"Vinaver je neodgonetnuta zagonetka"

"Zajedno s Markom Ristićem, Stanislav Vinaver je najznačajniji kritičar i mislilac srpske avangarde, pa i celokupne srpske književnosti između dva svetska rata," rekao Jovan Delić na skupu posvećenom našem pesniku

Izvor: Politika: Autor: Zoran Radisavljević Izvor:
Podeli

U Šabačkoj biblioteci počeo je s radom dvodnevni naučni skup „Poezija i modernistička misao Stanislava Vinavera”. Uz učešće više od trideset uglednih profesora, teoretičara i književnih kritičara ovaj skup organizovan je kao deo istraživačkog projekta „Smena poetičkih paradigmi u srpskoj književnosti dvadesetog veka: nacionalni i evropski kontekst”, piše Politika.

Stanislav Vinaver (1891–1955), književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i , a na pariskoj studirao je i fiziku.

Njegova najznačajnija dela jesu „Priče koje su izgubile ravnotežu” (1913), „Misli” (1913), „Varoš zlih volšebnika” (1920), „ svemira” (1921), „Čuvari sveta” (1926), „Ikarov let” (1937), „Ratni drugovi” (1939), „Evropska noć” (1952), „Jezik naš nasušni” (1952), „Zanosi i prkosi ” (1963).

U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac, jedan od 1.300 kaplara. proveo je u zarobljeništvu, u nemačkom logoru Osnabrik. Poslednju deceniju (1945–1955), živeo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik, i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Umro je u Niškoj Banji, a sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

Uz napomenu da se pesnik Stanislav Vinaver i danas pokazuje kao neodgonetnuta zagonetka, Jovan Delić, u uvodnom slovu, istakao je da se naučnim skupom u Šapcu i Beogradu, čini veoma važan korak u rehabilitaciji Stanislava Vinavera kao pesnika. On je sa ovoga sveta otišao bez zasluženih pesničkih priznanja. Nije ih dobio ni posle smrti.

Stanislav Vinaver, zajedno s Markom Ristićem, dodao je Delić, najznačajniji je kritičar i mislilac srpske avangarde, pa i celokupne srpske književnosti između dva svetska rata. A kao pesnik i prozni pisac, on je i pre Prvog svetskog rata bio vesnik avangarde.

Aleksandar Jovanović je govorio o Vinaverovoj knjizi „Ratni drugovi”. Posebno je analizirao pesmu „Pantelija”, u kojoj pesnička ostvarenja pronalaze put do srca i najobrazovanijih čitalaca, bez obzira na njihova poetička usmerenja. Završna pesma – „Velika parada”, preuzima ulogu epiloga u zbirci. U njoj, muzika je jedan od središnjih motiva.

Vinaver je, naglašava Đorđije Vuković, probao različite mogućnosti: slobodan i vezan stih, konkretnu i apstraktnu leksiku, jasnost i nejasnost. Ako uzmemo njegove prevode i eseje, a šta nije prevodio i o čemu sve nije pisao, raznoliki autor podseća na Budu.

Bez Vizantije, primećuje Aleksandar Petrov, ni Bojić, ni Vinaver, nisu mogli da zamisle sebe kao prave, ili velike pesnike. Ali, Bojiću je Vizantija bila slična „starom blesku koji se spominje u narodnim pesmama”, dok je Vinaver za njom žudeo „zbog tkanja, pravog tkanja jezičkog”.

Zbog tog tkanja, Vinaveru je bio „mrzak Vuk Karadžići i njegova reforma”, a privlačila ga je srpska srednjovekovna književnost. Petrov je na kraju zapitao da li je u 20. veku „najsavršeniji izraz lirske melodije srpskog jezika” – poezija Stanislava Vinavera ili Momčila Nastasijevića?

Petar Pijanović je ukazao na studiju „Skerlić i Bojić”. Duhovni portret Skerlićev, predstavljen sokratovskim dijalozima, prikazuje vrhovnog sudiju srpske književnosti kao zanimljivog sagovornika, apostolski nadahnutog i posve uverenog u ono što misli i kazuje, ali i kao vrlo taštog čoveka. Vinaver svedoči da Skerlić nije voleo Dostojevskog i psihoanalizu, a nije voleo ni Dučića zbog „rđavog uticaja na omladinu”.

Boško Suvajdžić je govorio o Vinaverovom odnosu prema tradiciji, lepoti, jeziku... Vinaverovo shvatanje lepote počiva na antičkom idealu, koji uključuje i etičku komponentu, odnosno traganje za smislom i suštinom, bez obzira da li je poreklo lepote božansko ili demonsko.

Jezik je za Vinavera nedostižan ideal i stalni izvor patnje, kazna i vrelo čulnosti, iz kojeg se strasti stalno pretaču u pesničke slike, ponor greha i raspusnosti, i neostvarena težnja ka božanskom skladu i harmoniji.

Vinaveru, naglašava Dragan Hamović, dugujemo i danas, inspirativne razračune sa tradicijskim utvrđenjima, poput deseterca, na primer. Srpski epski metar jedna je od ključnih meta pesnikove borbe s autoritetima, kao što je takva bila institucionalna figura Skerlića.

Međutim, kada se obrušavao na „prekaljeni”, „dogmatični” deseterac, Vinaver nije propuštao priliku da izrazi divljenje njegovoj istorijskoj ulozi i snazi.

Vinaverov opus, gledano generalno, ističe Tihomir Brajović, nije teško smestiti u široko shvaćen okvir modernizma, u značenju širokog postmodernističkog raspona, od elementarno simbolističkih uticaja, do različitih avangardističkih tendencija, koje čine svojevrsni „superlativ književnog modernizma” (Marino).

Problem, međutim, počinje s bližim i preciznijim situiranjem. Kada se govori o posleratnom pesničkom modernizmu u srpskoj književnosti, naglašava Predrag Petrović, njegovi počeci se vezuju za zbirku „87 pesama” Miodraga Pavlovića, i „Koru” Vaska Pope, dok se Vinaverova zbirka „Evropska noć” (1952), u tom kontekstu, uopšte ne pominje.

I pored razlika u stihu i jezičkom izrazu, sve tri knjige proistekle su iz doživljaja ratom razorenog, dekomponovanog sveta, u sve tri knjige postoje naglašene vizije ljudske ugroženosti, dehumanizacija, apokalipsa, svedenosti čoveka na broj, sveta na spisak, života na prizore, ali i potreba za pronalaženjem nade i novog smisaonog uporišta.

Skup danas nastavlja sa radom u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.

Prati B92 na Viberu

Knjige/Stripovi

Tajna istorija kultne knjige: "Šta ako je, nakon svega, to loš roman?"

Pedeset godina je prošlo od kada je, krajem proleća 1967. godine, argentinska Sudamerikana Pres, u to vreme vodeći izdavač savremene latinoameričke literature, u Buenos Ajresu objavila "Sto godina samoće", roman tada slabo poznatog kolumbijskog autora. Gabrijel Garsija Markes bojao se, šaljući rukopis izdavaču, da će i ta knjiga umreti čim bude štampana... jer sve što je prethodno napisao prodato u ukupno - manje od 2.500 primeraka.

Knjige/Stripovi ponedeljak 3.07. 13:15 Komentara: 28
strana 1 od 534 idi na stranu