Edi Rama idealist

Piše: Radivoj Cvetičanin

Edi Rama knjigu „Žrtvovanje" (izdanje Samizdat, B92 / 2016) pisao je negde 2011, krajem tog leta, odvojen od sveta, teško preživljavajući poraz koji je doživeo boreći se za, ako se ne varam, četvrti mandat gradonačelnika Tirane. Neprikosnoven deceniju, i više, slavljen i uzdizan, izvikan za genija međunarodne klase, dospeo je da bude brutalno srušen. Kako sam izvanredno opisuje, kad je izašao iz Opštine pobednici su za njim, na pragu, zaklali jagnje kao žrtvu pobede. Tragova krvi još je bilo dok je pisao te redove, i jeza ga je prolazila - to se u knjizi moglo gotovo opipati - na sami spomen scene.

Nema rasnog teoretičara književnosti koji neće reći da nije bilo boljeg trenutka da sedne - ako je već to hteo - upravo tada za pisaći sto. Jer: na dnu svakoga poraza javlja se iskrenost kao jedini spas, i tad poraz počinje da radi protiv samog sebe. Politička i ljudska kriza u kojima se našao tog leta postali su mu neočekivani, ali odlični saveznici. Kad je progovorio iz poraza i iz krize ovako kako je progovorio ovom knjigom, sa jednom enormnom dozom otvorenosti, imao je šansu da ih dobije, oboje u isti mah.

To će se, u stvarnosti Albanije, i desiti samo dve godine kasnije, kad Rama pobeđuje na izborima i postaje premijer. On o tome u knjizi „Žrtvovanje" ne piše, njegov je predmet gubitak vlasti u glavnom gradu Albanije, ali je on upravo ovom knjigom pripremio svoj povratak. To je ono fascinantno u njenoj pojavi, i u naumu da se sa njom odigra kao sa najjačom kartom. Svi znamo da je Rama slikar. (Da ga je to podstaklo da oboji gradske fasade u vedri mediteranski kolor, i da od Tirane, jednog sivog, izlokanog, i prljavog naselja, od grada deponije napravi svetsko čudo.) Ali kao slikar, ili šire uzeto kao umetnik koji je ušao u politiku, on je neuporediv po tome što je ostao veran umetničkim sredstvima, i ostao uveren da se njima može sjajno koristiti u postizanju čak i političkih ciljeva. Nemojte se plašiti da ovde ima one manipulacije koja umetnost dovodi na poziciju sluškinje politike. Uopšte nije o tome reč. Sasvim suprotno: njenoj se autonomiji ništa ne oduzima, samo što ona na paradoksalan način deluje u sinergiji sa tom disciplinom koja je njen večiti, smrtni neprijatelj. Rami je pošlo za rukom da ih povremeno i privremeno ujedinjuje, i da s njima tako zajedno onda trijumfuje. Naš Bogdan Bogdanović, isto umetnik, i isto jednom gradonačelnik prestonice, nije imao ovaj uspeh. Boje na fasadama Tirane dokazuju Ramin. I ova Ramina knjiga, o kojoj pišem, takođe.

Divna, nepobediva umetnost! Ali, politiku je Rama voleo još kao student Akademije. (Greje ga erotika i jednog i drugog poziva.) Tražio je od nje - tako barem svedoči - uvek ono što je tražio i od umetnosti kojoj se bio najpre posvetio: slobodu i istinu. Zvuči patetično, ali je upravo to tako kad se sve sabere i oduzme. Naravno, nismo mali da ne bismo znali da i političke hulje govore na sličan način, o ovim stvarima. Ali, ono što Ramu stavlja u red onih kojima ipak treba pokloniti pažnju, nije to što je od načela slobode i istine napravio ideale, nego što je od ideala napravio izvesnu praksu. Imao je katkad platiti za to prilično surovu cenu. Jedared su ga otac i brat u mrkloj noći našli u nekom jarku blizu zgrade u kojoj su stanovali, krvavog i modrog, premlaćenog od neke politički instruisane protivničke bande. To je bilo tako kad je ulazio u politiku (kad je, kako kaže, promenio odela, i ljubičaste čarape za sive). A kad je već kao šef Socijalističke partije išao na demonstracije protiv Berišine vlade, upravo ove kritične 2011. iz koje piše knjigu, dobio je informaciju od jedne strane ambasade da je planirano njegovo ubistvo. Ako ste i pomislili, zaboravite: to je čovek koji ni najmanje ne ostavlja utisak paranoje. O ovim stvarima on u knjizi piše više sa žaljenjem nego sa strahom.

Nisam zaboravio slobodu i istinu: Rama o tome i sasvim određeno piše. Nikada ih on ne posmatra kao stajanje, i dogmu, nego uvek kao kretanje, i preobražavanje. „Ovaj svet jeste divan", kaže na jednom mestu u knjizi, „upravo zato što nije dat samo jednom i zauvek, pa su i naše istorije u ovoj teškoj tami u kojoj ne nalazimo mira jednako i dalje otvorene, kao i beskrajno različite". Ovu formulu, koju ćete lako naći kod francuskih egzistencijalista od kojih je očito učio dokje slikao u Parizu, on će primenjivati kad posmatra život uopšte, pa i „ograničeni vazduh" političkog života, pa i svoje nekadašnje političke prijatelje, a potom protivnike. I za Ilirom Metom, i za Fatosom Nanoom, on, naime, i žali i ne žali. Ono, samo, što on zna jeste to da se mora ići dalje. Pritom mi se čini da je važno izvorište njegovih moralnih imperativa u albanskoj tradiciji: kad se primao dužnosti gradonačelnika otišao je na očev grob da se tamo, sam i u tišini, zakune na čast. (Uverava nas da su mu dve kornjačice - poklonjene mu da mu vidaju astmu - najveći mito koji je ikad primio.) Radije će citirati svoju babu nego Vebera. Porodicu vidi kao stub života. Ne iznenađuje otud ogromna snaga koja izbija sa stranica na kojima opisuje lečenje od kancera svog jedanaestogodišnjeg sina Grega. Drugde takva stvar ode u melodramu, ovde samo i jedino u dramu.

„Žrtvovanje" je knjiga o albanskim unutrašnjim stvarima. Malo koga spolja i spominje, nas Srbe tačno u tri navrata, i to samo kroz ove tri reči: zemunci, Arkan, i, miloševićevski stil. Sva tri puta bez zlobnih konsideracija. Miloševića je spomenuo uz čoveka koji je personae dramatis njegove knjige: to je Sali Beriša. Beriša je jednom bio naumio da organizuje kontramiting, i tu se Rama setio našeg čoveka. Kad se njegova knjiga pročita teško je u Beriši videti bilo šta drugo nego jednog neopevanog gada. On je oličenje enverizma koji je pretekao u novu epohu, jedne amoralnosti koja sve daje za poluge moći. Ramina je majka lekar, i Beriša je lekar, i taj ju je političar koji je vodio državu jednom prozvao sa parlamentarne govornice da prizna („ja i ona znamo, kao kolege") da joj je sin zlostavljač u kući, i na ulici, da ga je lečila od šizofrenije, da je, na kraju, šta bi bio drugo nego čovek sa homoseksualnim sklonostima. U tome karakazanu Rama živi. On ga opisuje brzo, bez oklevanja i osvrtanja, ne dopuštajući nam da se nad nečim zapitamo, uplašen da nam neće sve stići ispričati, piše zadihano kao čovek koji juri za odbeglim tramvajem. Tamo gde prestaje ispovest počinju memoari, gde prestaju oni, počinje pamflet. Rama ide Zolinom i Krležinom stazom, on i optužuje i obračunava se s njima. Impresivne su stranice na kojima govori o stanju gradova i mesta Albanije. To nije tek slika opšte propasti i bede, to je nešto više: slika tranzicione kataklizme, koja nije mimošila ni divnu obalu Jonskog mora. Rama hoće - što mu ne bismo verovali - jednu drugu, i drugačiju, Albaniju, svakako bolju od ove koju nam dočarava sa ogromnim ponosom i bolom.

Prijatelj

Mrđan Bajić

Edija Ramu, tada kolegu umetnika, poznavao sam devedesetih u Parizu, u vreme kada smo obojica imali umetničkih ali i političkih razloga da se odmaknemo od režima koji su našim zemljama u to vreme vladali.

Iz multietničke tolerantne perspektive Pariza druženje jednog Albanca i jednog Srbina ne izaziva baš nikakvo zaprepašćenje kao što se to, vidim, ovde još uvek podstiče.

Edi Rama je i tada bio ispravan i inteligentan čovek, koji je perfektno govorio engleski i francuski i bio pun iznenađujućih priča o Kadareu, Enver Hodži, bunkerima, Tirani i svim onim drugim vizurama koje dele ljudi koji su detinjstvo proveli dublje ili pliće uronjeni u prostore iza gvozdene zavese.

Dugo godina prenosile su se legende o njegovom aktivizmu, koji je za razliku od onih koji svoje stavove borbeno pokažu samo u belim galerijskim prostorima on sprovodio kao gradonačelnik Tirane, koju je očistio od nelegalne gradnje i u čije je mikrostrukture ubacio umetničke akcije. To je na neki način i tema knjige „Žrtvovanje".

Posle jako dugo vremena video sam ga, kratko i srdačno, prilikom njegove prve zvanične posete Beogradu u funkciji premijera. Ali o tome verujem postoji negde neki ovdašnji izveštaj :)

Slušao sam tada i njegovo predavanje čija ishodišta o potrebi razumevanja i nužnosti razmene i normalne susedske komunikacije potpuno delim. Zato sam na predlog Verana Matića brzo i rado uradio korice za knjigu „Žrtvovanje", što je bilo lako: jer je Edi imao već želju da to bude neki od mojih radova iz serije „Daddu's gift" koje je zapamtio i o kojima je pisao u tekstu „Oružje mog srpskog prijatelja" koje je devedesetih izašlo u čitanim albanskim novinama, a zbog čega je, kako mi je rekao, tada imao dosta problema i propitivanja.

Radujem se što dolazi ponovo, a nadam se da će njegove posete gubiti na regionalnoj dramatičnosti i dobijati opuštajući karakter obostrane nacionalne zrelosti i susedske normalnosti kao preduslov tolerancije i obostrane dobrobiti.