Kuci: Ne posedujemo ovaj svet

Oduvek sam verovao u to da, ako autor treba da objašnjava svoju knjigu, onda mora da nešto nije u redu sa tom knjigom. Verujem, takođe, i u to da za umetnika nije dobro da racionalizuje svoj stvaralački proces. Neke stvari bolje je ostaviti snazi nesvesnog, primetio je Džon M. Кuci u kratkom intervjuu za „Politiku”.

Poznati pisac, nobelovac i dvostruki dobitnik Bukerove nagrade, sada je na putovanju, a pitanja, koja je primio putem elektronske pošte, smatra dugačkim, teškim i detaljnim, te bi mu, kako je kazao, za odgovore bilo potrebno više vremena i razmišljanja nego što ih ima na raspolaganju.

Ako je i u životu ćutanje neka vrsta odgovora i, ako postoji neporeciva povezanost literature i života, onda je nobelovac Кuci stvarno u pravu. Možda se bez suvišne priče treba prepuštati književnosti i tako bolje razumeti svet.

"Ako nešto ne možeš da saopštiš na jednoj stranici, onda bolje i nemoj da pišeš. Osim toga, zašto bi neki ljudi sedeli u luksuzu čitajući knjige dok drugi ne znaju da čitaju(...) Univerzitet je mesto gde te uče da raspravljaš kako nikad ništa konkretno ne bi uradio. Rasprava je najobičnija klopka. Oni misle da će pričom popraviti svet. Ne shvataju da stvari prvo moraju krenuti nagore da bi krenule nabolje”, deo je nihilističke rasprave iz Кucijeve knjige Majstor iz Petrograda posvećene svetovima Dostojevskog.

Novi roman DŽ. M. Кucija Isusovo školovanje, u izdanju Samizdata i u prevodu s engleskog jezika Tanje Milosavljević, upravo tematizuje problem izbora određene vrste obrazovanja, to jest "odgoja duše u pravcu dobra, pokoravanja dobru". Ostvarujući povezanost sa prethodnim Кucijevim romanom Isusovo detinjstvo, nova knjiga prati malu improvizovanu porodicu, pridošlice u novi i izbeglice iz starog sveta: oca Simona, ženu Ines i dečaka Davida.

Oni su ljudi koji su u poziciji da biraju svoj novi identitet i obrazovanje za dečaka, koji je dovoljno samosvestan da ismeje svakog običnog profesora. Zato je samosvojni dečak David sam napravio izbor i opredelio se za plesnu akademiju, neku vrstu antičkog ideala obrazovanja, koje objedinjuje telesni i duhovni odgoj sa osećanjem sopstvenog bića u harmoniji sa kosmičkim principima.

Ti principi su pak oličeni u pitagorejskim božanstvenim brojevima. U romanu postoje jasne naznake da se u ovoj školi uče drugačiji od onih brojeva u svetu, brojeva mrava. Ovde do izražaja dolazi Кuci kao obrazovani matematičar...

"Ples nije stvar lepote. Da želim da stvorim samo lepe plesne figure, radio bih s marionetama, a ne s decom. Marionete mogu da lebde i klize onako kako ljudi ne mogu. Mogu da prave izuzetno složene šare u vazduhu. Ali ne mogu da plešu. Nemaju dušu. A duša je ta koja u ples unosi gracioznost, duša prati ritam, a svaki joj korak instinktivno prelazi u sledeći”, kaže senjor Arojo, Davidov profesor.

Za dečaka pak znamo da se ipak ne zove David i da može da bude bilo koje dete, može da bude i sam Кuci koji je u Dečaštvu (Paideja) opisao svoje detinjstvo i preseljenje iz Кejptauna u provinciju, koji ide u englesku školu i ima bursko poreklo, a ne zna kojoj veri i naciji pripada. Ali, ono što je važno je da David, koji može da bude i dete Isus, bira nemarionetsko, humanističko, obrazovanje, ono koje uzdiže dušu. Duša je dakle bitna u ovoj knjizi, iako se od autora Кucija svojevremeno moglo čuti da je ateista.

Pojam duše pomalja se i iz romana Sramota, takođe u izdanju Samizdata. Otac u bekstvu od sopstvenih problema dolazi u posetu kćeri na afričku farmu, gde oboje postaju žrtve nasilja, sramote, koja je više od rasne mržnje i poniženja crnog prema belom čoveku. To je i ispoljeno iskonsko zlo. Otac, koji kao i svaki intelektualac teži da primenom zakona povrati čast, nailazi na otpor kćerke u njenom prihvatanju sramote i odlučuje se za uprošćavanje situacije, utehu „teorije” u zemlji u kojoj važe drugi zakoni. Zlo je počinjeno i ono ima svoje razloge.

U Isusovom školovanju stihijsko zlo projavljuje se kroz lik čuvara Dmitrija, koji kao da je izašao iz proze Dostojevskog, i koji ubija profesorku plesa iz ljubavi i mržnje, istovremeno. Želi da bude ponižen, da okaje grehe i da porekne sebe.

"Da li bi ljudi koji u to ne veruju ipak mogli da imati duše i da li bi njihove duše mogle da žive nezavisnim životom”, pita se lik oca u Sramoti. U Кucijevoj knjizi Letnje doba (Paideja) u kojoj se pisac poigrao sopstvenom biografijom, može se naći misao da „u Africi telo jeste duša”, da tamo postoji filozofija tela, muzike i plesa koja je potpuno politički nekorisna...

Кuci je pisac koji je javno izražavao svoj otpor prema aparthejdu u Južnoj Africi, ogoljavajući u svojim spisima univerzalne političke principe. Po Кucijevom sudu, politika je teatar za iskazivanje nižih emocija, a moderna država obraća se moralnosti, religiji i prirodnom pravu kao ideološkim osnovama svog postojanja, da bi u isto vreme bila spremna da naruši bilo koju od njih radi sopstvenog samoodržanja.

U jednoj od svojih autobiografskih knjiga Кuci piše o tome da je Isus morao da bude pogubljen upravo zato što je pokazao ravnodušnost prema političkim igrama. Tako, i lik Кucijevog dečaka u Isusovom školovanju bira apstraktno obrazovanje čiji je fokus u stvarima izvan ovoga sveta. Južnoafrički nobelovac Кuci sada živi u južnoj Australiji.

Кaže da veoma voli mali grad Adelejd: "To je nevelik grad, koji ima manje od milion stanovnika, ali zato poseduje efikasan javni prevoz i energičan kulturni život. Ali, ako me pitate za Južnu Afriku, nedostaje mi Кejptaun, iz doba mog detinjstva u četrdesetim i pedesetim godinama. Stari Кejptaun je nestao zauvek.”

Кao mnogonagrađivani autor ipak smatra da na engleskom govornom području svetske nagrade ne znače mnogo: "Engleski izdavači ne ističu čak ni na koricama mojih knjiga da sam svojevremeno dobio Nobelovu nagradu. Pretpostavljam da je to zbog njihovog uverenja da će prosečan engleski čitalac radije zaobići knjige koje su osvojile ’Nobela’, zbog toga što ih smatraju suviše intelektualnim”, smatra Кuci.

Životinje imaju posebno mesto u njegovim knjigama. U Životima životinja Кuci osuđuje ravnodušnost prema svakodnevnom pokolju u klanicama, kao i ljude koji od toga okreću glavu. U Sramoti glavni junak predajući na eutanaziju psa koga voli, odustaje i od nade u humanost i život. Južnoafrički nobelovac vegetarijanac je i zalaže se za zaštitu životinja.

Svoje razloge u prilog prava životinja za naš list obrazlaže ovako: "Homo sapijens jedna je od najskorijih razvijenih vrsta. Za nas, ljudska bića, može se reći da smo stigli nedavno u svet koji je pripadao starijim vrstama. Кao kasno pridošli, trebalo bi da imamo skromnosti prema svojim starijim rođacima. Umesto toga, ponašamo se kao da posedujemo svet. Ne posedujemo ga."

Piše: Marina Vulićević Izvor: Kulturni dodatak Politike