Priznanje koje znači samo piscima

Od 161 prijavljenog romana na ovogodišnji konkurs najprestižnije domaće književne nagrade, do finala su stigli Horvatov „Sabo je stao“ (izdavač Kulturni centar Novog Sada), Davidova „Kuća sećanja i zaborava“ (Laguna, Beograd) i „Životinjsko carstvo“ (Čarobna knjiga, Beograd) Albaharija, a konačnu odluku doneće žiri u sastavu: Vladislava Gordić Petković (predsednica), Mića Vujičić, Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica.

Nakon šest decenija dodeljivanja i drastičnog opadanja kredibiliteta poslednjih godina, kako kaže književna kritičarka Irena Javorski, NIN-ova nagrada odavno znači samo piscima. Ipak, traka sa natpisom „dobitnik NIN-ove nagrade“, koja će obaviti neku knjigu, opsesija je, barem nakratko, i izdavača, ali i publike, piše Danas.

Prema rečima književne kritičarke Nataše Anđelković, čitaoci pohrle u knjižare onog trenutka kada se objavi ko je dobitnik najznačajnije domaće literarne nagrade kupujući knjige bez razmišljanja.

„NIN-ova nagrada je najbolji način da se neka knjiga proda i to i jeste razlog zbog kojeg je pisci i izdavači toliko žele. Naravno da i dalje postoji neki osećaj prestiža - ako si se našao u užem krugu, onda ti zbilja i nešto vrediš. Ali je činjenica da se poslednjih deset godina, bez obzira na priznanje, nije izdvojio nijedan pisac, koji zaista vredi, i koji bi u budućnosti mogao mnogo da da i da samim tim obeleži ovo vreme. Uglavnom se sve svodi na neke osrednje knjige i osrednje pojave“, ističe ona. Da se u hiperprodukcije može naći tek nekoliko dobrih knjiga, složni su književni kritičari, ali i članovi NIN-ovog žirija, koji, kako kaže Vladislava Gordić Petković u svom osvrtu na prošlogodišnju produkciju, „jedini zaista i iskuse hiperprodukciju romana“.

„Niko sem nas petoro ne zna šta nastaje iz ljudske potrebe da se skrivena muka oglasi, a vidljiva čežnja za slavom sakrije“, ističe Petković, dok se Mihajlo Pantić pita „ima li književnosti u doba u kom se gotovo svaki čovek nadnet nad tastaturom svog kompjutera nalazi pred svrbljivim iskušenjem da napiše roman“. I odgovara da ima dodajući da je „iz jedva pregledne produkcije relativno lako izdvojiti 10-15 fikcija za koje se može reći da su manje ili više vredna umetnost“.

Anđelković napominje da je često problem to što pisci koji nesporno imaju talenta i iza sebe dobre knjige, u poslednje vreme postaju pritisnuti potrebom, da li svojom ili sredine, za dobijanjem NIN-ove nagrade ili ulaženjem u uži izbor, zbog čega pišu dela ciljano za ovo priznanje, baveći se uglavnom, takozvanim, velikim temama.

„Pisci veruju da će život njihovih knjiga biti intenzivniji ako se nađu među najboljima u trci za roman godine. I izbor teme i brzina rada, sve je u službi veštački napravljenog, jedinstvenog cilja“, kaže ona.

I Jasmina Vrbavac, još jedna članica žirija, napominje da su ovogodišnji kandidati težili da njihove teme budu „što atraktivnije“. „Izgleda da su pisci ovih prostora pomno proučavali spisak dobitnika NIN-ove nagrade u potrazi za odgovarajućom inspiracijom što vodi željenom priznanju za roman godine“, piše ona. Godinama unazad, već po saopštavanju užeg izbora „čaršija“ imenuje glavnog favorita, koji obično i dobije ovu nagradu. Ove godine Filip David se najčešće pominje kao siguran laureat, ali ima onih koji su još po objavljivanju njegove prve prozne knjige, u pesniku Otu Horvatu videli novog dobitnika NIN-a. S druge strane, činjenica da je David Albahari ovo priznanje već poneo 1996. godine za roman „Mamac“, odmah ga je odbacila kao potencijalnog dobitnika, budući da su do sada samo Dobrica Ćosić i Živojin Pavlović dva puta nagrađivani, dok je Oskar Davičo jedini trostruki laureat.

„Najuži izbor za NIN-a donosi jednu odličnu knjigu, roman Filipa Davida 'Kuća sećanja i zaborava', koja je moj favorit sve vreme. I koja će najverovatnije (bilo bi najpoštenije) osvojiti nagradu ove godine, kao proza koja se ozbiljno bavi velikim temama - Holokaustom, poreklom zla i čišćenjem Jevreja iz Srbije tokom Drugog svetskog rata. Pomalo mi je nejasno zašto se u prvih tri našao prvenac autora poznatijeg kao pesnika Ota Horvata ('Sabo je stao') koji se samo na prvi pogled čini „visoko“ artikulisanim tekstom. Takođe, ponavljanjem imena ranijeg dobitnika NIN-a Davida Albaharija, za knjigu u kojoj nastavlja da piše u svom uobičajenom maniru (dakle ne donosi ništa radikalno novo), briše se šansa za neki drugi tekst“, objašnjava Javorski.

Anđelković kaže da je pogrešno odmah odbaciti Albaharija ili svakog drugog pisca koji je već dobio nagradu.

„Zašto da ne, ako je to delo zaista dobro, i ako se te godine nije pojavilo ništa bolje. Ali čini mi se da oko NIN-ove nagrade ne postoji stav da nagrada treba ponovo da se da nekom autoru“, zaključuje sagovornica Danasa.