbiji sa "ljudima" koji ovako mogu da urade nesto,ni sanjao nisam da se ovo meni moze desiti..Pazite ih dok mozete,i nemojte rizikovati tamo gde se okupljaju kucici gde su firme,vrtici uopste gde setaju ljudi izbegavajte...jer se upravo vama moze desiti ko meni.

Ova priča je tužna posebno što su njih dve odrasle zajedno, što je vidimo kao malu devojčicu sa svojom kucom, što kaže da joj je bila najbolja prijateljica. Mnogo sam plakala kad sam pročitala priču o jednom psu koji je ostao u Obrenovcu, mislim da je naslov bio - Tišina me je ubila. Neki su pisali da nije istinita već da je posvećena svim nastradalim životinjama u prokletoj poplavi. Ja verujem da je istinita.

Meni podjose suze na oci, samo od pomisli da bi ovo mogao biti moj pas... a i bice, u nekom trenutku. A... clan je porodice, krckamo 8 godinicu... znam je u dusu, kako dise, sta bi moglo da joj padne na pamet, pre nego sto njoj padne na pamet... vaspitana je super, izdresirana, razigrana, mazna, nezna, obozavana, prepametna... (i alaaavaa) medjutim, uhvatim sebe po nekad kad me izgrize nervoza da budem nepravedan prema njoj, da se izvicem (retko, ali opet, desi se po nekad, a to je nevidjen stres za nju) kada me nesto naljuti ili npr kada uporno trazi paznju a ja 'kipim' od besa zbog stvari koje nemaju veze sa njom, i ona svojim intenzitetom samo pridoda na to, i ja puknem. Pokunji se, uplasena povuce... mene posle minut, dva UBI griza savesti, kazem joj izvini debela, stvarno nisam normalan... i ako si preterala... dodji da se mazimo... a ona se zatrci u mene... obraduje ODMAH kao da me nije videla 3 meseca, a ne kao da sam 2 minuta pre toga urlao na nju... i onda mi bude jos teze, pomislim, jbt... koji sam ja kreten... ne zasluzujem svog psa. Moguce da sam prsao sa mozgom, ali garantujem, da nije nje, ne znam kako bih se borio sa stresom, nervozom... bio bih jos tezi slucaj... ona mi je nevidjena terapija i radost... 99.99% vremena.

Ajde sad neki malo optimisticniji clanak.

Opet neko seče luk. :/

Čitam ovu priču danas i mislim se... kakvo prijateljstvo.
A juče stojim ispred bankomata na NBeogradu i čekam da podignem novac
a iz banke izlazi mladić i tuče svog psa zato što se pomerio od mesta na kome ga je ostavio.
Udara, onako krvnički.
Ljudi prolaze dobacuju... ubićeš psa. On nikoga ne konstatuje.
Tako je to kada znaš da nema ko da ti oduzme životinju i nećeš ići u zatvor zbog maltretiranja.
Jer... ovo je Srbija!

Divna. Divna i iskrena priča.
Još takvih.
Da i ljudi ovde shvate da su ljubimci nešto više od "kere".

Ljubav između psa i čoveka ne može se porediti ni sa čim. To je posebna kategorija. Zato me neopisivo nerviraju svi oni koji komentarišu brigu o psima brojem napuštene dece i ugroženih ljudi. Kao da to ima veze jedno sa drugim. Samo onaj ko je živeo sa psom u istom prostoru zna koliko je neizmerna vernost, ljubav i zahvalnost životinje koju paziš, voliš i neguješ! Vrlo često između životinje i nekih ljudi biram ovo prvo...

Najteži deo ljubavi jeste da prepoznamo kada je kraj i da pustimo najvoljenije da odu...

Ljubimac je pravi prijatelj u dobru i u zlu !

https://www.youtube.com/watch?v=1shdphUS7xk&feature=youtube_gdata_player

Prije točno mjesec dana umro je moj pas Medo, nije bio samo pas nego najbolji prijatelj i ravnopravni član obitelji. On je bio taj oko kojeg se obitelj skupljala, družila, opuštala. Tako smo ga voljeli i jednostavno nikad ništa bez njega neće biti isto. Umro je od nepoznate bolesti, tri različite terapije je veterinar promjenio, njemu je bilo sve gore i nakon kratkih ali prekrasnih 6 godina svog života umro je u svojoj fotelji, okružen ljudima koje je najviše volio. Prvi puta u životu vidjela sma tatu kako plače. Strašno ljudi dragi, nikad nisam mislila da ću toliko plakati za psom. Često se pitam jesam li mogla napraviti više za njega, ali znam da nisam, pokušali smo SVE da ozdravi ali nekad ni to sve nije dovoljno. Nadam se da psi idu u raj jer su to plemenita bića i zaslužuju biti tamo. Svog Medu nikad neću zaboraviti i uvijek ću ga voljeti. Ovu svoju priču dijelim s vama jer je to vjerovatno neki proces mog emocijonalnog oporavka u kojem "papir" trpi sve, pa eto...

Bezuslovna ljubav.

Pre deset meseci ostala sam bez mog divnog psa,bila je moja ljubav 12 godina prelepa i predivna.Tesko je pretesko , nedostaje mi svaki dan, iako imam jos dva psa koja takodje obozavam ,svaki put kad ih setam pogledam u nebo i porucim joj da je volim. Zaista verujem da postoji raj , i da svi psi idu u raj

Tuzno je to ali ako je za utehu dozivela je lepe godine i kako vidim dobro ih prozivela,morala se jednom zavrsiti i ta prica,meni je vise zao onih pasa napustenih mucenih ubijanih pored kojih prolazimo svaki dan samo sto nemaju cast da njihova prica bude ispricana poput ove,a ne dozive ni sneg da vide.

"I will miss you...."

@viva la vida
Svi psi idu u raj...za njih možda i postoji

Najbolji čovekov prijatelj-iskustvo pokazalo

Ja imam 32 godine, od svoje 8 godine sam imao ukupno 2 psa, oba su bila nemacki ovcari, jedna je zivela 12 godina, kad je uginula nismo hteli vise psa...godinu dana smo bili bez kuce ali eto, uzeli smo novo stene, nemackog ovcara. Zivela je 11 godina, do septembra ove godine.
Ostavila je iza sebe stene, mesanac haskija i nje :)
Moji su hteli da ga poklone, tesko je hraniti 2 psa danas ali nisam dao...hteo sam da on ostane da imamo naslednika. Prelep je, ogroman i izgleda kao vuk! :) Sve radi kako ga je mama naucila, od toga kojom rutom trci po dvoristu kad vidi nekog da prolazi pored kuce do toga kako se ponasa kad ulazimo ili izlazimo kolima iz dvorista.
Ali ona mi nedostaje. I stalno pricam o njoj kao da je jos tu u dvoristu. I jeste tu...u nasim srcima i kad god pogledam malog vucka.
Cuvajte svoje ljubimce jer oni posle nekog vremena to prestanu da budu i postanu ravnopravan clan porodice.

pa dobro moramo se pomiriti kad dodje do tog zadnjeg dana..ja sam to naucio i kod ljudi kad znam da nema povratka manje i tugujem...al mislim da je najgore kad se desi nesto iznenada kao meni..moj pas kojeg smo cuvali u stanu 3 puta vise obaveza nego kuca, voleli cuvali i sve za njega radili, otrovao se iznenada u setnji "covek" na kobasicama stavio otrov! 5 dana nismo jeli niko od tuge i suza smo se razboleli..neznam kog da krivim sta da radim samo mi je zao njega nepune 3 godine je imao, zalim sto sam se rodio ovde u srbiji sa "ljudima" koji ovako mogu da urade nesto,ni sanjao nisam da se ovo meni moze desiti..Pazite ih dok mozete,i nemojte rizikovati tamo gde se okupljaju kucici gde su firme,vrtici uopste gde setaju ljudi izbegavajte...jer se upravo vama moze desiti ko meni.

Ova priča je tužna posebno što su njih dve odrasle zajedno, što je vidimo kao malu devojčicu sa svojom kucom, što kaže da joj je bila najbolja prijateljica. Mnogo sam plakala kad sam pročitala priču o jednom psu koji je ostao u Obrenovcu, mislim da je naslov bio - Tišina me je ubila. Neki su pisali da nije istinita već da je posvećena svim nastradalim životinjama u prokletoj poplavi. Ja verujem da je istinita.

Meni podjose suze na oci, samo od pomisli da bi ovo mogao biti moj pas... a i bice, u nekom trenutku. A... clan je porodice, krckamo 8 godinicu... znam je u dusu, kako dise, sta bi moglo da joj padne na pamet, pre nego sto njoj padne na pamet... vaspitana je super, izdresirana, razigrana, mazna, nezna, obozavana, prepametna... (i alaaavaa) medjutim, uhvatim sebe po nekad kad me izgrize nervoza da budem nepravedan prema njoj, da se izvicem (retko, ali opet, desi se po nekad, a to je nevidjen stres za nju) kada me nesto naljuti ili npr kada uporno trazi paznju a ja 'kipim' od besa zbog stvari koje nemaju veze sa njom, i ona svojim intenzitetom samo pridoda na to, i ja puknem. Pokunji se, uplasena povuce... mene posle minut, dva UBI griza savesti, kazem joj izvini debela, stvarno nisam normalan... i ako si preterala... dodji da se mazimo... a ona se zatrci u mene... obraduje ODMAH kao da me nije videla 3 meseca, a ne kao da sam 2 minuta pre toga urlao na nju... i onda mi bude jos teze, pomislim, jbt... koji sam ja kreten... ne zasluzujem svog psa. Moguce da sam prsao sa mozgom, ali garantujem, da nije nje, ne znam kako bih se borio sa stresom, nervozom... bio bih jos tezi slucaj... ona mi je nevidjena terapija i radost... 99.99% vremena.