Mozaik-ogledalo o (bez)smislu rata

Autor: Dragi Bugarčić

Izvor: danas.rs

Kao školjku u kojoj je sedefasti biser. Zato o Dnevniku velikog rata (Samizdat B92, 2014) pišem kao impresionirani čitalac sa prigušenom, potajnom spisateljskom željom da napišem bar crticu, medaljon o Prvom svetskom ratu u kojoj bi bio spomenut Miloš Crnjanski, jedno od mnogih imena iz knjige-lepeze Ilić Marković. Ona nije samo zbir dokumenata i sećanje, već i pogled u budućnost, ne samo opomena i savet. Veliki neoborivi dokaz da su političari, belosvetski i crnosvetski, prepredeni tvorci cirkusa i ratova u kojima pleše halapljiva, nezajažljiva smrt, i proždire ljude, sve. Političar koji kaže da nije cirkuzant, očito laže, ne samo obmanjuje, opsenjuje, pomislio sam kada sam pročitao ovu dokumentarnu knjigu.

Istorija čovečanstva nije počela, niti se završila Prvim svetskim ratom. On jeste, samo, kamičak u mozaiku velikog formata, o kojem čitamo i koji gledamo. A u životu pojedinaca iz prošlog veka velika stena pod kojom su nestali sravnjeni sa zemljom. Rečenice napisane aprila 1917. u dnevniku rezervnog oficira Milorada Markovića: "Neprestano čekamo ofanzivu. NJe nikako. Svako strpljenje se izgubilo.

Želimo da se ovo što pre svrši, da se prekine sa skotskim životom, da se vidimo sa svojim milima... Svršiti sa ovim pa ma po koju cenu, to je sada želja svoju nas. Samo ne, valjda, onih koji nisu na frontu a koji su se srećno izvukli, te su s njima". Sledi tekst o milosrdnom ubijanju smrtno ranjenih mazgi ("Gledaju nas pametnim, molećivim pogledom, pogledom punim bola, molbi za pomoć, saučešće..."), da bi im se muke prekratile. Oči oficira su pune suza. To je, valjda, jedan od smisla vojevanja. Ili, politcinično rečeno, pisanja ratnog dnevnika.

Knjigu je prvo 2014, na stogodišnjicu Velikog rata, bečki izdavač Promedia Druk objavio na nemačkom jeziku za čitaoce tog govornog područja. Potom je ta niska dragocenih, i zaboravljenih a možda i skrajnutih, tekstova za potrebe čitalaca srpskog jezika sabrana i štampana u izdanju beogradskog Samizdata. Kao teško podsećanje na 1914. i kasnije godine. Izdanje donosi zapise istoričara, prozu, poeziju, izvode iz dnevnika, novinske članke, diplomatske spise i prepisku, depeše, objave, odlomke iz drame, fotografije, faksimile dokumenata, beleške, crteže, karikature, u čijem je fokusu strašan tragičan veliki rat-neman. Komponovani kao polifonična kompozicija. Rat se ponavlja u knjigama, umetničkim delima i u stvarnosti. U njemu su fikcija i zbilja poistovećeni, svedeni na ružno ništa. Lepo piše u Dnevniku. I susreću se stavovi stare Austrougarske i nove Srbije.

Posao za tim autora, među njima i istoričara, ne samo književnosti, uradila je jedna autorka. Izabrala je i donela priloge koje su njihovi pisci pisali kao da su im poslednji, testamentarni, i da više neće pisati pa i ako prežive tu ratnu strahotu. Možda je to bila njihova ispoved. Mali iskošen pogled u 21. vek, kroz sto godina. Ovoj knjizi nije potrebna kritika, ni umetnička ni politička, jer je svojim sklopom ona kritika, ne osvrt, osuda besmislenog rata u kojem su životi mnogih, anonimnih i znanih, prelomljeni i skrhani, kao grančice. Poseban utisak ostavlja reprodukcija slike Nadežde Petrović Bolnica u Valjevu 1915 na koricama knjige. U tom prinudnom lečilištu slikarka je preminula.

Gordana Ilić Marković na bečkom Institutu za slavistiku priredila je projekte iz srpske književnosti (Vuk Karadžić, Savo Mrkalj, Petar Kočić, Vasko Popa...) Svoje studente uvela je u taj bogat višeslojni, razuđeni svet. Trebalo bi, ne samo zbog tog čina, prirediti mali zbornik o njenom delu, tek da se predana skladateljka ovoga o kojem pišemo i čitamo ne zaboravi, jednog budućeg dana. Dnevnik velikog rata Gordane Ilić Marković dragocen je mozaik od brušenih kamičaka, i oblutaka, i uzorna, ogledna, iscrpna građa i poluga za slične projekte, ne samo o svetskim ratovima. Knjiga koja se čita bar dvaput. U tri reči: veliki čitalački doživljaj.