Ostao Mile Pešorda

Piše: Boris Dežulović

Hrvatska radio-televizija vest je objavila u skraćenom prilogu o smrti pisca koji je „napisao mnogo knjiga“, na samom kraju večernjeg Dnevnika, u trideset šestom minutu, nakon što je urednica javila o senzacionalnim uspesima hrvatske poljoprivrede i najvećem rastu potrošnje u poslednjih deset godina, a reporterka HTV-a u kombinezonu s logom PIK-a Vrbovec izvestila o najnovijim senzacionalnim poslovnim uspesima Todorićeve kompanije, neposredno dakle pre najnovijih vesti o senzacionalnim uspesima hrvatskih sportista. Sve u svemu, na dan smrti Predraga Matvejevića jedini hrvatski gubitak je bio poraz teniserke Done Vekić u drugom kolu turnira u Sankt Peterburgu. Mrtvi Matvejević hrvatskoj kulturi, naime, neće nedostajati: nedostajao joj je živ. Predrag Matvejević, profesor, pisac, publicista, poliglota i jedan od poslednjih angažovanih intelektualaca klasičnog evropskog novećenta umro je i talijanskoj, francuskoj i mediteranskoj kulturi: nedostajaće kulturi koja ga je čitala i slušala, kulturi koja ga je poštovala i volela, kulturi koja ga je slavila i nagrađivala. Toj kulturi umro je omiljeni profesor na Novoj Sorboni i La Sapjienci, humanista koji se otvoreno suprotstavljao diktaturama i „demokraturama“, autor Mediteranskog brevijara i Druge Venecije, dobitnik najviših francuskih i italijanskih književnih nagrada, kosmopolita i državljanin Mediterana. Toj velikoj, širokoj kulturi umro je čovek kojeg su za Nobelovu nagradu predlagali Umberto Eko i Klaudio Magris, i koji je u svojim rimskim i pariskim poštanskim sandučićima nalazio pisma vodećih evropskih pisaca i intelektualaca, državnika i rimskih papa. Hrvatskoj kulturi umro je pisac koji je napisao mnogo knjiga, i koji je na svom zagrebačkom poštanskom sandučiću uz natpis „Svinja jugoslovenska“ našao dve rupe od metka. Toj maloj, tesnoj i vlažnoj kulturi umro je tek pisac punomoćno osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu zbog uvrede Mile Pešorde. Toj kulturi, kulturi Mile Pešorde, umro je „brutalni marksisoidni verbalni atentator“, „klevetnik i lažljivac“, „yu-levičar i filoserb“, „udbo-partijski ideološki čuvar jezika“, „antikroat“ i „masmedijsko-politički levičarsko-kompartijski manipulator“. I još: „difamator i dezinformator“, „doušnik i jugoslovenski PEN-zaštitnik srbočetničkog vojvode Šešelja“, „bliski saradnik Bate Živojinovića“, „jugo-arbitar“, „politički jugoideolog“ i „neostaljinistički italo-komunista“. I još: „trgovački putnik jugoslovenstva“, „veleum iz jugorasne škole jedinstva i bratstva“, “iluminatsko-krvoločni mrzitelj Hrvata i rimokatolištva“, „tovariš i kriptokomunjara“, „klevetarska jugo-neman“ i „fašističko-komunistički barbarogenije“. I još: „stegonoša krvavocrvenih zastavica jugoslavlja i antikroatizma“ koji „brani i zastupa velikosrpska četnička stajališta“, „besan na Hrvate koji su mu srušili milu monarhofašističko-jugokomunističku Srboslaviju, a koja se sama udavila od krvi nevinih i silnog croatožderstva“. Kako stoji u objašnjenju Pešordine druge optužnice iz 2012, čiji nesumnjivi punomoćni epilog Matvejević nije doživeo.
Sve po čemu hrvatska kultura pamti jednog od najprevođenijih svojih pisaca, koji je doživotnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza na vrhuncu moći javno pozvao da podnese ostavku, sve po čemu se Hrvatska nejasno seća Predraga Matvejevića – pa je tome posvećeno i pola njegove jedinice na hrvatskoj Wikipediji – jeste, eto, činjenica da je velikog pesnika i domoljuba Milu Pešordu nazvao „našim talibanom“, i zbog toga osuđen na pet meseci zatvora, uslovno na dve godine. Na potpuno dakle jednaku, u dan istu kaznu kao i onaj zločinac iz splitske Lore, osuđen zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. Otišao je Predrag Matvejević, i bolje da je tako. Šta bi on s jedinom nam i večnom Hrvatskom, šta bi jedina nam i večna Hrvatska s njim? Nije stoga vest da je u Zagrebu u osamdeset petoj godini života tiho otišao mediteranski pisac Predrag Matvejević, već je vest da je u Zagrebu u šezdeset sedmoj tiho ostao veliki Hrvat, pesnik i prevodilac Mile Pešorda. Hrvatskoj kulturi ostao je tako čovek koji je Predraga Matvejevića - pisca što se pola svoje biografije proveo zalažući se za proganjane, osuđivane i zatvarane pisce – poslao na sud i u uslovni zatvor. Toj maloj, tesnoj i vlažnoj kulturi ostao je Mile Pešorda, pisac koji se „davidovski suprotstavio zločinačkom, haagdžijskom pokušaju režiranja svojevrstnih mirnodobskih Ahmića“, „Evropljanin“ i pripadnik naroda „zavedenog izmišljotinama, klevetama, fascio-jergovićevskim napadima, pritiscima na sudije i sudstvo i dijaboličnim ozloglašavanjima mene sama“. I još: „branilac istine i domovine i svog života, specijalnoslužbaškom klevetom pripremljene za Hag, linč ili krst“, „oklevetan i za likvidaciju obeležen hrvatski intelektualac i humanitarac i univerzitetski lektor u Francuskoj zauzet za slobodu domovine i mir, kojeg treba živog ubaciti u prvu nepopunjenu Hudu jamu i višestrukim betonskim zidovima zazidati“. I još: „poetički i politički dokazani humanista i demokrata evropejskog pravca“, „intelektualni borac za slobodu i mir hrvatskom narodu“, „baštinik hiljadugogodišnjeg hrvatskog knjištva, kulture i junaštva“, „žrtva monstruoznog zločina totalne i totalitarne klevete“, i „Matvejevićevih klevetničkih konfabulacija i masmedijskih kriptokomunjarskih i kriptošovinističkih kampanja planetarnih razmera“. Kako stoji u objašnjenju druge optužnice protiv Matvejevića iz 2012, čiji nesumnjivi punomoćni epilog Pešorda, eto, neće doživeti. Toj maloj, tesnoj i vlažnoj kulturi ostao je Mile Pešorda, gigant tačno po njenoj meri, po meri šanka u Društvu hrvatskih književnika, Hrvatskog slova i Pola ure kulture, predsedničkih ordena, svečanih prijema, apostolskih blagoslova, koncelebriranih pesničkih večeri u biskupskim semeništima i domovinskih godišnjica u župnim kancelarijama Matice Hrvatske, po meri epskog dvanaesterca, ilirskog preporoda, memljivih štukatura, bronzanih bista s francjozefinskim zulufima, živih budnica i davorija i njihovog mrtvog i podbulog jezika. Ostao je Mile Pešorda, i bolje da je tako. Šta bi jedina nam i večna Hrvatska bez njega, šta bi on bez jedine nam i večne Hrvatske?