Dušan Kovačević: Demokratija se uči u kući

U subotu će biti premijera predstave „Maratonci trče počasni krug“, u Zvezdara teatru, a ovoga puta porodični biznis Topalovića vode Topalovićeve. Kako se vama čini taj koncept?

Cela priča je počela tako što su dame koje spremaju predstavu došle u prozorište i predložile da rade taj komad. Udruženje dramskih umetnika je organizator i producent, Milica Kralj i ekipa je napravila taj projekat. Kada sam čuo za to - nije mi bilo novo, pošto je pre 16-17 godina Jagoš Marković radio istu priču, mislim sa glumicama u Novom Sadu. Taj šok sam tada preživeo i preboleo i ovo je bio rimejk tog predloga. Nije to ništa čudno danas u pozorištu da žene preuzimaju muške uloge i da muškarci igraju ženske. Sve zavisi od toga kako se to uradi.

Ta priča, kada sam je napisao, a ove godine je tačno 40 godina od kako je bila premijera u Ateljeu... Ta priča je tačno datirana da se događa 1972. godine, kada sam ja pisao taj komad. U filmu je ona prebačena da se događa u periodu uoči II svetskog rata. To je urađeno pošto je cenzura Centar filma zabranila da se priča događa 1972. godine. Mislili su da je previše crno, mračno, a zatim su se setili i problema koje je ta predstava imala kada se pojavila i priče o tome da je neka vrsta nihilističke predstave, mračne. Mislim da je suština bila u tome što je to tada, kao i danas, bila metafora ne jedne porodice, već jedne firme, a pod firmom možete da podrazumevate sve - državu, preduzeće...

Godine 1972, a to su godine posle neuspeha 1968. godine, tada smo se svi nadali da će se nešto revolucionarno desiti. A onda su vlasti - ne samo u Srbiji, mi smo bili na perifieriji tih zbivanja - već u Evropi i svetu pokupovali te vođe. I onda kada sam ja to tad seo da pišem - ja sam pred sobom imao ljude koji su bili protiv rata, ali ako bi bili premijeri - onda bi možda vodili rat.

Te 1972. godine ta priča je imala potpuno drugačiji politički kontekst. Jednu firmu, preduzeće kao metaforu, vode ljudi koji su u proseku stari 100 godina. A tada , Josip Broz i ljudi oko njega imali su sto godina. Bar se meni tako to činilo tada... Današnji kontekst je... Dame su uzele da rade tu predstavu i pošto smo mi sad u periodu rodne ravnopravnosti, borbe za jednakost polova, i zašto ne bi – ako su dame vojnici, piloti, vozači tramvaja... – zašto dame ne bi vodile jedno tako fino preduzeće, firmu?

Direktno taj najmlađi član, odnosno najmlađa članica te priče, ne želi da se bavi tim pogrebnim poslom, osim ako nije šef firme – onda može. To je ta priča o borbi i za vlast i ta priča je danas ispolitizovana.

Da li je taj koncept jednako aktuelan danas kao i onda?

Ništa se suštinski nije promenilo, jer u biću čoveka je da vlada. Da li je to mali kućni vladar... Ja sam pomenuo „Maratonce“ i 1973. godinu, a te iste godine izveden je i „Radovan III“. A to je priča o jednom malom kućnom tiraninu i on vlada u jednoj porodici. Ovde porodica ima biznis i jedan mlad čovek ne želi da se bavi jednim takvim poslom.

E kasnije kada preuzme vlast nad familijom, a „Radovan“ je priča o tom malom tiraninu, vladaru u kući, i kćerki ne dozvoljava da se porodi, dok on to ne odluči, znači ruši zakone prirode... I to je stalno priča o nekome i nečemu, nekoj vlasti, nekoj sili i čoveku koji se buni protiv toga.

Da li vas i danas inspirišu iste stvari kao i početkom sedamdesetih?

Ne u toj meri. Tada sam bio poprilično mlad i bio sam ubeđen da umetnost može da menja svet. Bio sam ubeđen da jedna predstava može da promeni mnogo toga. Čovek, kada je mlad, mora da veruje da pozorište može da menja svet.

Pozorište je otišlo u drugi plan, jer tad je postojala jedna „lepo-ružna“ stvar koja se zove cenzura. I kontrola naših života. I onda kada se čulo u to doba da će jedna predstava pričati o nečemu što je problematično, ona je automatski bila prodana...

Umetnost danas je skrajnuta. Jednostavno nešto drugo je bitno. Nekako smo uprostačili život... uprostačili smo sve oko sebe. Meni nije problem to što se pozorište snalazi - mi smo se uvek snalazili. Neki put je bilo malo bolje, neki put malo gore. Ali meni je veliki problem kultura svakodnevnog života. To mi je strašan, užasan problem. Kultura našeg življenja, kultura u kući, na ulici, na poslu, odnosno nekultura...

Pogrešno smo pročitali i preveli tu reč „demokratija“ i mislim da je neko to preveo u reč „anarhija“. Demokratija se uči i ne može da se nauči na jednom času – ona se uči u kući. To je kultura našeg življenja, nije samo vladavina naroda, nego je pitanje pameti, vaspitanja, obrazovanja...

Mi živimo u zemlji koja je poražena ekonomski, moralno, kako god hoćete. Živimo u zemji koja je duboko razorena, duboko siromašna i koja, što se tiče kulture, vapi pre svega za egzistencijom.

Da li ste i dalje član Nacionalnog saveta za kulturu?

Mi tamo dve i po godine dajemo predloge, koji su pre svega upućeni ministarstvu, a onda se prenose na Vladu i kada je reč o pozorištu pričali smo šta je bitno da se napravi i u jednom trenutku sam rekao da se osećam kao hajduk: s vremena na vreme izletim na drum, želim da prepadnem nekog da nešto učini i onda se povučem u šumu. I taj princip rada ne vidi ničemu... Nisam se povukao još uvek, želim da završimo taj Zakon o pozorištu, koji je u svim zemljama bivšeg socijalizma/komunizma završen.

Ministarstvo vrlo slabo komunicira sa nama... Čovek koji danas pristane da bude ministar za kulturu mora da bude svestan toga da će nastradati. On jednostavno ne može da ispuni nijedan zahtev. Sa 0,62 % iz (sada je malo veći 0,8) – to je sve minimalno.

Vi uđete u ministarstvo, odmah vam daju čin generala, a čim uđete tamo, oni vam kažu da vam gori dvadeset kuća. Da imate hiljadu ljudi koji su bolesni, da imate katastrofalnu socijalnu sliku, a onda se neko javi da želi da napravi neku lepu predstavu... Vi kažete, sačekajte, imamo punu bolnicu ljudi, ne znam šta da radim sa ljudima koji ne mogu da se leče, imam preča posla. I dok vi stignete da se izborite za nekakvu estetiku – prođe vreme.

Ivan Tasovan kao ministar ne može da uradi nešto mnogo. Ne zato što on kao Ivan Tasovac ne može, niko ne može ništa da uradi.

Bilo bi lepo kada bi se pojavio neko ko ne zna šta će sa parama da dođe ovde da donese malo para i da se počne ispočetka da se gradi. Nama je potreban plan, reorganizacija kompletna. Mi smo nasledili jednu zastarelu mašinu koja ne radi iz socijalizma i mnoge kuće su opterećene mašinom koja ne radi. Mora nešto da se promeni, ceo pogled na kultura da se izmeni...

Ispričaću vam jednu malu anegdotu koja je jedna priča o ministarstvu. Posle 2000. godine, posle onih velikih promena, kada smo očekivali čuda, pozvao me je Zoran Đinđić. Tada sam se bavio organizacijom tih mitinga, po principu - hajde da neko nešto priča ili peva od poznatih ljudi, biće više sveta... I pitao me je da li bi bilo dobro da ja budem ministar za kulturu. Rekao sam mu da mi da dva-tri dana da razmislim i da mu predložim nekoga koga najviše mrzim.

Da li ste mu predložili nekog?
U šali jesam...

I tada sam znao kao i danas, kada se sve pare podele i kada svi resursi koji su uloženi u golu egzistenciju naroda se potroše i onda ostane dva–tri dinara negde sa strane, onda neko pita, da li ima tu nekog iz kulture, evo ostalo je neke sitnine....

O čemu ste pričali sa Aleksandrom Vučićem?

Sa Aleksandrom Vučićem sam pričao o tome šta bi moglo da se učini da se poboljša situacija. Neko mora početi da se interesuje iz vlasti o tome šta se zbiva u kulturi. Kultura ne može jednoj stranci mnogo da pomogne, ali može puno da odmogne. Najbolji primer za to je Narodno pozorište. Ti i takvi problemi ne smeju da se dešavaju u kulturi. Ako već nemamo para, ne smemo da činimo nešto što komplikuje situaciju. Mislim da je gospodin Vučić čovek koji je operativan i koji je spreman da učini ono što kaže. Moje iskustvo je poprilično veliko, pošto sam razgovarao sa mnogo ljudi i znam kako izgleda kada neko priča, a ne misli tako.

On vrlo dobro zna, kao i svi mi, da je rizik u Srbiji biti čovek koji nosi barjak. To je vrlo opasno, ako iza sebe nemaš armiju, a u ovom slučaju ako iza sebe nemaš instituciju. Niko u Srbiji neće ništa moći da uradi sam ako ne uspostavi strašno jake institucije. Posledica kriminala je razlog zašto mi nemamo para u pozorištu.