Manojlović: Neki grade ugled na tome da su žrtve političkog progona

"Kada se u sferu politike prebaci nešto što je prosek, odmah pitam kakve politike, ko je tu uopšte politički protivnik, čiji, kojoj politici, molim vas lepo, odgovara da se tako nešto dogodi? Nijednoj", rekao je Manojlović za Radio Beograd.

Kako ističe, sve politike i svi političari trebalo bi da se zapitaju zašto se to dogodilo i tvrdi da odluka žirija da ne dodeli nagradu nijednoj predstavi, jer je smatrao neophodnim da se napravi presedan, kako bi se tom odlukom ukazalo da je poslednji trenutak da se o problemu kvaliteta umetničkih ostvarenja, kao i o suštini i smislu bavljenja umetnošću, započne otvoren, iskren i istinit dijalog - nije ni na strani opozicije, niti pozicije.

"Ali, nema tu... Imate ljude koji su izgradili delimični ugled na tome da su žrtve političkog progona. Tako da, eto. Politički razlozi besmislen su alibi za prosečan rezultat", rekao je u nedelju Manojlović.

Desilo se i možda nekada, smatra Manojlović, da neke nagrade nisu dodeljivane i to je i tada bio veliki skandal, a ističe da nije žiriju bio cilj da napravi skandal, nego da pokrene ozbiljan razgovor o tome kakav je odnos umetnika prema svetu koji ga okružuje i kakav je odnos države prema kulturi i da je to u stvari bio - SOS poziv.

Manojlović je napomenuo da predstave nije video nijednom, te da je upravo zato otišao da bude u žiriju, te da se radovao tome.

Odbacujući optužbe, koje idu od toga da je takva odluka žirija plod političkih pritisaka, do toga da predstavlja umetničke prepotencije, lične i kolektivne uobraženosti žirija, Manojlović kaže da se sa tim ne slaže, te da donete odluke svako može da tumači kako hoće, a da mu je žao ako se tumače na taj način.

"Dali su nam poverenje, izabrali su nas i mi smo doneli takve odluke, kakve smo doneli. Dve. Ne vidim nikakve razloge za optužbe. Mogu da razumem pojedinačna nezadovoljstva. Postoje želje, koje se iz godinu u godinu množe, za broj nagrada, a žiri je taj koji treba da odluči hoće li dati i kome", rekao je Manojlović.

Kaže da je žiri razmišljao da li da nastavi kompromise koji se dešavaju u odlučivanju, da li od toga "urednog i osrednjeg" što su videli da najistaknutijim dodele nagrade i da onda svi, koliko god ih ima - 12, 13, 15, dobiju nagrade.

"Imali smo i tu mogućnost. Ali, evo na primer, Boris Isaković - pa to je fantastičan glumac. Igrao je u predstavi tamo. Sad, takav glumac kao Boris Isaković, ili Mirjana Karanović ili Jovana Gavrilović, oni razumeju te dve odluke. To vam kažem iz prve ruke. Ali ne razumeju ih ovi koji su prosečni. To je jedna zanimljivost", rekao je Manojlović.

Odnos prema kulturi, ističe Manojlović, počeo je da se menja davno, još kada su ukinuli umetnicima "tačkice" za bolju ishranu i obuću, pedesetih godina prošloga veka, ali da smatra da je važno ovog trenutka da se kaže, da je pozorištu zapravo najveću štetu nanela Demokratska stranka.

"Ona je, ne znam kako i ne znam zbog čega, hoteći možda da pomogne kulturi, napravila jedan melting pot (kotao za pretapanje, metafora za homogenizaciju heterogenosti), jednu 'salatu', iz koje ni danas ne možemo da se izvučemo. Možda ćemo se jednog dana izvući, a to je zapravo Zakon o radu, koji je onemogućavao, ili dovodio u pitanje Zakon o pozorištu ili o kulturi i tako dalje", smatra Manojlović.

On smatra da epilog odluke žirija 62. Sterijinog pozorja može da bude korisniji za pozorište, ali samo ako bi se otvorio dijalog, ali, kako podvlači, normalan dijalog, a ne ostrašćen, o tome šta su uzroci prosečnih predstava.

Takođe, smatra Manojlović, potreban je dijalog o tome šta su uzroci pozicije mesta koje kultura ima, šta čovek danas od sebe traži, očekuje, u kakvim uslovima živimo, kako se teatri finansiraju, zašto se finansiraju, šta sve ulazi u gabarit Nacionalne strategije, koja je izašla, a koju nije pročitao, ali misli da je dobro "da je najzad nešto napravljeno i da ne bude u sukobu sa važećim zakonima".

Žiri 62. Sterijinog pozorja, koji su činili Isidora Žebeljan, Nikita Milivojević, Emina Elor, Ace Papovski i predsednik Miki Manojlović, odlučio je da nijednu od devet takmičarskih predstava ne proglasi najboljom i dodelio samo dve nagrade - Sterijinu nagradu svim učesnicima 62. Pozorja i specijalnu Sterijinu nagradu festivalskoj publici.

Žiri je inače, posle polemike koja je usledila posle te odluke, saopštio da je smatrao neophodnim da se napravi presedan, kako bi svojom odlukom ukazao na to da je poslednji trenutak da se o problemu kvaliteta umetničkih ostvarenja, kao i o suštini i smislu bavljenja umetnošću, započne otvoren, iskren i istinit dijalog.