Ovaj svet je veliki krimić

Antonio Hose Bolivar dugo je živeo sa Šuarima, plemenom amazonskih Indijanaca u Ekvadoru. U čudnoj rani na lešu plavokosog čoveka jedino je on uspeo da otkrije trag šape jedne mačke. Svi ostali za ubistvo su optuživali Indijance… Ovo je podsećanje na fabulu knjižice od stotinak stranica „Starac koji je čitao ljubavne romane”. Nekadašnji hit u našim knjižarama svetski poznatog čileanskog pisca Luisa Sepulvede, preveden na 35 jezika, u Francuskoj je 1992. dobio nagradu za pustolovni i najbolji strani roman, piše Politika.

Upravo je Sepulveda zajedno sa stotinak poznatih pisaca ovog žanra ovih dana bio učesnik na jednom od festivala u Španiji gde se razmatra sudbina i budućnost krimi-trilera. Dok većina književnih dela čami pod slojem debele prašine, za trilere nema čitalačke oseke. Oni se pišu i čitaju od Skandinavije do Francuske, preko Balkana, Grčke i Turske, cvetaju pisci na rogu Južne Amerike, u Buenos Ajresu i Montevideu, a na severu je Žorž Pelekanos secirao tamne strane američke prestonice gde odmah iza sjajnog Kongresa vlada carstvo makroa, preprodavaca droge, korumpiranih policajaca, ucena i nerazjašnjenih ubistava…

U Oslu je Ju Nesbe, ekonomista, berzanski broker i muzičar, nizom svetskih bestselera („Spasitelj”, „Lovci na glave”, „Solomonovo slovo”, „Crvendać”, da pomenemo samo neke prevedene kod nas), prevedenih na 35 jezika, probudio naizgled idealno norveško društvo. U krimićima Nesbea prozivaju se razmetljivi tajkuni, spremni da ubiju i da ne trepnu. Nedavno je Nesbe prihvatio ponudu Londona da od Šekspirovog „Magbeta” napravi prozno delo. Veštice koje kod Šekspira kuvaju razne napitke lako će pretvoriti u kuvare sintetičkih narkotika, a današnje prilike daju mu inspiraciju da osavremeni krvave ruke Ledi Magbet, objasnio je ovaj originalni pisac ozbiljnom „Volstrit žurnalu”.

Ju Nesbe © Arvid Stridh

Osluškujući razgovore i posmatrajući interakciju publike s piscima, pod jednom od šatri na julskoj 27. Crnoj nedelji u asturijskom gradiću Hihonu, Sepulveda je svoja razmišljanja o današnjoj neodoljivoj privlačnosti trilera opisao u eseju za madridski „Pais”.

Kako to da su različite vrste krimića zauzele tako važno mesto u savremenoj literaturi?

– Zato što su likovi u ovim romanima veliki gubitnici u svetu gde vladaju „preduzetnici” ili oni koji gaze ljudsko dostojanstvo, a nepogrešivo trijumfuju na društvenoj lestvici.

Podseća se i na reči preminulog španskog pisca, novinara, kritičara i humoriste Manuela Vaskeza Montalbana kome je na ovogodišnjoj crnoj nedelji odata posebna počast. Vaskez Montalban voleo je ovaj žanr jer je triler poslužio da se razogrne tajnost i ogole moćnici.

Tako se pred čitaocima prikazuje golo zlo silnika, u nekoj vrsti slatke književne osvete.

U odi krimićima, Sepulveda posebno preporučuje poslednji roman grčkog pisca Petrosa Markarisa „Hleb, obrazovanje, sloboda”, gde sve konce vuče uvek razočarani inspektor Haritos. Obilazi jug Evrope, zgađene manipulacijama „izaslanika iz Brisela”, trojki u crnim dugim mantilima. U poslednjem trenutku Jug pravi korak nazad i vraća se svojim starim valutama (drahmi), jer ispred njega je ambis.

Foto: Tanjug / Oksana Toskiæ

Ipak, sve što se dešava u Španiji u vezi s trilerima nije ništa u poređenju sa francuskom euforijom. Najveći broj amaterskih detektiva, penzionisanih policajaca, misterioznih tragača za savršenim alibijem, običnih čitalaca i najboljih pisaca detektivskih priča skuplja se svakog marta u Lionu, na najvećem i najpoznatijem festivalu detektivskih krimi-romana u Evropi.

Svaka četvrta prodata knjiga i svako peto objavljeno delo u Francuskoj je triler. Urednik specijalizovanog francuskog časopisa „Alibi” Mark Fernandes ubeđen je da nije reč samo o prolaznoj modi, već da je žanr zauzeo svoje stalno mesto u književnoj tradiciji.

Dobri pisci plaše se, međutim, da cunami loših trilera ne potopi i njihov uspešni brod. Pojedinci izdaju uputstva za pisanje literarno vrednog krimića. Saveti se ne razlikuju mnogo od onih koji se daju studentima na brojnim američkim fakultetima gde se pohađaju kursevi kreativnog pisanja.

Pisci treba da izbegavaju klišee i već fabrikovane formule, svojim likovima ne smeju da lepe eksplicitne etikete, niti da ih opisuju s unapred pripremljenim predrasudama. Neka krenu jetko, drsko i neustrašivo u razgolićavanje zla. Naći će ga svuda, a ne kao nekad samo u neosvetljenim ulicama i maglovitim kišnim noćima. Kriminal se danas dešava pre svega na sunčanim raskošnim avenijama, među društvenim pobednicima. Nije teško ogoliti ovu zaveru. Treba samo biti dobar pisac i uspeh je zagarantovan.

Ako ste skloni da potcenjujete ovaj žanr, setite se „Kralja Edipa”. Tip ubija svog oca i leže u krevet sa svojom majkom. Da ne podsećamo na klasik „Zločin i kazna”, ili na već pomenuta ubistva u Šekspirovim dramama.

Ko je srušio malezijski avion nad ratom ugroženom istočnom Ukrajinom? Putnici iz aviona su predodređeni gubitnici u velikoj igri od koje drhti planeta. Napišite hiljadu trilera o tome, pa da vidimo ko je najbolji, ako već nije pobednik.