Predstava "Nije to crvena, to je krv!" Bojana Đorđeva

Predstava Nije to crvena, to je krv! uspostavlja veze između jugoslovenske komunističke, revolucionarne i partizanske poezije i performansa – umetničke prakse vezane za trenutak izvedbe, večito sadašnje vreme. Nematerijalna, namenjena izvedbi – koja ne postoji bez društvenog i kolektivnog trenutka – poezija nastaje u Narodno oslobodilačkoj borbi u gerilskim uslovima ratovanja kao jedan od brojnih umetničkih oblika: grafike, stripovi, predstave pa čak i koreografije, kao ravnopravni oblik borbe. Poezija je pogodna za gerilske uslove jer se lako zapisuje a lako i distribuira: nije potrebno ništa osim jasne vizije novog sveta i kristalisanja, prevođenja jezika u ritam, u vreme. Stihovi beleže muke i borbe ali i postaju planovi novog sveta, podstrek da se uvek ide dalje, da se iz nemogućeg stvara moguće, iz kapitulirane i okupirane zemlje – slobodna. Rame uz rame kao partizani se bore avangardni umetnici i narod koji se uz pisanje poezije opismenjuje – i ta činjenica partizansku poeziju zauvek pozicionira izvan uskih rasprava o autonomiji ili političnosti umetnosti. Pesnici svojim stihovima samorefleksivno i precizno pozicioniraju umetnost u područje borbe. Ona nije zamena za borbu ili zamena za politiku, ona ne služi nekoj ideji, već je njen neodvojivi deo. Tako su umetničko stvaralaštvo, revolucija i borba neraskidivo vezani u stihovima Pope, Kajuha, Župančiča i drugih, i to je 'crvena nit' koja prošiva i oblikuje tekst predstave. Još jedna, teorijska crvena nit ove predstave i našeg bavljenja partizanskom umetnošću uopšte, je temeljna studija Miklavža Komelja Kako misliti partizansko umetnost.

Nije to crvena, to je krv! nastaje kao istraživanje mogućnosti prevođenja revolucionarne poezije u izvedbeni gest. Zadatak troje izvođača je potraga za utelovljenjem i društvenom situacijom te poezije danas. Oni joj se približavaju raščlanjivajući je, tražeći joj ritam, osluškujući je i predajući joj se, kao medijumi, kao instrumenti i kao interpetatori. Spekulativno je smeštaju u koordinate izvedbenog, kolektivnog vremena i prostora i javnu sferu današnjice, koja se prema revolucionarnim idejama uopšte uglavnom odnosi sa, u najblažoj varijanti, postmodernim cinizmom, ili anti-ideološkom histerijom. Komunistička, revolucionarna i partizanska poezija uprkos predrasudama i klišeima o soc-realizmu, propagandi i antikomunističkom nipodaštavanju i ostaje snažan umetnički izraz, neraskidivo vezan uz revolucionarne i avangardne ideje kreiranja novog, boljeg sveta.

Na konstataciju novinara Cahiers du cinema da u njegovom filmu Pierrot le fou ima dosta krvi, Jean Luc Godard lakonski odgovara 'ne krvi, nego crvene'. Za potrebe naslova ove predstave, odlučujemo se za parafrazu Nije to crvena, to je krv! koju preuzimamo iz istoimenog teksta/razgovora Ane Vujanović sa Marinom Gržinić o njenoj video umetnosti iz časopisaTeorije koja Hoda, kao repolitizaciju stava autora koji se sistematski bavio pitanjem что делать? u filmskoj umetnosti. Naslov ne referiše najtačnije na odnos umetnosti i borbe – jer partizanska poezija – uslovno rečeno 'crvena' – nastaje uz borbu – uslovno rečeno 'krv' – i kao borba, ne umesto borbe. A mogao bi se precizirati dodavenjem trećeg elementa, recimo: to je ili crvena, ili krv ali je svakako komunizam. adaptacija i režija: Bojan Đorđev
scenski prostor: Siniša Ilić
scenski pokret: Selma Banich
kostim: Maja Mirković
produkcija: Dragana Jovović
scenski govor: Dijana Marojević Diklić
grafičko oblikovanje: Katarina Popović
izvode: Miloš Đurović, Stipe Kostanić, Ana Mandić
produkcija: Teorija koja Hoda – TkH
koprodukcija: Centar za kulturnu dekontaminaciju
Finansijska podrška: Ministarstvo kulture Republike Srbije, Program kultura Evropske Unije kroz projekat Create to Connect, Hartefakt fond
Hvala: Milan Milovanović
Karte se mogu rezervisati na mejl info@czkd.org ili broj telefona 011 3610 270
Cena karte: 250,00 dinara

U predstavi su korišćeni citati i delovi zbirki Pesniče, znaš svoj dug, Boško Bogetić ur, Izdavačko preduzeće «Rad», Beograd 1975; Poezija bunta i otpora, Zoran Gavrilović, Skender Kulenović, Stevan Raičković i Svetislav Ristić ur, Prosveta, Beograd, 1976; Ljudi, Muharem Pervić ur, Komunist, Beograd, 1969 i Ognjeni Golub, Rafo Bogišić ur, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1981. Pesnici i pesme čiji su delovi korišćeni su:

Kosta Abrašević (Crvena), Matej Bor (Gazimo, gazimo), Branko Ćopić (Pjesma mrtvih proletera), Oskar Davičo (U spomen na tamnovanje Svetozara Markovića), Mak Dizdar (Zaborav), Slavko Janevski (Eho razbojničke pesme), Živko Jeličić (Majke), Karel Destovnik Kajuh (Majci palog partizana, Preko smrti stupamo u slobodu, Naša pesma, Pevaćemo silovite pesme), Jure Kaštelan (Pjesme o mojoj zemlji, Tifusari), Ivan Goran Kovačić (Jama, Naša sloboda, Samome sebi), Dušan Matić (Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina), Vladimir Nazor (Na Vučevu), Vasko Popa (Oči sutjeske), Jovan Popović (Sunce u rukama), Marko Ristić (Svanula krv), Izet Sarajlić (Rođeni 23. Streljani 42), Aco Šopov (Ljubav), Radonja Vešović (Spavač, Šta da kažem tvojoj majci), Slavko Vukosavljević (Kadinjača), Oton Župančić (Pesniće, dužnost znaš?).