Gluma u Srbiji: Je li toliko loše?

Ne mislim da smo dotakli dno, ali smatram da mi glumci danas u društvu kakvo je naše ne predstavljamo nikakav značajan faktor. Nemamo kredibilitet glasa niti stava, imamo veliko nejedinstvo i velike probleme koji se, naravno, tiču materijalnog momenta, ali mislim da su oni prvenstveno uzrok opšteg moralnog društvenog pada. Naravno, oni koji odlučuju o ovom društvu su mnogo doprineli tome, ali smo i mi na izvestan način kumovali tom stanju, spuštajući sopstvene granice onoga što hoćemo ili nećemo da radimo. To se uvek desi kada se stvar omasovi. Mislim da se u masovnoj produkciji, kada se radi samo na kvantitetu, a ne na kvalitetu, sve podvodi pod istu vreću koja se zove profesija. Ovako glumac Goran Jevtić komentariše za Politiku stanje u kojem se nalazi glumačka profesija danas.

Naime, nedavna izjava za Politiku glumice i narodne poslanice Vesne Stanković-Milekić da je „glumačka profesija dotakla potpuno dno”, izazvala je buru komentara, kako njenih kolega tako i čitalaca. Bio je to povodom da čujemo mišljenje i drugih dramskim umetnika koji već godinama istrajavaju u ovoj profesiji.

– Smatram da je grozno stanje u glumačkoj profesiji, ali i da to treba uvek da bude alarm. To više nije pitanje kako mi dramski umetnici individualno živimo i zašto je to važno. Jednostavno, imamo takav pad morala da sve to pokazuje da je društvo na najnižoj lestvici, jer se bavi samo pukim preživljavanjem i onim što je nužno da bi se opstalo. Kultura je ipak jedan malo viši nivo, jedan život i jedna nužnost. Začin u jelu. Mi trenutno vodimo borbu da imamo samo hleb i vodu, a kultura bi trebalo da bude onaj lepi začin. Ono voće u torti, ili torta. Nema kulture kada nema dobrog obrazovanja, kada nema socijalnog mira. Kada sve to pada, naravno da pada i kultura, ali ponavljam da to treba da bude alarm celom društvu. To nije problem samo nas koji se bavimo kulturom, već i celog društva i države – podvlači Goran Jevtić.

„Šta sve nije dotaklo dno?” zapitao se glumac Ateljea 212 Svetislav Bule Goncić i dodao: „Fokus nije na tome. Nema glumačka profesija tu problema, imaju okolnosti i problemi sa kojima i u kojima živimo.”

Rada Đuričin kratko je odgovorila: „ Daleko smo od dna. Da dalje ne fraziram.”

– Ne! Ne verujem u tezu da je glumačka profesija dotakla dno. Teška vremena u našoj zemlji ne prestaju od kada se beleži istorija. Ono što znam, i što su iskustva mojih dedova i roditelja, govori o tome da je možda bio neki trenutak od 20-30 relativno uljuljkanih, ali ne i bogatih godina. Da li je danas opet uljuljkano, u odnosu na to što smo preživljavali devedesetih godina prošlog veka? A opet smo jednako sirotinja kao što smo oduvek i bili. Mislim da tu gde nastaje sirotinja nestaje mašta. Shodno tome, mislim da smo mi glumački jaka sredina – tvrdi glumac Pavle Pekić, i naglašava:

– To što ponekad deluje da država i institucije žele da se preko glumaca i glume razračunavaju sa svim nepravednim stvarima ovoga društva, to je po meni čista demagogija. Činjenica je da postoje, kao i svuda, oni koji su u toj profesiji gori i oni koji su lošiji, kao što je činjenica da ti je nužna sreća u toj profesiji, ali ne verujem da smo „najgori od sve dece”, u ovoj profesiji.

Dramska umetnica Milena Vasić primećuje da je poslednjih godina, kada je glumačka profesija u pitanju, „došlo do izjednačavanja, odnosno pokušaja da se izmeri i izračuna koliko vredi glumačka profesija”.

– Koliko košta glumački rad, odnosno umetnost? To su nemerljive stvari. U pitanju je dar! Ono što meni smeta jeste da je zaboravljeno da su glumci daroviti ljudi. Mislim da se izgubilo poštovanje prema daru, jer on dolazi čak od Boga. To su vrednosti koje su se pomalo zaboravile, zapostavile. Opet, nažalost, novac progovara iz svega. Tužna sam što se zaboravlja da su glumci talentovani ljudi, da se bave svojim darom, i što su se tu neke vrednosti promenile. Postoje ljudi koji hoće sve da stave na papir, da izračunaju koliko košta dar, a to se ne može izračunati tako lako – zaključuje Milena Vasić.