Miloš Lolić: Osmeh prefinjene patnje

Lirski roman Miloša Crnjanskog "Dnevnik o Čarnojeviću" tek je počeo da se priprema za scenu Jugoslovenskog dramskog, a ovaj - koliko izazovan toliko i težak zadatak - pripao je mladom reditelju Milošu Loliću. Pred glumačkom ekipom našlo se prilično scenski "neprohodno" delo, budući da je to priča bez narativnog toka i fabule. Kada se uzme u obzir i činjenica da je do sada malo ko od reditelja nalazio pravi (ne samo pozorišni) ključ za velikog pisca, na prvi pogled jasno je o kakvom se poduhvatu radi, pišu Novosti.

Ali, Lolićev minuli rad dobar je zalog za visoka očekivanja, što potvrđuje njegova ovdašnja i međunarodna karijera, kao i priznanja. Izdvojimo samo dva: Gran pri Bitefa 2009. godine za predstavu "Sanjari" i austrijska nagrada "Nestroj 2012" za "Magično popodne" (u produkciji bečkog Folksteatra), u čijem obrazloženju se navodi da su "zlatni trenuci pozorišta retki, ali njih donosi mladi reditelj iz Beograda Miloš Lolić". Eto prave prilike da upravo on pokaže, kako bi Crnjanski rekao - beskrajni plavi krug i u njemu

"Dnevnik o Čarnojeviću" biće vaša četvrta premijera u ovoj sezoni, ali prva na domaćoj sceni?

- U martu sam u bečkom Folksteatru postavio na scenu komad Vernera Švaba "Predsednice", potom sam u berlinskom pozorištu "Maksim Gorki" radio performans predavanje na temu Gavrila Principa, koje je šest dana zaredom izvođeno na festivalu posvećenom stogodišnjici Velikog rata. Takođe, u julu, u koprodukciji salcburškog festivala i diseldorfskog Šaušpilhausa, postavio sam na scenu "Hinkemana" Ernsta Tolera. Sve tri premijere bile su na nemačkom, jeziku koji ne govorim, i sve tri za šest meseci. I baš to što ne poznajem jezik, stavlja me u drugu poziciju u odnosu na ostale reditelje: otvaraju mi se nove pozorišne teritorije koje nisam osećao na maternjem jeziku. A onda je usledio rad na delu jednog od najvećih pisaca naše književne baštine, sa sasvim drugačijim izazovom?

- Sve je krenulo od ideje da JDP, krajem godine, takođe obeleži vek od početka Velikog rata. Ušli smo u razgovore,predlagali razne drame. I zbog prethodnih predstava, osetio sam da me ova tema mnogo više zanima kroz druge literarne predloške nego kroz neki dramski narativ u kojem će glumci interpretirati generale ili žrtve rata... Shvatio sam da mi je neophodna ta promena fokusa, da mogu mnogo više da kažem kroz proznu, nedramsku književnost. Spisak je bio dug, a onda smo došli do dve ključne figure - Crnjanskog i Vinavera. Kako ih objediniti, ali i suprotstaviti? Na kraju sam shvatio da "Dnevnik o Čarnojeviću" pripada koliko Crnjanskom, toliko i Vinaveru koji ga je oblikovao. Postoji priča da je deo tog materijala spaljen, da je Vinaver sam ispremeštao neke delove u skladu sa svojim senzibilitetom.

Kako će ovaj lirski roman, koji neki smatraju piščevom autobiografskom poemom, izgledati na sceni?

- To je, zapravo, knjiga sećanja. Već sama odluka da se na sceni bavimo nečim što nije dramsko i što, pritom, ne dramatizujemo niti adaptiramo, rediteljski me je pomerilo na drugačiju poziciju. Iz nje u startu idemo na istraživačko, pa će ceo proces biti u tom smeru. Poželeo sam da čist uđem u proces i da tražim od glumaca da se zajedno probijamo kroz tekst. A tekst jeste neuhvatljiv. Ne samo u žanrovskom smislu već i samom cilju. Prelamaju se različiti tokovi misli pošto je velikim delom autobiografski, ali tiče se i istorijske činjeničnosti. S druge strane, odlazi i u apstrakciju. Pre svega, u sferi duševnog i zato se naš zadatak ne odnosi samo na sutuaciono i interpretativno. I naša dužnost nije da samo prepričamo tu autobiografsku priču, nego da ne dozvolimo da ta suština ispari, isklizne iz ruku.

Koja je vaša osnovna ideja u pristupu delu?

- Još od fakultetskih dana imao sam priliku da se upoznam sa velikim piscima poput Beketa, čija dela nemaju radnju. Često ni likove. Čini se da se danas sve ređe pruža prilika rediteljima i glumcima da se kroz takve tekstove izražavaju, kao da se sve svelo na taj klasični dramski izraz. Šta je danas aktuelno u delu Miloša Crnjanskog?

- Ako prenebregnemo da on, između ostalog, pominje Kosovo, Rusiju, uticaj Rusije na Južne Slovene - ono što mi se čini kao prava aktuelnost je piščevo specifično osećanje sveta. Ovo je roman o odrastanju, ali i o tome kako je jedan mlad život gurnut niz liticu da se survava, a da istovremeno to survavanje sa sobom nosi i neko uznesenje... Na kraju osećate da junak padom, na neki način, postaje osvešćen i uzvišen. To je neka vrsta životne katarze. Na probama, komentarišući metastaziranost vremena u kome živimo, shvatamo da je klica začeta upravo u vremenu i svetu o kojem Crnjanski u "Dnevniku o Čarnojeviću" piše. Mislim, pre svega, na ambivalentan odnos spram istorije kojoj pripadate. Crnjanski je istovremeno melanholičan, ali i distanciran u odnosu na svet čiji je deo. U tome, čini mi se, prepoznaje se i oseća aktuelnost piščevog dela. Pojedinac je uvek u nešto gurnut, nije to stvar izbora.

Pisac se u ovom delu bavi i "svetim trojstvom": ljubavlju prema majci, ženi, prirodi?

- Rat je samo tematski okvir za njegovo intimno bavljenje "svetim trojstvom". Ali, ljubav prema prirodi je iznad svega. I to svim njenim licima, pa i oluji, katastrofi, kao nečemu nepojmljivom, nepredvidljivom, čak poželjnom... Postoji jedna zanimljiva stvar koju primećujete kada posmatrate fotografije Miloša Crnjanskog: Crnjanski je čovek sa osmehom. Taj osmeh se oseća i u njegovom pisanju, kao nekog ko je srećan u svojoj prefinjenoj patnji. A i ovo je u skladu s prirodom, u širokom smislu reči. Crnjanski je, može se reći, metafora za svakog umetnika, koji je stalno u spoljašnjem ili unutrašnjem izgnanstvu?

- I ovde su stvari dvojake. Crnjanski je uzdrmao sve moje, naizgled stabilne stavove o životu, svetu, ljubavi. S jedne strane, "izgnanstvo" je neminovnost za svakog ko se ozbiljno bavi umetnošću. A opet, umetnik uvek ima neku specifičnu kopču sa svetom. U nukleusu je sopstvenog vremena.

Koga će ova predstava "zahvatiti"?

- Iskreno, očekujem da će za nju biti zainteresovani i levi i desni. I oni koji će Crnjanskog slaviti kao velikog srpskog pisca i oni koji će ga slaviti kao Jugoslovena. Jednako tako i oni koji ga vole kao dopisnika iz fašističke Španije, kao i oni koji ga smatraju našim nobelovcem bez "Nobela". Dakle, širok sloj ljudi pozvan je na predstavu već time što je Crnjanski na sceni.

Glavni junak se pita "kome ja ovo pišem". Kome vi ovo režirate?

- Publiku više ne doživljavam kao zaokruženu i jedinstvenu celinu: obraćate se ljudima koji su se sticajem okolnosti našli na jednom mestu. Individualna percepcija postaje sve bitnija. U Nemačkoj i Austriji sam radio u gradovima i pozorištima u koje dolazim prvi put. Nisam poznavao publiku, njeno pozorišno iskustvo, čak ni repertoar. Ali, i kad mislite da sve znate, niste u pravu. Lično, zamišljam da se obraćam nekim svojim pozorišnim idolima - i savremenicima i pokojnicima. Da se obraćam aktuelnom društvenom trenutku. Ili, nekom sebi izuzetno bliskom, bez obzira na to da li je zaista prisutan u publici.